Zabrana knjige
REŠENJE O PRIVREMENOJ ZABRANI
OKRUŽNO JAVNO TUŽILAŠTVO
Broj: A.41/72 27.
oktobar 1972. godine Pančevo VN/JT
Na osnovu čl. 50 st. 1 i 2 Zakona o štampi i drugim vidovima informacija /”Sl. list SAP Vojvodine” br. 24/71/ donosim REŠENJE Privremeno se zabranjuje rasturanje knjige “CRVENI KRALJ” od pisca Ivana Ivanovića, profesora književnosti iz Kuršumlije, štampane u Grafičkom preduzeću “6. oktobar” iz Pančeva u 1.000 primeraka, a čiji je izdavač Slobodan Mašić iz Beograda, zbog povrede čl. 49 st. 1 tač. 7 i 8 i st. 2 istog člana Zakona o štampi i drugim vidovima informacija /”Sl. list SAP Vojvodine” br. 24/71/.
Obrazloženje Pisac Ivan Ivanović u knjizi “Crveni kralj” štampanoj u Pančevu u 49 priča a kroz moralna shvatanja glavne ličnosti Zorana Jovanovića krcatom pornografskim, najvulgarnijim izrazima, veliča na najodvratniji i najnegativniji način njegovo ponašanje, prikazujući takvo ponašanje kao vrlinu. Tako na primer u 36-oj priči opisuje kao vrlinu scenu silovanja neke devojke pa kaže: “u stanu sam je silovao. Janez je držao za jednu ruku, Nedža za drugu a ja sam je zaskočio. Prvo se džilitala nogama kao makazama, a onda nije imala kud. Pokazalo se da je izbušena kao cev za kanalizaciju”. Nadalje u 35-oj priči piše kako je polno opštio sa ženom svoga rođenog brata pa kaže: “A najveća mi je glupost što sam uleteo među noge moje snaje Ljubice, žene mog rođenog brata po ocu Jugoslava, koji je lekar u Nišu. Ali sada šta je tu je. Posle kokanja nema kajanja.” U jednoj priči pisac dalje kaže da je u Jugoslaviji svaka petnaestogodišnja cura probušena itd.
Na više mesta kroz lik Zorana Jugovića pisac sa ironijom govori o Jugoslaviji, nazivajući je “Juga”, “Jugovina” itd. Tako na str. 110 kaže: “Nemam ni domovinu, šta da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka, i suviše toga mi se desilo. A i da nije ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kuće ni zemlje. Za Jugu me baš briga. Pa ipak je volim, majke joj ga …” U celini knjiga je amoralna i kao takva može imati negativan uticaj na građane a posebno na omladinu.
Na osnovu navedenog očigledno je da su u knjizi povređeni propisi čl. 49 st. 1 tač. 7 i 8 i st. 2 istog člana Zakona o štampi i drugim vidovima informacija /”Sl. list SAP Vojvodine” br. 24/71/.
Dostaviti: OKRUŽNI JAVNI TUŽILAC 1. Okružnom sudu Pančevo 2. SUP-u Pančevo Vladeta Nedeljković s.r.
3. Izdavaču
EKSPERTIZA PROFESORA VUKA PAVIĆEVIĆA OKRUŽNOM SUDU U PANČEVU Najpre želim da se zahvalim sudu na ukazanom poverenju da učestvujem kao veštak na pretresu o knjizi CRVENI KRALJ od Ivana Ivanovića. Smatrao sam da me moj poziv profesora etike, a i shvatanje da je svaki građanin dužan da doprinese koliko može rešavanju društvenih i moralnih problema, obavezuje da se primim ove uloge i dužnosti. Nastojaću da je ispunim po savesti i na osnovi one mere znanja i razumevanja za moralne i društvene probleme s kojom raspolažem. Dodajem ovu ogradu zato što su moralni problemi takve prirode da se u njima ne može postići apsolutna ujednačenost stavova, pa se ni od stručnjaka ne bi moglo prigovoriti.
