Suđenje
ŽALBA PISCA VRHOVNOM SUDU SR SRBIJE Presudom Okružnog suda u Prokuplju K. br. 99/83 od 23. oktobra 1974.
godine osuđen sam na dve godine zatvora zbog romana «Crveni kralj» koji sam napisao tokom 1969. godine a 1972. godine objavio. Moj branilac, dr Milivoje Perović je uložio žalbu na presudu Okružnog suda, a ja ovim želim da tu žalbu u nekim aspektima dopunim. Pritom ću se osvrnuti na etičku stranu ovog slučaja, iz prostog razloga što je svako pisanje etički čin, a pisac u tom smislu odgovoran pred društvom i samim sobom. Ne želim, dakle, da bežim od odgovornosti, ali smatram da imam osnovno pravo da zahtevam da moje delo bude pravilno tumačeno i interpretirano.
1. Roman «Crveni kralj», zbog koga sam osuđen od strane Okružnog suda u Prokuplju, je umetničko delo. Mislim da to uopšte nije sporno; celokupna književna kritika, koja je, bez sumnje, najkompetentnija da ocenjuje književno stvaralaštvo, proglasila je roman uspelim umetničkim delom i dala mu pozitivne estetske ocene. Pošto se radi o umetničkom delu, onda je jasno da svaka slika, svaki iskaz u njemu, imaju pre svega estetsko značenje, istrzanje pojedinih delova i rečenica i njihova interpretacija van celine znači narušavanje estetskog integriteta dela i može da ima svako drugo značenje od onog koje mu je pisac namenio. Samo detaljna estetska analiza, sačinjena na odgovarajućem naučnom nivou i od strane stručnjaka kojima je to poziv, može da osvetli sve druge aspekte koje jedno književno delo može u sebi da nosi: biološki, psihološki, socijalni. Kako je sud deo društva i sudi u ime njega, dakle, u ime naroda, on mora da vodi računa, po mom skromnom laičkom ubeđenju, o društvenom tretmanu pomenutog dela. Okružni sud u Prokuplju je ovo potpuno zanemario i o mom romanu dao svoje kvalifikacije koje se dijametralno razilaze od ocena koje su o njemu date javno i od strane kompetentnih stručnjaka. Sud je imao pred sobom niz takvih društvenh dokumenata i da je pokazao makar samo jedan promil dobre volje mogao je da ih ceni. A ti dokumenti su: napisi u «Borbi », «Politici», «NIN-u», «Mladosti», «Književnim novinama», «Književnoj reči», «Vjesniku», «Savremeniku», «Politici ekspres», interesovanje «Dunav filma» i «Ateljea 212» za ekranizaciju i prikazivanje mog romana; zatim veštačenje vodeć eg jugoslovenskog etičara, univerzitetskog profesora, dr Vuka Pavićevića, izrađeno na zahtev Okružnog suda u Pančevu; najzad mišljenje specijalne komisije koju su sačinjavali istaknuti pisci komunisti, među njima i sekretar Aktiva pisaca komunista, drug Radonja Vešović. Ovo nisu «privatna književnička mišljenja», jer su istaknuta javno a u nekim slučajevima u okviru društveno-politič kih organizacija, kakvo je Udruženje književnika Srbije. Ignorisati ih znači odbaciti društvenu svest, društveni aspekt viđenja jednog umetničkog dela. Kad se to uradi, onda se ne sudi u ime društva nego u svoje ime ili u ime nekih pojedinaca koji ne dele društveno mišljenje niti prihvataju društvene stavove.
Želim da uverim Vrhovni sud Srbije – a Okružni sud u Prokuplju nisam mogao jer je on, jednostavno, odbacio svaku moju odbranu – da sam pišući «Crvenog kralja» imao krajnje poštene namere da u okviru svog talenta napišem delo koje će društvu da koristi, da mu pomognem da otkloni neke svoje slabosti i nedostatke, ili bar da ih uoči. A činjenica je, koju je teško opovrgnuti, da je u fudbalu tih slabosti i deformacija bilo napretek, o čemu ću kasnije reći još neku reč.
