Suđenje
U to vreme sam se kolebao da li da junak bude potpuno otuđena ličnost, totalni negativac, koji je izgubio svaku vezu sa otadžbinom, ili da bude nesrećni mladić koji žudi za svojom «Jugom». Konačno, pobedilo je ovo drugo shvatanje i Jugović je ispao ovakav kakav je. Smatrao sam da moram da ga humaniziram da bi bio dostojan da uđe u literaturu. Možda su na promenu moje koncepcije uticale i izvesne primedbe koje su izrečene, istina ne u pisanoj formi, i sa kojima sam ja bio upoznat privatno. U to vreme je glavni i odgovorni urednik «Lista mladih ‘68» bio Ljubiša Igić, istaknuti društveno-politički radnik (sada sekretar Međuopštinske konferencije SKJ Niš), a urednik proze pesnik Zoran Milić (sada sekretar KPZ Srbije). Smatrao sam da je njihovo prihvatanje negativnog junaka stav Partije, s obzirom na njihovo mesto i ugled u njoj.
Vršeći «ovako savesno i brižljivo» vivisekciju svega što sam napisao, Okruž ni sud u Prokuplju je pažljivo izbegao da uzme u obzir sve ono što bi moglo kao pisca da me predstavi u drugom svetlu. Tako, iako u zaplenjenom materijalu to ima, Sud nigde ne pominje dramu «Crni dani Rake Drainca», koja govori o suđenju poznatom pesniku Radetu Draincu od strane četnika, u Toplici, iz koje se jasno vidi moj stav prema četničkoj ideologiji. Isto tako, Sud zanemaruje sve pozitivne junake komunista, boraca i drugih (na primer, Vuk Palibrk u priči «Kučka i njeni sinovi»). Ali, treba dokazati da sam ja «koljaški sin» (ove reči sam čuo na suđenju), «potučeni protivnik socijalizma» itd.
A šta drugo može da misli «koljaški sin» i «potučeni protivnik socijalizma » nego ono što smatra Sud, čak i kad piše onako kako je drugima dozvoljeno? Dispozitiv treba po svaku cenu opravdati! b) Da bi dokazao da sam ja «politički i klasni protivnik socijalizma», Sud sve ono što kaže moj junak izjednačava sa onim što bih ja rekao kada bih govorio.
Međutim, Sud pritom nije dosledan. Tako, ako bi se išlo ovom logikom, optuž nica protiv mene bi morala da bude znatno šira; trebalo bi me optužiti i za postupke junaka. Morao bih da odgovaram za delo silovanja, rodoskrvnuća, nanošenja teških telesnih povreda, neopravdanog prisvajanja društvenog novca, jer moj junak sve to čini. Ali, Okružni sud u Prokuplju me ne izjednačava sasvim sa junakom romana, on to čini samo onda kad njemu odgovara. Tako, Sud nigde ne pominje reči koje bi mogle da predstave junaka u pozitivnom svetlu, kao što su njegove kritičke primedbe na račun kapitalističkog sistema u Americi ili njegov ponos što je odrastao u socijalističkoj zemlji. No, za Okružni sud u Prokuplju je malo da me identifikuje sa jednom ličnošću u romanu. Kad treba on to čini sa dve! Tako me identifikuje i sa francuskim studentom, gošistom, koji zastupa ideje koje su karakteristične za tzv. levi pokret na Zapadu i o kojima je moglo mnogo toga da se pročita u našoj štampi. Ali zato me Sud nikad ne identifikuje sa pozitivnim junacima romana, kakvi su, na primer, pesnički par. Na taj način Sud bolje zna od mene samoga šta sam ja hteo, šta ja mislim, šta ja osećam! Sud zna da sam ja znao da inkriminisani izrazi vređaju moral SFRJ i da će negativno uticati na čitaoce, a posebno na omladinu. Ovaj dokaz Sud izvodi iz moje izjave da knjigu nikako ne bih dao svom detetu dok mu prethodno ne objasnim smisao iste. Da ostavimo na stranu to što reč «nikako» nisam upotrebio, ali moje dete je staro devet godina i ide u četvrti razred osnovne škole. Zna se šta je dečja lektira i kakve se knjige preporučuju deci. Ja isto tako ne bih dao svom detetu, u ovim godinama, ni Dostojevskog, ni Šekspira.
