Suđenje
«NIN» u broju 1181 od 26. avgusta 1973. godine donosi opširan članak o posleratnom jugoslovenskom fudbalu pod naslovom «Od lakrdije do kriminala » iz pera Radeta Šoškića. Zbog dužine članka moraću da ga interpretiram. Na početku članka je definisan fudbalski trenutak u kome se nalazimo: titule ne osvajaju jaki – nego vešti, iz elitnih liga ne ispadaju slabi nego naivni; fudbaler «Hajduka» Miroslav Bošković tražio je zaštitu Ustavnog suda od fudbalskih propisa koji ugrožavaju elementarne ljudske slobode (ovih dana je ishod poznat – moja primedba); Socijalistički savez u Čačku je zauzeo stav da njihovi sportisti ne mogu da prelaze u beogradske klubove koji su se okomili na njihove talente (saopštenje je izdato povodom «slučaja Baralić»); fudbalski klub iz Subotice «Spartak» darivao je sudije skupocenim bundama, pa su trojica sudija iz Makedonije doživotno diskvalifikovana; ozbiljno se sumnja da je fudbalsko prvenstvo Jugoslavije u sezoni 1972/73. neregularno. Zatim je hronološki pokazano kako je došlo do ovog trenutka. Od rata naovamo naš fudbal je prošao kroz tri faze: amaterizam, neamaterizam i profesionalizam. U prvoj fazi amaterizma novac se nije davao igračima. U prvom takmičenju za Kup Maršala Tita pobedio je «Partizan», a igrači su dobili na dar knjigu «Kako se kalio čelik ». Ipak, «Partizan» je prvi formirao jaku ekipu po ugledu na vojne timove naših istočnih suseda; svi fudbaleri su postali vojni službenici, iako iz rata nisu izašli u uniformama. Drugi klubovi su se dovijali kako su znali i umeli: tako je Bata Ognjanov dobio kuhinjski kredenac za dolazak u Beograd. Druga faza neamaterizma, koja je za moj roman veoma važna, u članku je okarakterisana kao sistemsko nedonošče, neodređenih pravila i ponašanja. «Neamaterizam je dugo trajao, iako je od početka do kraja napadan. On je odgovarao klubovima, jer su na taj način održavali svoju prividnu sportsku nevinost i dobijali naklonost i materijalnu podršku društva, a novac je uveliko vladao fudbalskim klubovima».