Zabrana knjige
I tako, dok se glavni junak nalazi u Americi, autor ga pušta da iskaže nekoliko sudova o američkim biznismenima i sportu, o američkom društvu uopšte, ali i o Jugoslaviji. Ta mesta je već inkriminisao javni tužilac, ali i ja ovde ipak navodim nekoliko njih radi celovitosti pregleda i analize. Tako, povodom ubistva Martina Kinga naš glavni junak kaže: “Jebem ti ja gangstersku Ameriku! I svaku drugu pokvarenu državu, makar to bila i moja rođena Jugoslavija. I ne bojim se da to kažem. Boli me đoka da li se to kome sviđa ili ne. Ne bojim se ja nikoga, pa ma to bio Džeki Čarlton (golman) ili Lindon Džonson, Šesternjev (fudbaler) ili Leonid Brežnjev, takav sam ja” (str. 38).
Ili: “Tako smo svi mi, koji smo ovde u Ameriki, na neki način zajebani u Jugovini. Ali ništa zato, nismo mi ni prvi ni poslednji koje je Jugoslavija nagrdila.
Leba mi!” (str. 7).
Ili: “Nemam ni domovinu, šta da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka, isuviše toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac.
Mi internacionalci nemamo ni kuće ni zemlje. Za Jugu me baš briga. Pa ipak, volim je, majke joj ga…”(str.).
Tako da sada imamo glavnog junaka koji čini postupke neprihvatljive i osudljive sa stanovišta jednog razvijenog morala. Međutim, kao što smo rekli na početku, bilo bi veoma sporno ako navedena mesta posmatramo sama za sebe i zanemarimo celinu dela, njegove osnovne poruke, način na koji je autor prikazao celinu ličnosti glavnog junaka i socijalne odrednice njegovih držanja.
Tek pristupajući delu celovito, možemo, mislim, dobiti osnovan odgovor na pitanje da li se navedena inkriminisana mesta moraju označiti kao apologija nemorala, kao nešto što teško vređa javni moral. Pođemo li ovim drugim putem, onda mogu da skrenem pažnju bar na sledeće od brojnih sličnih činjenica. Najpre, autor knjige je na kraju, predviđajući da će King izvršiti samoubistvo (jureć i Bjuikom koji je kupio za dolare zarađene u Americi), samim tim pokazao bezvrednost i ispravnost Kingove trke za novcem i seksom, a time i osudio takav životni model. Drugo, autor nam pokazuje kroz celu knjigu kako je glavni junak kao dečko ne samo uskočio u tu i takvu trku, već je u stvari u nju uvučen.
Ne juri King žene toliko koliko mu se one nameću, kao slavnom i bogatom fudbaleru.
Pa ako živi sa ženom svog prijatelja pa čak i sa ženom svog polubrata, i to je zato što su ga one na to navele (str. 70 i 74). Isto tako, ako održava odnose s ćerkom predsednika svog kluba, na prigovor njenog oca King može da kaže: “I one druge cure što sam ih ja tebi namestio imaju nekog. Kad bi znali njihovi roditelji s kim one idu, zaklali bi ih. A tebe za to ne boli kita… I sad si došao da mi čitaš lekciju. Pa kad si toliko svestan i napredan, što ne pomisliš malo na onu studentkinju iz Paraćina? Njen ćalac duva staklo u fabrici i odvaja od usta da školuje ćerku, a ti mu je upropaštavaš!” (str. 52).
