Zabrana knjige
Međutim, lično sam gotov da pitanje da li ove psovke smatrati kao povrede časti i ugleda tretiram u okviru sledećih razmatranja. Prvo, psovka postoji i u životu, u raznim društvenim sredinama i situacijama. Ona je odavno počela da stiče, u većoj ili manjoj meri, pravo građanstva čak i u delima (filmovima, na primer) koji se daju preko najmasovnijeg sredstva javne komunikacije, to jest preko televizije. U ovoj činjenici vidim pre izraz težnje da se postavi kao problem dvojnost javnog i privatnog držanja nego neko propagiranje morala. Naravno, bilo bi poželjno da se jedinstvo u izražavanju postigne uklanjanjem psovki i iz javnog i iz privatnog komuniciranja, ali… Drugo, autor je uzeo u obradu jednog od predstavnika onog dela naše omladine kojem je psovka i ironičnodrastič na reč postala skoro neotklonjivi deo njegova žargona i izraz posebnih, svakako socijalno uslovljenih, stavova prema brojnim problemima i pojavama u društvu i životu. Zato mislim da je autor imao potrebu da već i radi realistič nosti prikaza dopusti glavnom junaku da se posluži psovkom i ironičnim obrtima (mislim da je uspeo da čak i u tom žargonu ostvari neka literarno uspela mesta). Ali upravo zato što je autor uzeo za predmet takav socijalni tip ili sloj, mislim da onda i psovka kojom se dotična ličnost služi na neki način degenerira u svom uvredljivom značenju i težini. U svakom slučaju, ne bih mogao smatrati da ovakve psovke treba i da je nužno tretirati ih kao povrede časti i ponosa naroda (iako mislim da se autor mogao poslužiti “skraćivanjem glagola” i time olakšati problem).
Beograd, 20. novembra 1972. Dr Vuko Pavićević, s.r.
profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu REŠENJE O TRAJNOJ ZABRANI KNJIGE OKRUŽNI SUD U PANČEVU K. broj 159/72 28. decembar 1972. god.
Pančevo Okružni sud u Pančevu, u veću sastavljenom od sudije Stojković Antonija kao predsednika veća i sudija porotnika Todorović Milana i Karanović Branka, kao članova veća, sa zapisničarem Pavlović Anđelkom, u postupku povodom predloga Okružnog javnog tužioca u Pančevu broj A 41/72 od 30. oktobra 1972. god. i 6. novembra 1972. god., koju zastupa Nedeljković Vladeta, okružni javni tužilac, za zabranu rasturanja knjige “Crveni kralj” od pisca Ivanović Ivana i izdavača Ivanović Ivana i Mašić Slobodana, nakon održanog glavnog pretresa doneo je i javno objavio u prisustvu izdavača, njihovog punomoćnika Popović M. Srđe, advokata iz Beograda i OJT-a Pančevo, sledeće R E Š E N J E Na osnovu člana 49 stav 1 tač. 7, u vezi člana 58 Zakona o štampi i drugim vidovima informacije ZABRANJUJE SE RASTURANJE KNJIGE “CRVENI KRALJ” OD PISCA Ivanović Ivana, zbog sledećih delova u knjizi: Na više mesta kroz lik Zorana Jugovića pisac sa ironijom govori o Jugoslaviji nazivajući je Jugovina, pa tako na stranici 110 između ostalog kaže: “nemam ni domovinu šta da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka, suviše toga mi se desilo a i da nije ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kuće ni zemlje. Za Jugu me baš briga. Pa ipak je volim, majke joj ga…”.
Pri kraju XVI poglavlja u vezi smrti Martina Lutera Kinga kaže: “i to moram da kažem jebem ti gangstersku Ameriku i svaku drugu pokvarenu državu, pa makar bila to moja rođena Jugoslavija. Ne bojim se da to kažem. Boli me đoka da li se to kome sviđa ili ne. Ne bojim se ja nikog, pa makar to bio Džeki Čarlton ili Lindon Džonson, ili bio Šesternjev ili Leonid Brežnjev, takav sam ja. Tako smo svi mi koji smo ovde u Ameriki na neki način zajebani u Jugovini.
Ali ništa zato, nismo mi ni prvi ni poslednji koje je Jugoslavija nagrdila, leba mi, važno je da smo se u Ameriki dobro snašli”.
U poglavlju V: “Mene su u Jugoslaviji zajebali kao i tolike druge, a kada im je taj King pokazao zube, a kada je prestao da bude ovca, kada se setio da i on ima neka prava udarili su mu kveker.” Na strani 32: “stopostotno je posleratni proizvod onakav kakvim smo ga mi napravili, a nije ni loš momak, otvoren je, ne uvija, ne radi iza leđa, a fudbalski je talenat kakav se rađa jednom u 20 godina. Ako nešto kod njega ne valja, to je samo zato što ne valja ni kod nas. Trebalo bi da ga vaspitamo a mi govnamo, šaljemo mu milicajce.” Na str. 109: “primiću u hotel sve same budžovane neka se provode drugari.