Svoj zadatak ja ovde shvatam u prvom redu kao analizu, kao raščlanjavanje moralne i društveno-političke sadržine knjige Crveni kralj. No ako na osnovi analize iznesem i svoje mišljenje o pitanju da li knjigu treba zabraniti ili ne, o čemu odlučuje Sud, pretpostavljam da time ne prekoračujem svoje pravo.
Ali pre pristupanja analizi knjige s obzirom na njenu moralnu i političku podobnost ili nepodobnost, moram reći da mi za ocenu knjige s ovog stanovišta, pa i za njenu analizu, izgleda presudno važno jedno metodološko pitanje, naime pitanje: da li tu ocenu donositi na osnovi pojedinih izolovanih, ma koliko brojnih, mesta i njihovog tekstualnog značenja ili pak pošavši od nastojanja da se odredi ukupni smisao knjige odnosno ono što se može nazvati “porukom” pisca u knjizi. Mislim da je prvi postupak sporan, pa i neprihvatljiv, s obzirom na strukturu književnog dela uopšte. Jer, prvo, književnik može uvoditi u svoje delo razne tipove ličnosti, i gledišta koja te ličnosti iznose na pojedinim mestima ne moraju izražavati osnovnu misao i ideju koju autor hoće da u svom delu izrazi; drugo, pojedina mesta dobijaju svoje značenje tek iz konteksta i dovođenjem u vezu s ukupnim smislom dela; treće, o moralnom značenju pojedinih izjava koje neka ličnost u književnom delu čini može se ispravno suditi tek uočavanjem motiva i situacija koji datu ličnost opredeljuju da daje određene izjave i sudove. Previdimo li motivaciju koju autor daje za postupke svojih ličnosti, ne možemo objektivno suditi o težini i moralnoj problematičnosti pojedinih mesta književnog dela.
Mislim, dakle, da i pri analizi dela koje je pred nama i pri oceni njegove moralne podobnosti moramo ići ka utvrđivanju osnovnog njegovog smisla i poruke.
No taj smisao i poruka se ne mogu konkretno pokazati pre analize ličnosti glavnog junaka knjige. A ova analiza treba da obuhvati psihološke osobine ličnosti tog junaka, socijalne i socijalno-psihološke odrednice te psihologije, vrednosti za kojima ova ličnost ide, postupke koje ona pri tome čini i njene kritič ke osvrte na vlastite postupke, kroz koje u stvari dolazi do izraza autorov stav u pitanjima životnih i društvenih vrednosti. Taj autorov stav i prema tome osnovna poruka knjige vidi se i iz načina na koji glavna ličnost predviđa da će završ iti svoj životni put. Moramo, dakle, ući u podrobniju analizu Kinga, glavnog junaka knjige Crveni kralj.
A glavna ličnost je, psihološki gledano, preosetljiva, možda emocionalno nestabilna, i pored sve, ili uprkos svoj drzovitosti koju ispoljava, i koju autor uvek nastoji da prikaže kao reakciju na lišenosti i traume kojima je glavna ličnost izložena, na nepoverenje koje je prema toj ličnosti ispoljavano. Na primer, autor naročito naglašava činjenicu da njegov glavni junak nije u detinjstvu i dečaštvu mogao da se druži sa ocem, pa da budu “pajdaši”. I uopšte, “uvek sam bio sam”, kaže jednom glavni junak za sebe. (“Kevu nisam zapamtio, a ćale mi je dugo bio u ćuzi. Nikad nisam imao porodicu! Uvek sam bio sam. S ćaletom nisam uspeo da se sprijateljim. Dok sam ja ukopčao njegov slučaj, bilo je kasno. I posle nikad nismo uspeli da postanemo drugari, pajdaši.” – str. 110) Osim toga kod glavne ličnosti je izrazita težnja za spontanošću u ponašanju i za slobodnim izražavanjem.