Ali s moralnog gledišta najteži je problem scena sa silovanjem. No ni nju autor nije ostavio bez određene motivacije koja ako ne izvinjava glavnog junaka, a ono psihološki i sociološki objašnjava njegov postupak. U stvari, mislim da je ta scena poslužila piscu da na najdrastičniji način pokaže vrlo moguće teške psihološke i moralne posledice kulta fudbalskih veličina ili “zvezda” – kulta koji stvara sama gledalačka masa tražeći neke svoje idole, uzore i “heroje”. Ponesen tim kultom, koji uostalom stvara i štampa, “slavni” i uz to bogati fudbaler počinje da veruje kako je njemu kao “veličini” sve dozvoljeno, kako niko ne može da se odupre njegovim zahtevima. Upravo tim osećanjem lažnog ponosa i veličine autor objašnjava postupak svog junaka. Jer devojka na koju je King bacio oko i za koju on pouzdano zna da je “kamenjarka” a ne devica, ne podaje se dobrovoljno. “A ja”, kaže King, “da pošizim. Nije mi toliko do ribe koliko što mi je dirnula ponos. Treba da joj je čast da legne pod jednog fudbalskog kralja!” (str. 74). I pošto nije htela, King je s drugovima siluje. Posle ona mirno spava s njim, a kroz tri dana podnosi sudu tužbu za silovanje, ali tužbu odmah povlači čim je King iz crnih fondova fudbalskih klubova dobio milion i predao joj ga! Nije, dakle, po mom mišljenju i razumevanju stvari, u svim ovim slučajevima na sceni i na tapetu sam glavni junak King koliko društvo i sredina koja ga je prvenstveno načinila onim kakav je. A reč je o društvu i sredini u užem socijalnom i socijalno-psihološkom smislu (o stanju u fudbalu i u upravama klubova, o labavom moralu ili nemoralu u gradovima). A smisao navedenih mesta ja vidim, i pored svega ciničkog jezika kojim si iznesena, ili upravo na osnovu tog jezika, u kritici a ne u afirmaciji zla, u drastičnom pokazivanju kakvim monstruoznim postupcima može da dovede jedna naopaka hijerarhija vrednosti, a ne u propagiranju nemorala. Uostalom, sama glavna ličnost kaže za neke svoje postupke, kao što je održavanje odnosa sa snahom: “To je skotski, leba mi!” Da kroz prikazane postupke glavnog junaka autor knjige hoće u stvari da osudi zlo i da nasuprot zlu afirmiše neke pozitivne vrednosti, dokaz je i činjenica što se ni glavni junak nije u stvari identifikovao u svom pravom i istinskom biću s postupcima koje čini i nevrednostima za kojima ide. Naprotiv, autor nam prikazuje kako je u glavnom junaku stvarno prisutna težnja ka pravim vrednostima, ali koje on više ne može da ostvari kad je već duboko zagazio ili tačnije, kad je duboko uvučen u blato. Na primer, iako King stalno govori o novcu kao svom idolu, o “zelembaćima” kao idealu zbog kojeg ide u Ameriku da tamo igra fudbal, on ipak na brojnim mestima izražava svoju čežnju za fudbalom kao igrom, kao inspiracijom (str. 61, 63). Isto tako, jureći za seksom, za ženama koje mu se podaju, King zna i posredno kazuje da tu i na taj način nema pravog ljudskog zadovoljstva, da seks još nije ljubav, i da tek ljubav može učiniti čoveka srećnim i uzdići ga. Pa se eto i cinik i razvratnik King bio zaljubio, ali promašeno, kao što je ćoškasto sve što čini. Naime, zaljubio se u devojku svog brata.
Ona nije mnogo lepa, ali ima “drugu krvnu grupu”, kako kaže King, to jest odana je radu i duhovnim vrednostima. I kad ga je ova devojka odbila, King je osetio kako je u njemu “pukla osovina”. I danas to “plandara i trokira u meni” veli on (str. 83), pa će mu se ova devojka priviđati i kad bude u milionskom Njujorku.
Ali kasno je više misliti na ljubav, suviše je daleko zašao stranputicom i Kingu preostaje da cinički govori o ženama uopšte i o ljubavi. Taj cinizam je samoodbrana od težnje za ljubavlju koju više ne može ostvariti. To je u stvari navučena maska iza koje se krije suviše osetljiva, pomalo čak palanački sentimentalna duša Kingova.