Držaću za njih kol gerle one koje prodaju palčeve na auto putu. Tako ću najzad da steknem naklonost srpskih budžovana, niko neće reći da sam protiv”.
Čime se nanosi povreda časti i ugleda naših naroda, čl. 49 stav 1 tač. 7 Zakona o štampi i drugim vidovima informacije.
Naređuje se da se svi primerci knjige “Crveni kralj” ODUZMU.
Troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava.
O b r a z l o ž e nj e Okružni javni tužilac iz Pančeva je svojim predlogom A 41/72 od 30. oktobra 1972. godine koji je precizirao podneskom od 6. novembra 1972. god., u smislu čl. 49 stav 1 tačke 7 i 8 Zakona o štampi i drugim vidovima informacije, predložio zabranu rasturanja knjige “Crveni kralj” od pisca Ivana Ivanovića navodi inkriminisana mesta koja su citirana u dispozitivu ove presude kao i inkriminisana mesta koja se odnose na razloge člana 49 stav 1 tač. 8 istog propisa.
Punomoćnik izdavača protivio se predlogu Okružnog javnog tužioca u Pančevu da se zabrani rasturanje knjige “Crveni kralj”.
Sud je sproveo dokazni postupak čitanjem knjige “Crveni kralj” – inkriminisanih mesta, te saslušanjem veštaka Pavićević Vuka, pa je nakon izvedenog dokaznog postupka utvrdio sledeće činjenično stanje: Na više mesta kroz lik Zorana Jugovića pisac sa ironijom govori o Jugoslaviji nazivajući je Jugovina, pa tako na stranici 110 između ostalog kaže: “nemam ni domovinu šta da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka, suviše toga mi se desilo a i da nije ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kuće ni zemlje. Za Jugu me baš briga. Pa ipak je volim, majke joj ga…”.
Pri kraju XVI poglavlja u vezi smrti Martina Lutera Kinga kaže: “i to moram da kažem jebem ti gangstersku Ameriku i svaku drugu pokvarenu državu, pa makar bila to moja rođena Jugoslavija. Ne bojim se da to kažem. Boli me đoka da li se to kome sviđa ili ne. Ne bojim se ja nikog, pa makar to bio Džeki Čarlton ili Lindon Džonson, ili bio Šesternjev ili Leonid Brežnjev, takav sam ja. Tako smo svi mi koji smo ovde u Ameriki na neki način zajebani u Jugovini.
Ali ništa zato, nismo mi ni prvi ni poslednji koje je Jugoslavija nagrdila, leba mi, važno je da smo se u Ameriki dobro snašli.” U poglavlju V: “Mene su u Jugoslaviji zajebali kao i tolike druge, a kada im je taj King pokazao zube, a kada je prestao da bude ovca, kada se setio da i on ima neka prava udarili su mu kveker.” Na strani 32: “stopostotno je posleratni proizvod onakav kakvim smo ga mi napravili, a nije ni loš momak, otvoren je, ne uvija, ne radi iza leđa, a fudbalski je talenat kakav se rađa jednom u 20 godina. Ako nešto kod njega ne valja, to je samo zato što ne valja ni kod nas. Trebalo bi da ga vaspitamo a mi govnamo, šaljemo mu milicajce.” Na str. 109: “primiću u hotel sve same budžovane neka se provode drugari.
Držaću za njih kol gerle one koje prodaju palčeve na auto putu. Tako ću najzad da steknem naklonost srpskih budžovana, niko neće reći da sam protiv”.
U XXXVI poglavlju opisano je silovanje devojke: u stanu sam je silovao.
Janez je držao za jednu ruku, Neđa za drugu, a ja sam je zaskočio. Prvo se džilitala nogama kao makazama, a onda nije imala kud. Pokazalo se da je izbušena kao cev za kanalizaciju. U 35. priči piše: “a najveća mi je glupost što sam uleteo među noge moje snaje Ljubice, žene mog brata po ocu Jugoslava koji je lekar u Nišu. Ali sada šta je tu je. Posle kokanja nema kajanja”.
U knjizi su pored ostalog navedeni sledeći izrazi: “…obriše dupe u jednom od američkih klozeta”, “teška jebancija”, “kenjanje kroz gusto granje”, “puna kita njega”, “važno je da su se mangupi prihvatili a profesori neka idu i neka se jebu”, “bogu iza muda”, “mazili me po mudima” i dr.