Još kao dete, na poljanama i po pijacama provincijske palanke King igra fudbal i pri tome ispoljava za njega znatan dar. Ta spontana igra, u kojoj divljenje drugova ostaje najviša i najlepša nagrada, trajni je njegov ideal, naročito i upravo onda kad se kao profesionalni igrač bude proslavio i kad mu takav fudbal bude doneo novac i sva druga na njemu zasnovana uživanja. Ali njegovu težnju da bude primljen u poznati provincijski klub osujećuje za izvesno vreme predsednik kluba, major UDB-e Ristović, jer je glavna ličnost – četnički sin! Iako rođen tek 1940. god., pa već i kao takav potpuno neodgovoran za držanje svog oca u ratu on ipak eto doživljava prepreke i osujećenja svojih želja zbog krivice koja je tuđa a ne njegova. To je osnovna trauma glavnog junaka, i on se od nje neće nikad zalečiti, pogotovu što mu i beogradska publika kad bude prešao u jedan od glavnih beogradskih klubova pozleđuje ranu i dovikuje: “četnik, četnik!”. Zbog te traume on se neće moći da uzdigne do praštanja, do razumevanja ličnosti majora Ristovića, koji mu se izvinuo. “Mnoge noći nisam spavao zbog tebe, King”, kaže Ristović (str. 28), a King mu ipak sprema neku malu osvetu, prihvatajući tako i sam onu moralno osudljivu pojavu primenjivanja kolektivne odgovornosti ili odgovornosti ličnosti za ono što nije u osnovi njeno delo već izraz kolektivnih držanja i činjenica.
Prelazeći u Niš a kasnije i u Beograd (“Crvenu zvezdu”) nakon natezanja i cenjkanja klubova oko njega, King počinje da se ponaša sasvim po logici i etici sistema odnosa u sportu koji je počeo da preovlađuje. A osnovne karakteristike tog sistema su sledeće: fudbal je postao “biznis” za one koji ga organizuju i u njemu učestvuju, a za publiku – prilika za iživljavanje agresivnih instikata i šovinističkih nastrojenja (odmah treba reći da od takvih nastrojenja King nikad ne pati; naprotiv, osuđuje ih). Nije, dakle, više reč o igri, o utakmici u kojoj treba pobediti veštiji, već o pobedi po svaku cenu (“Da nisam ja slomio nogu Džunoviću, možda bi on to učinio meni. Pitam ja te pedere sa tribina što bacaju flaše da li bi ih boleo đoka da je njihov Džunović meni prebio nogu. Ne bi se uzbuđivali, života mi. Rekli bi: Beži, molim te, zaslužio je. Vidiš, bolan, da nasrć e kao june.” – str. 56). I tako, sada i King igra sasvim po pravilima “igre”, u kolu u kome se uhvatio: teži da zaradi što više novca, cinično ucenjuje one koji žele da ga prevedu u svoj tim, ponaša se kao “zvezda” jer, uostalom, sve novine pišu o njemu kao o “zvezdi”, pa je sasvim sujetan i sebeznalast, uči nove štosove kako da onesposobi protivničkog igrača… Što je još relevantnije za ovu analizu, King se odaje “slatkom životu” i pri tome se drži načela da uvek uzme ono što mu se nudi, makar to bila i žena njegovog prijatelja ili ćerka predsednika kluba; šta više, održava seksualne odnose i sa ženom svog brata po ocu, pa je čak izvršio i jedno silovanje (str. 75)! Ali glavni junak je jednog dana bio kažnjen zabranom igranja od godinu i po dana, no ne zbog svog “slatkog života” već zbog sukoba sa upravom kluba.
I on tada odlučuje da napusti Jugoslaviju i da pođe u Ameriku, tamo gde dobro plaćaju fudbalere, ne bi li “skupio što više zelembaća” (dolara), pa da posle “u Jugoslaviji živi kao čovek” (kako kaže King, str. 8). “A i zašto da ne idem”, kaže glavni junak, kada danas “nijedan igrač ne bi rekao ono što su rekli Čajkovski i Mitić kada su im nudili velike pare u inostranstvu, a oni odbili, kao nema tih para za koje bi se prodali fudbaleri Socijalističke Jugoslavije ili tako nešto” (str. 12).