Ali autor nije ostavio svog junaka ni bez razumevanja za političke i patriotske vrednosti, o kojima inače junak tako često govori ciničkim jezikom. Jer iako kaže da ga je Jugoslavija “nagrdila” kao i mnoge druge, on je ipak voli, iako to kaže svojim sokačkim žargonom. A sasvim je vidno i ubedljivo na nekim mestima to da glavni junak kad govori o Jugoslaviji koja ga je osujetila stvarno misli na sportske krugove i njegov sukob s rukovodiocima sportskih organizacija (vidi, na primer, str. 12-13). Zatim, kad se nalazi u zemlji s drugačijim društveno-ekonomskim, to jest kapitalističkim sistemom, u kojoj ne može da nosi ni svoje pravo ime već ga mora promeniti u interesu i na zahtev svog poslodavca, King ipak oseća kako poredak u Jugoslaviji ima svoje vrednosti. Pa tako, on stalno tamo, u toj drugoj zemlji – nosi crvenu mašnu! “Doneo sam je iz Jugoslavije”, veli King, “i ne bih je dao ni za šta na svetu… Ova mašna mi služi kao amajlija.
Gazda Hjuova žena, ona dark gerla što mi je ušla u oko, nosi na sebi nekoliko miliona. A ja nosim mašnu od stopedeset jugoslovenskih banki. Ali više vredi moja mašna nego njeni dijamanti” (str. 37).
Na osnovu ove analize, i po svom uverenju i osećanju, ja mogu u zaključku reći da knjiga Crveni kralj autora Ivana Ivanovića, ako se uzme u celini i pođe sa njenim opštim i dosta vidljivim smislom, ne vređa javni moral kad taj pojam uzmemo u normativnom smislu, to jest u smislu skupa načela i normi koje bi trebalo da vladaju u društvu. Ona u stvari žestoko kritikuje stvarni moralni indiferentizam pa i nemoral koji se bio prilično ukorenio naročito u izvesnim sportskim sredinama. Uostalom, nije li i sekretar SKJ Stane Dolanc nedavno izjavio: “Mladi ljudi se u sportskim organizacijama susreću s korupcijom, mitom, karijerizmom… To je početak rušenja moralnog lika. Kad sportista vidi da se može materijalizovati, on to prihvata jer mu se nudi, pa i oni koji to gledaju zauzimaju takav stav. A to je sve ono protiv čega se borimo” (“Politika” od 13. novembra 1972.) Knjiga Crveni kralj je pre svega upravo kritika materijalizovanja sporta i sportista, odnosno, kritika vulgarno-materijalističkog sistema vrednosti u društvu uopšte i pre svega u sportu ukoliko je u njemu novac postao najviša vrednost. A kad se motiv novca udruži s motivom slave velikih “zvezda”, onda su date i osnove za moralne devijacije. Vrednost Crvenog kralja je u tome što su u njemu ubedljivo pokazane negativne konsekvence ova dva faktora i njihovi socijalni izvori. Knjiga osim toga pokreće i delikatni problem negativnog uticaja držanja roditelja za vreme rata na društveni i lični položaj dece posle rata.
Ne znam koliko je ta pojava bila raširena; verujem da je bila dosta retka: ali je moralno potpuno osudljiva, pa je autor, mislim, imao pravo da je kroz knjigu osudi, makar se javljala u vrlo ograničenom broju slučajeva. Mislim, dakle, ako je umesno moje izražavanje u takvoj formi, da knjiga Crveni kralj ne zaslužuje da se na nju primeni tačka 8 čl. 49 Zakona o štampi APV, tj. da ona ne vređa teško javni moral. Naveo sam i neke pozitivne činjenice koje sadržinski čine problematičnim i primenu tačke 7 istog člana, koja predviđa zabranu napisa u kojima se vređa čast i ponos naših i stranih naroda i njihovih najviših predstavnič kih organa. Naravno, ostaje kao problem postojanje psovki na račun naše i jedne strane zemlje, ali je sadržinski psovka uperena na uže društvene krugove iako su formalno upućene zemljama.