2. Nisam mislio da o ovome govorim u žalbi, ali me je nedavno istupanje književnika Oskara Daviča, istaknutog društveno-političkog radnika, na RT Zagreb ohrabrilo. Želim da Vrhovni sud Srbije oceni u kojoj meri je presuda Okruž nog suda u Prokuplju protivustavna. I stari i novi Ustav SFRJ ističe kao jedno od neotuđivih prava čoveka slobodu umetničkog stvaralaštva. Pošto je u vreme kad je moj roman nastajao važio stari Ustav, citiraću njegov 45. član: «Naučno i umetničko stvaranje je slobodno. Stvaraoci naučnih i umetničkih dela, kao i naučnih otkrića i tehničkih izuma, imaju moralna i materijalna prava na svoje tvorevine. Obim, trajanje i zaštita tih prava određuju se saveznim zakonom ». U obrazloženju presude Okružnog suda u Prokuplju stoji da sam ovako kažnjen da ubuduće «optuženi i druga lica ne čine ovakva i slična krivična dela». Dakle, kazna ima pre svega pedagoški značaj. A pošto je moje krivično delo roman, ovo se ne može drugačije shvatiti nego kao preventiva od ovakvih i sličnih romana. Poznato je, međutim, da u istoriji isti roman nikad nije dvaput ponovljen, niti da dva pisca mogu isto da pišu. Ako se ovom kaznom hteo postić i cilj da se upozore pisci budućih romana, onda je njima uzeta osnovna pretpostavka stvaralaštva, slobodan izbor teme, polifonija mišljenja, suprotstavljanje shvatanja, mišljenja ličnosti itd. Ne verujem da je cilj našeg društva da unapred odredi razvoj umetnosti. Ne znam nijedan dokumenat, bilo SFRJ kao države, bilo SKJ, u kome je tako što zapisano.
Isto tako, nadam se da kao čovek i pisac imam ista prava pred društvom i njegovim zakonima kao ostali ljudi. Prevedeno na jezik svakodnevice, to znači da je nelogično da ja dobijem dve godine robije što moj junak kaže nešto što bi se moglo podvesti pod tačku Krivičnog zakonika, a da drugi pisci ne budu ni pozvani na odgovornost, a nekmoli osuđeni, kad njihovi junaci postupaju slično! Ako bi se ovaj metod primenio generalno – a zakon je opštevažeći, ne primenjuje se samo na pojedinca – onda bi trebalo pozvati na odgovornost još mnoge pisce: Oskara Daviča za monolog agenta Gestapoa Klausa u romanu «Pesma», Mihaila Lalića za monolog zločinca Rika Gizdića u romanu «Pramen tame», i čitav niz mlađih pisaca. Pomenuti pisci ne samo da nisu pod udarom zakona, nego su opšte priznati i nikome na pamet ne pada da ih optuži što su u svojim delima dali polifoniju različitih mišljenja. Biću još konkretniji u slučaju pisca Miodraga Bulatovića u njegovom romanu «Ljudi sa četiri prsta», koji upravo izlazi u «Književnoj reči». U broju 27, jun 1974. godine, mogu se naći i sledeć i izrazi, koje, ako ih istrgnemo iz konteksta, predstavljaju daleko veću krivicu nego inkriminisani izrazi u mom romanu: «Domovino, bezdušna i nezasita kurvo!» (iz konteksta se vidi da se rečenica odnosi na Jugoslaviju i da je izgovara kriminalac emigrant); «…za balkansku, neprovetrenu tamničinu Jugoslaviju ozidanu po srpskom ukusu» (reči izgovara ustaša emigrant); «Nisam mogao dokazati da sam politički gonjen i onemogućavan u Jugovini. Niti da sam od komunistič kog terora, i željan ove, njihove slobode, pobegao na Zapad». Sam autor daje objašnjenje u fusnoti da su izrazi «Juga i Jugovina, argon emigranata i posleratnih migranata, posebno gastarbajtera, nazivi za Jugoslaviju». Isto tako, pomenute izraze obilato koriste novinari (Žika Živulović Serafim, Gojko Banović, Dragan Golubović) u reportažama o životu naših radnika u inostranstvu, a sudija beogradskog Okružnog suda Ilija Simić je u časopisu «Delo» od maja i juna 1969. godine objavio rečnik šatrovačkih reči i izraza, koji sam ja koristio, a u kome uz reč Jugoslavija stoji izraz Jugovina.
Iz svega ovoga mi ništa drugo ne preostaje nego da zaključim da za mene važe posebni zakoni nego za druge pisce i ljude. Ili, da sam osuđen pre suđenja, već samim svojim postojanjem.
3. Pošto je Okružni sud u Prokuplju imao sve ove činjenice u vidu, jer sam mu ih ja predočio, on je morao, da bi opravdao svoju presudu, da je obrazlož i sledećim pretpostavkama: a) Ivan Ivanović, tj. ja, je protivnik socijalizma, potučeni protivnik, i protivnik SFRJ, b) ličnost romana «Crveni kralj» Zoran Jugović alijas Zoka King i pisac romana su jedna te ista ličnost i pisac kroz usta junaka izražava svoja shvatanja, c) da mi imputira niz stavova i shvatanja o prilikama u Jugoslaviji koje ja, ni u najtežim životnim prilikama i okolnostima, ne bih prihvatio kao svoje jer su neistiniti, lažni, a po mom dubokom ubeđenju i primitivni.