Ali Sud je izveo jak dokaz! c) Treću vrstu dokaza o mojim navodnim devijantnim stavovima Okružni sud u Prokuplju izvodi imputirajući mi kao opšte stavove pojedinačne replike junaka koje su kazane u konkretnim situacijama i odnose se na konkretne ljude. Tako, iz postojanja ličnosti u knjizi koja se zove Božić i koja radi u SUPu, sa kojom junak romana dolazi u sukob, Sud izvodi zaključak da je moj stav prema ovoj službi negativan. Slično postupa i kad uopštava scenu tuče između Jugovića i Cvetkovića, obojice fudbalera, u kojoj se oni međusobno vređaju, i od toga gradi moj generalni stav. Uopšte, Sud se stalno služi metodom generalizacije.
Tako, ja nastojim da naširoko «ocrnim Jugoslaviju i njeno društveno uređenje». «Budžovanima» nazivam sve funkcionere klubova, političke radnike, privrednike, oficire JNA»… po meni, «oni su siti, zezaju se, banče, hvataju tuđe žene i devojčice, mućkaju, guše slobodu, lome ljude…». Kad čovek čita ovo izolovano, pomislio bi da sam napisao maltene proglas političke prirode. Pošto ovakvih rečenica i reči nema u romanu, Sud ih nalazi valjda u mojoj glavi čim mi ih tako pripisuje. Nikako mi nije jasno kojim to sredstvima Sud čita moje misli.
Još je drastičniji kad mi pripisuje da mislim da «ovom zemljom vladaju korisnici revolucije, da su radnici obespravljeni i politički i ekonomski degradirani, tako da jedva vegetiraju. Da je zbog svega toga nastupila kod svakog pojedinca totalna dezintegracija ličnosti, svaki građanin u Jugoslaviji je izgubio i elementarno poštenje, da nema nikakvih ideala, da su ljudi u Jugoslaviji postali krajnje amoralni i nihilisti…». Ne znam čije su to misli i stavovi i kakvi su mu ciljevi kad mi ih pripisuje, ali namera je dosta prozračna: ocrniti okrivljenog po svaku cenu. Jedino što mogu da kažem to je da su ovakva shvatanja daleko od moga ljudskog bića i da ih odbijam s indignacijom. I da prepustim savesti presuditelja da mi poveruje. Jer, čovek nije školjka i u njegovu intimu se ne može ući silom.
4. Moj roman nije politički roman, mada u njemu ima politike, u onoj meri u kojoj je to, po mom osećanju teme, bilo neophodno. Osnovna tema mog romana je fudbal, ili preciznije, čovek u fudbalu. Fudbal je ljudska delatnost, njome se upravlja, organizovana je kao institucija. Ako je organizacija fudbala politika, onda moj roman ima i taj aspekt. No, ja se ne bavim organizacijom kao takvom, niti me ona u krajnjoj liniji interesuje, nego ljudima koji rade u njoj.
Isto tako, mene ne interesuje fudbal kao igra, nego sudbina čoveka u njemu.
Budući da sam se bavio jednim konkretnim vremenom i konkretnim junakom, koji je plod moje imaginacije, ja sam morao da se dotaknem i problema organizacije; i nastojao sam da se na taj problem osvrnem sa kritičkog aspekta. Činjenica je da je oficijelna politika zauzela kritički stav prema fudbalu, o čemu će biti još reči. U tom pogledu ja nisam učinio nikakav značajan korak, moj stav se uopšte ne razlikuje od stava zvanične politike. No, čak i da nije tako, zar bi to bilo krivično delo? Zar pisac nema pravo na stav? Zar je zabranjeno mišljenje? Ovde moram da upozorim još na jednu grešku koja proističe iz generalizacije kojom se služi Okružni sud u Prokuplju. Postojanje Zoke Kinga ne može da znači da su svi drugi fudbaleri takvi. Čak i u samom romanu možemo da sretnemo sasvim drugačijeg junaka; to je savezni kapiten Miško Kostić, koji nije otišao u pečalbu, nego je ostao veran jugoslovenskom fudbalu. Još je jasnije i bliže zdravoj pameti da stanje u fudbalu ne može da bude opšta oznaka stanja u drugim delatnostima; ako nam fudbal nije bio na odgovarajućoj visini, to ne znači da nisu bile druge delatnosti: politika, privreda, prosveta, zdravstvo itd.
