Zabrana knjige
ŽALBA PUNOMOĆNIKA K - 159/72 OKRUŽNOM SUDU U PANČEVU DOPUNA ŽALBE Slobodana Mašića i Ivana Ivanovića, kao izdavača knjige “Crveni kralj” protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu od 28.12.1972. godine K-159/72 VRHOVNOM SUDU VOJVODINE – NOVI SAD Primerka: 1 Priloga: 24 Izdavači ovom dopunom žalbe dostavljaju obrazloženje svoje žalbe izjavljene protiv prvostepene odluke 3. januara 1973. godine i prilažu fotokopije kritika inkriminisane knjige koju su objavili najugledniji jugoslovenski listovi i časopisi.
4. januara 1973. god. SLOBODAN MAŠIĆ u Beogradu IVAN IVANOVIĆ koje zastupa: Srđa M. Popović I.
Izdavači smatraju da je zabrana neosnovana i da se zasniva na jednoj zabludi, koja će biti otklonjena u drugostepenom postupku.
Naime, svakako da je nesporno da autor, koji je istovremeno i izdavač, ne bi nikada izneo, a najmanje objavio kao svoju misao ili kao izraz svoga osećanja inkriminisane iskaze i stavove.
Jasno je da autor ne bi nikada rekao da “nema domovine”, da je “internacionalac”, da ga je “Jugoslavija nagrdila”, da ga je “za Jugu baš briga” itd.
Autor to kao svoju misao, kao izraz svoga osećanja nikada ni nije napisao.
Nema nikakve sumnje da je to i prvostepenom sudu jasno, kao što bi bilo jasno i svakom čitaocu.
Isto tako, autor ne bi nikada, najmanje javno i pisanom rečju, izražavao svoje misli i osećanja vulgarnim, psovačkim žargonom glavne ličnosti svoga romana.
Dalje, autor, koji je inače profesor književnosti, ne bi nikada rekao da se “nalazi u Ameriki” (str. 1), da je “u najboljoj snagi” (str. 65) i da ima “debelu knjižicu u banki “ (str. 35), jer ne postaje slavan “u sportu i zabavnoj muziki” (str. 78).
Dalje, takođe je savršeno jasno da autor ne bi nikoga silovao (glava XXXVI), da autora nisu “iskvarile koke” (str. 74), niti da autor smatra sebe za “đubre” (str. 51), kako to smatra glavna ličnost njegovog romana.
Takođe je jasno da se autor sa ovakvim načinom izražavanja, ovakvom gramatikom i ovakvim moralom ne slaže i da je cilj romana da negativan odnos prema ovakvoj ličnosti izazove i kod čitaoca.
Sve je to jasno uvideo i prvostepeni sud.
“…i sud je stao na stanovište da knjiga ne vređa javni moral iznoseći amoralnosti… već da knjiga na ovaj način ove prilike izlaže kritici.” (str. 4 rešenja) i na sledećoj, 5-oj strani rešenja još jasnije: “Sud je ovakvu ocenu dao što je knjiga pisana jednim jezikom koji je odomaćen u krugu ljudi čijoj sredini pripada i glavni junak romana.” Prvostepeni sud je, dakle, pravilno ocenio da knjiga objektivno predstavlja kritiku životne pozicije glavnog junaka.
“Kada se filosofske maksime upletu u ulogu jednog lica u tragediji ili komediji, one nisu tu više kao pojmovi, već imaju ulogu da okarakterišu ona lica koja ih izgovaraju” (Kroče, Estetika) Naravno, kada autor slika jednu negativnu ličnost, onda i njeni postupci, stavovi i osećanja moraju biti za prosečnog čitaoca, samog autora i sud – neprihvatljivi.
Ličnost romana “Crveni kralj” jeste negativna ličnost – to je mišljenje koje usvaja i prvostepeni sud, prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka da se radi o ličnosti čiji “životni model autor osuđuje”, jer ima “jednu naopaku hijerarhijsku vrednost”. (str. 6 i 7 veštačkog nalaza) Vrhovna i jedina vrednost glavne ličnosti u toj hijerarhiji vrednosti je novac.
Dovde, izdavači u potpunosti prihvataju metodologiju i zaključke prvostepene odluke.