Čak i u okviru igara postoje velike razlike između fudbala, košarke, rukometa, šaha itd. U presudi Okružnog suda u Prokuplju se tvrdi da je moj junak upućen u probleme socijalizma i kapitalizma (ili ja: Sud stalno to meša) i da se poređenja između ova dva sistema uvek završavaju na štetu socijalizma. U romanu, međutim, junak romana nigde ne upoređuje ova dva sistema; a pošto ih ne upoređ uje, poređenje ne može da ide na štetu jednog ili drugog. Zoran Jugović nikako nije politička ličnost. On je, između ostalog, degradiran kao čovek i zbog toga što je neupućen u politiku. On bi se sasvim drugačije razvijao da su ga više i bolje vaspitavali, da su u fudbalu bili razvijeni samoupravni odnosi, da je on bio subjekt a ne objekt fudbala. Još je Aristotel definisao čoveka kao životinju koja se bavi politikom (zoon politikon). To što je junak nezainteresovan za svoju sopstvenu sudbinu, što je smisao života izjednačio sa količinom novca koji poseduje, rezultat je nedostatka političke dimenzije u njemu. Sud optužuje mog junaka za ono što mu nedostaje! Tek kad se nađe u Americi, kad bude degradiran na nivo roba, koji ne može ni da ima svoje ime, junak romana shvata značaj etičke dimenzije u čoveku. Zato on sa ponosom ističe da dolazi iz crvene zemlje, nosi crvenu mašnu i svuda govori da je bio član komunističke partije u Jugoslaviji. On shvata da nije sve u novcu, ali za njega je to kasno; na ljudskom i na etičkom planu je već propao. Ali Okružni sud u Prokuplju to ne interesuje, on ne ceni, nego osuđuje. Iako ima pred sobom briljantnu analizu mog romana
profesora etike, Sud je ignoriše, jer ona ne ide u prilog bezuslovnoj osudi i autora i romana.
Okružni sud u Prokuplju mi stavlja na teret ideje koje iznosi u razgovoru francuski student. Ovaj student pripada levici, o kapitalizmu ima jako loše mišljenje, bori se za socijalizam, kao i čitavom čovečanstvu, njemu je socijalizam velika nada. Ali baš zato, on zamera socijalizmu što nije do kraja rešio neke protivurečnosti koje su karakteristične za kapitalizam; tako, on zamera sovjetskom socijalizmu što u njemu nema više slobode i demokratije; jugoslovenskom što nije rešio pitanje nezaposlenosti i socijalnih razlika. Ovo su opšti stavovi na koje junak romana ne može da nađe zadovoljavajući odgovor. Ti stavovi su priznati od strane naše zvanične politike i ja ih nisam nikako izmislio. Nevolja za mog junaka je u tome što on neće ni da traži odgovor na ova pitanja; on je, kao fudbaler, povlašćen, i njega nije briga što «Čehoslovačka nema more». Njemu nedostaje samosvest, on je dehumanizirana i nerazvijena ličnost, proizvod tehnomenadž erskog shvatanja, on nije predstavnik socijalističkog morala. Tek u Americi, kad se nađe u situaciji da nije super zvezda, u njemu se javljaju klice ljudskosti i socijalističke etike. Otud u njemu grčevi, kajanje, neurasteničnost.
5. Ono zašta ja eventualno mogu biti kriv, to je što sam u literaturu uveo negativnog junaka, sa shvatanjima koja nisu u duhu socijalističkog morala. Tako što u literaturi nije neobično, niti novo. Moj osnovni cilj je bio da na primeru Zorana Jugovića pokažem šta nije socijalistička etika i kakav sportista ne bi trebalo da bude. Fudbalski talenat, sam po sebi, ništa ne znači bez humanističke etike. Još je Eshil, da bi pokazao smisao grčke borbe protiv Persijanaca, uveo na scenu Persijance; time on nije veličao neprijatelja atinske demokratije, nego je pokazao opasnosti koje prete od persijskog autokratskog sistema. U našoj literaturi sličnom metodologijom se služio slepi guslar Filip Višnjić kada je u pesmi «Početak bune protiv dahija» dao anatomiju turskih nasilnika. Duboko sam uveren da kroz ličnost fudbalera Zorana Jugovića razobličavam jedan moral kakav mora biti stran socijalizmu.
Zato se ovo pitanje postavlja u drugom obliku: da li je moguće da u našem društvu egzistira jedna takva ličnost? Na ovo pitanje ću odgovoriti dokumentovano izvodima iz jugoslovenske štampe.
U intervjuu koji je sekretar IB SKJ, drug Stane Dolanc, dao «Sportskim novostima», a čije je delove prenela «Politika» od 18. novembra 1972. godine pod naslovom «Sport postaje sve više fenomen politike», stoji, između ostalog: «Organizacije za fizičku kulturu i sport imaju značajnu vaspitnu ulogu kod mladih. Ali, ta uloga može biti i suprotna od naših želja. Mladi ljudi se u sportskim organizacijama sreću s korupcijom, mitom, karijerizmom… To je početak rušenja moralnog lika. Kada sportista vidi šta se može materijalizovati, on to prihvata jer mu se nudi, pa i oni koji to gledaju zauzimaju takav stav. A to je sve ono protiv čega se borimo. Sagledavamo uspostavljanje takvih odnosa, međutim, ne vidimo uzroke. Nije reč samo o odnosima u nogometu, košarci, boksu, vaterpolu. Takav odnos je preovladao u mnogim sportskim organizacijama».
Pod naslovom «Novac u sportu je i crn i nije crn» «Politika» je iz pera Z.
Popovića donela komentar, čije izvode navodim: «Zašto je među vrhunskim sportistima sve manje formiranih ljudi, sve manje dobrih stručnjaka, fakultetski obrazovanih građana, zanatlija?»… «I, šta je novac učinio? Stvorio je kod mnogih sportista lažnu predstavu o životnoj sigurnosti, delovao je na njih kao droga, učinivši im današnjicu lepom, omogućivši im da razmišljaju o sutrašnjici.
Okrenuo je sportiste protiv sporta, jer fudbal, košarka, tenis, vaterpolo, sport jednom rečju – prestali su da budu zabava, razonoda, prilika da mladi budu zajedno u igri i takmičenju. Sport je postao u mnogim slučajevima posao. Odnos sportiste prema sportu menjao se kao i vrednost novca koji su primali. Onih, recimo, 3000 dinara u osamnaestoj godini, kada postoje i drugi motivi, kada mu je više stalo do imena u novinama nego na platnom spisku – kasnije, kada je kupio kola, stan, nameštaj, tih 3000 za njegov apetit postaju 300 dinara – toliko mogu da ih zainteresuju, pokrenu, angažuju…».
«Politika» od 8. novembra 1972. godine prenosi diskusiju dr Srđana Savić a sa sastanka SOFK Srbije: «Nijedna organizacija nije se tako brzo uklopila u društvene organizacije kao sportska. Neophodno je ispitati ko amaterski radi u sportu i ko sme tako da radi. U dosadašnjoj praksi najčešće su to bili oni koji donose novac. U tome je početak svega zla».
«Politika» od 31. marta 1973. godine donosi pod naslovom «Stanje iščekivanja u fudbalskom sportu» komentar o aktuelnim problemima fudbala iz pera Radeta Stanojevića: «Ni u vreme raznih afera, trke za igračima sa torbama punim novca – nije bilo takve polarizacije oko posebnih interesa i tako nepomirljivih stavova… Fudbal može da ima ogromnu vaspitnu ulogu, naročito među omladinom, a ako se ona potisne – dolazi do bujanja negativnih tendencija koje je kasnije sve teže obuzdati. Tada se lako može i najplemenitiji motiv u sportu pretvoriti u novčani ekvivalent, posao pedagoga zameniti menadžerstvom, tada se sudijska organizacija može opasati visokim zidom, vrata zatvarati pred javnošću… Ali, fudbalska aktivnost ne prestaje na terenu; ona, izgleda, tek počinje da se razvija i širi oko stadiona. Fudbal je i omladina u njemu, i društvena sredstva koja se troše ovako i onako; fudbal je ovde tombola, tamo sporazum sa Televizijom; fudbal je premija gimnazijalcu u iznosu punog ličnog dohotka nekog zaposlenog, fudbal su, nažalost, i neke zakulisne radnje koje sa sportom nemaju veze».