II. Jasno je, dakle, da prvostepeni sud pravilno utvrđuje da se radi o negativnoj ličnosti sa kojom je nemoguća identifikacija čitalaca, već da autor sugeriš e čitaocu da ličnost osudi i njenu životnu poziciju odbaci.
Međutim, prvostepeni sud nije svoju misao dosledno primenio na čitavo delo.
Tako, prvostepeni sud inkriminiše stavove u kojima glavna ličnost “sa ironijom govori o Jugoslaviji”, iako i sam autor te stavove osuđuje i poziva čitaoce da isto tako postupe. Radi se jednostavno o postupku dvostruke negacije: glavna ličnost negira patriotizam kao vrednost, a autor negira sistem vrednosti glavnog junaka.
Isto kao što glavna ličnost negira gramatička pravila, a autor negira gramatiku glavne ličnosti.
Isto kao što glavna ličnost negira ljubav, a autor negira brutalnu seksualnost glavne ličnosti.
Isto kao što glavna ličnost negira sve više moralne vrednosti, a autor negira moral glavne ličnosti.
Time, naravno, autor afirmiše i patriotizam i ljubav i moral.
III Prvostepeno rešenje samo je za trenutak napustilo pravilnu metodologiju ispitivanja romana i suprotno kriterijumima koje sam prvostepeni sud prihvata, cenilo inkriminisane stavove van konteksta, čime oni gube svaki smisao.
Umetničko delo je veoma složena tvorevina i u njemu svaka reč dobija svoj smisao jedino u sklopu celine.
Kritička poruka knjige bila bi zamagljena da je autor svoju ličnost ukrasio patriotizmom. Štaviše, time bi možda i amoralni stavovi glavnog junaka dobili protivtežu i opravdanje.
Čitalac bi bio samo zbunjen patriotizmom glavnog junaka, kada taj junak očigledno smatra da mu je domovina tamo gde bolje zarađuje. Novac je njegova jedina vrednost.
Patriotizam takve ličnosti ne samo što bi bio neuverljiv, on bi upravo bio uvredljiv za Jugoslaviju, jer takvoj ličnosti moraju biti strane vrednosti za koje se ovo društvo zalaže.
Pri oceni inkriminisanih delova knjige prvostepeni sud je očigledno načinio grešku identifikujući formu sa sadržinom tj. uzimajući manifestni, spoljni, pojavni element oblika, koji ima svoju strogo limitiranu funkciju u delu, za samu sadržinu dela.
Ovaj propust utoliko više pada u oči, što je sud kroz celo prvostepeno rešenje primenio drugačiju, pravilnu metodologiju ispitivanja sadržine.
IV. Međutim, valja priznati da je autor prikazao glavnog junaka kao ličnost koja nije samo “crna”, da se radi o ambivalentnoj ličnosti. Ova činjenica važna je za ocenu samih inkriminisanih stavova.
Naime, ličnost junaka podeljena je na svetlu i tamnu stranu. Ta “pozitivna” i “negativna” ličnost sukobljavaju se u glavnom junaku.
Na primer, pozitivna ličnost Kinga se zaljubljuje u studentkinju Branku, “negativna” vrši silovanja. “Pozitivna” ličnost teži igri, fer-pleju, viteštvu, “negativna” teži slavi, materijalnim vrednostima, novcu. “Negativna” ličnost osporava
patriotizam (“Jugoslavija ga je nagrdila”), “pozitivna” ličnost “ipak voli Jugoslaviju”.
Sukob te dve ličnosti završava se porazom “pozitivne” ličnosti – King tone u cinizam. Taj cinizam je “jedan vid samoodbrane”. (veštački nalaz, str. 
Poražena ličnost prividno odbacuje i ljubav i domovinu i vitešku igru, jer za njih nije sposobna.
Ta šema ponašanja glavne ličnosti veoma je jasna i čak možda, sa ostatkom stanovišta i previše uprošćena, da je ne bi prozreo svaki prosečan čitalac.
Da je prvostepeni sud posmatrao inkriminisane iskaze u kontekstu čitavog dela i u svetlosti sopstvenih zaključaka, svakako da bi doneo drugačiju odluku.
Na primer, prvostepeni sud smatra da izrazi Juga i Jugovina, kako glavni junak naziva Jugoslaviju, predstavljaju vređanje časti naših naroda.
Međutim, sam prvostepeni sud kaže da glavni junak govori “jezikom ljudi čijem krugu pripada”.