«Politika» u broju od 14. jula 1973. godine donosi komentar o prelasku fudbalera «Jedinstva» iz Stare Pazove, centarfora reprezentacije Vojvodine, Miloša Šestića, u «Crvenu zvezdu» iz pera Z.P. pod naslovom «Da ne bude fudbalska pijaca…»: «Onaj drugi deo priče o Milošu Šestiću, nažalost, samo je fudbalu svojstven, podseća na one dane koje smo želeli da zaboravimo, podseća na storiju iz crnih serija o prelascima vezanim za imena Milutinovića, Ostojića…» «Tragično je to što je taj dečak Miloš Šestić tek napunio 17 godina, što je zbunjen, što nam je kada smo ga u Zaječaru, ne sluteći šta će se zbiti, upitali «Šta mislite o vašoj fudbalskoj karijeri», odgovorio: «Ne zavisi to od mene», i dalje: «Ovakve i slične rabote kojih ovog leta nažalost nije mali broj u našem fudbalu navode nas na pomisao da najodgovorniji ljudi u pojedinim klubovima smatraju da im je sve dozvoljeno. Dok se u svim domenima našeg života čine veliki napori da se sprovedu u delo ideje i zadaci iz Pisma druga Tita – ti ljudi se ponašaju kao da za njih važe druga pravila ponašanja ili pripadaju drugom svetu», na kraju: «Ideja da omladinski turniri budu smotra najlepšeg fudbala, manifestacija drugarstva i uzornog ponašanja propašće vrlo brzo i ti turniri biće ono što pojedini klupski radnici i žele da budu: obična pijaca».
«Politika» od 25. jula 1973. godine donosi komentar o stanju u fudbalu pod naslovom «Fudbal nije samo lopta…»: «Greh je stvarati afere tamo gde ih nema, ali je još veći greh biti slep i gluv, pustiti da vozovi prolaze, da pare odlaze, da se stvaraju odnosi koji su strani društvu u kome živimo… » «U pitanju je loš manir, loša navika, loša praksa, termin nije važan, da se okalo troše tuđe pare, da se predimenzioniraju potrebe, da se stvaraju zvezde, asovi i tamo gde ih nema, da se leti u oblacima».
«NIN»u članku «Tiho na prstima» iz pera Sergija Lukača donosi komentar o stanju u fudbalu: «Mi smo u jednom trenutku prihvatili novac u sportu kao realnost ili nužnost, ali neamaterizam je tako duboko sišao u korene sporta, da je postao izraziti antipod našeg pogleda na svet i sport u njemu. Nikada nije postalo jasno zašto visoka politika tako brižljivo i na prstima obilazi sport. Možda zato što je sport, na svoju nevolju, ostao izvan politike, mada ne i izvan politič ara».
«NIN» u broju 1173 od 1. jula 1973. godine donosi članak Sergija Lukača o fudbalu pod naslovom «Da nije tako nemoralno bilo bi strašno smešno».
«Eskalacija podvala, prevara, skandalozno loše odglumljenih štimovanja rezultata dovela je u dane ovogodišnje bitke za prvoligaško nadživljavanje do potpune moralne zagađenosti u kojoj je, bez ekološke patetike, sport, ili ono što je u profi fudbalu ostalo od njegovog duha, bio do kraja ugušen. I tako je ponovo otkriveno da našoj sportskoj civilizaciji – da ne potežemo izraz kultura – povremeno nestaje snage da savlada stoglavu aždaju profesionalizma, tog smrtnog neprijatelja čistih muza masovnog i šampionskog sporta i rekreacije u socijalizmu.
Profesionalizam u sportu – ispovedaju dekubertenovski monasi amaterizma – isto je što i prostitucija u ljubavi»… «Ako postoji školski primer za studij tehno-menadžerskog otuđivanja onda su to naši profesionalni fudbalski klubovi, te uveliko veštačke tvorevine. To su u stvari večite političke fabrike (od 18 prvoligaških i četiri puta po 18 drugoligaških klubova samo tri žive bez dotacije privrede i komuna) koje isplaćuju najviše lične dohotke u SFRJ. Svojevrsni veseli bankroti održavaju se na sujeti komuna i gradova da poseduju bar fudbalski klub na saveznom nivou»… «Golotinja koja se ukazala prikazuje potpunog etičkog invalida, da ne kažemo nakazu…»… «Nikakvi propisi, komisije, kazne, preinačenja, cela ta pravnička metafizika ne može da održi jedan sport u kome je moral trenutno bio nokautiran». Lukač se posebno osvrće na ponašanje komunista u fudbalu: «Profesionalni sport izašao je iz marksizma, istupio iz samoupravnog socijalizma. Među sportskim takmičarima komunisti se broje u malim procentima (u poslednje vreme situacija se poboljšava), ali ne i među funkcionerima. Ovi se, međutim, ponašaju u profesionalnom sportu kao komunisti na odmoru u nekom malograđanskom rezervatu gde se gotovo sve može i sve sme».