Ovde ću se pozabaviti metodologijom kojom se služi Okružni sud u Prokuplju da bi opravdao oštru i drakonsku kaznu od dve godine zatvora. Istina, u obrazloženju presude Okružni sud pominje neke olakšavajuće okolnosti, ali izrič e kaznu koja je daleko bliža gornjem nego donjem zakonskom limitu. Praktič no, olakšavajućih okolnosti nema.
a) Okrivljeni Ivan Ivanović je potučeni protivnik socijalizma i Jugoslavije.
Ovakvo «činjenično stanje» sud je utvrdio na osnovu: pročitane knjige «Crveni kralj», dnevnika optuženog «Roman oko romana Crveni kralj», priče «Moj brat Dinda Arizanović», objavljene u «NIN-u» 28.6.1970. godine, izveštaja Saveza boraca u Bojniku br. 141/1 od 11.10.1974. godine, priče «Kučkini sinovi» objavljene u «Savremeniku» 1973. godine, priče iz 1969. godine u časopisu «Mladi 68» i najzad priče «Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki». Nisam bio u mogućnosti da na ove optužbe odgovorim jer sam za njih prvi put čuo na pretresu pa stoga to činim u žalbi. Odmah da kažem, u navedenom materijalu ima dva falsifikata: priča u «Savremeniku» ima naslov «Kučka i njeni sinovi», a rečenica citirana u obrazloženju «da je milicioner čovek samo kad skine uniformu » uopšte ne postoji; dve poslednje navedene priče su u stvari jedna. Okružni sud u Prokuplju mi, dakle, dvaput stavlja na teret jednu te istu stvar! Što se tiče smisla i značenja romana «Crveni kralj», o njemu ću govoriti kasnije. «Dnevnik oko romana…» su moje beleške o nekim događajima i ljudima u Toplici koje nisu objavljene niti su pisane za objavljivanje. Kada su službenici Službe bezbednosti izvršili pretres u mom stanu u Kuršumliji, između ostalog, zaplenili su mi i te beleške; zatim su ih pokazivali ljudima na koje se one odnose, što je navuklo taj ogromni odijum na mene; otud protest kad sam primljen u Udruženje književnika Srbije, što je u najmanju ruku neuobičajeno. Mada te beleške nisu predmet optužnice, dužan sam da kažem sledeće: u njima sam, pored niza intimnih stvari, zabeležio i neke zloupotrebe socijalizma od strane lokalnih rukovodilaca, kao što su: poznata «ekseraška afera» u Toplici, proslava godišnjice jednog preduzeća koja je stajala grdne novce u gradu koji nema ni čestitu biblioteku, davanje bespovratnih kredita za postdiplomske studije ljudima koji ih nikada nisu završili, zloupotrebe oko kupovine društvenih stanova po bagatelnoj ceni itd. Iz toga Okružni sud izvlači zaključak da sam «potučeni protivnik socijalizma»! i dalje, da na ovaj način diskreditujem kritičare svog romana. Međutim, beleške su napisane pre objavljivanja romana i ja, po prirodi stvari, nisam mogao da znam da će oni biti kritičari mog romana; beleške se upravo prekidaju pred objavljivanje «Crvenog kralja». Priča «Moj brat Dinda Arizanović» je otkupljena i objavljena na anonimnom konkursu «NIN-a» 1970. godine. Njenu estetsku i društvenu vrednost stavljam na dušu žiriju, redakciji «NIN-a» i tadaš njem glavnom i odgovornom uredniku. To je, u stvari, odlomak iz romana «Arizani», koji nije objavljen. Iz ovog romana, pored pomenutog dela, objavio sam još odlomke u «HIS-u» (nagrada titogradske «Pobjede») u «Savremeniku», «Književnim novinama» i deset odlomaka u «JEŽU». Po presudi Okružnog suda u Prokuplju u njoj se vidi «jasan stav optuženog prema komunistima, prema socijalizmu, predstavnicima vlasti i Savezu komunista uopšte, njegova mržnja prema borcima NOB-e…» «gde prvoborca pok. Dindu Arizanovića, iz G. Brestovca prikazuje kao negativnu ličnost…». Tim povodom je napisan izveštaj Saveza boraca iz Bojnika koji se pominje u obrazloženju. Sa tim izveštajem sam upoznat na samom početku suđenja, a on se sastoji iz biografije pok. Radisava (ako sam dobro zapamtio ime) Arizanovića, biografije mog oca, sa osnovnom poentom da je zaćutala mašinka mog oca četnika, ali da je progovorilo pero njegovog sina koje bolje pogađa od mašinke, te Savez boraca iz Bojnika traži najstrož u moguću kaznu. Simptomatično je da je pismo napisano deset dana pre suđenja, a da je pomenuta priča objavljena pre četiri godine. Činjenica je da je za te četiri godine rodbina pok. Arizanovića mogla više puta da me tuži ili da preduzme neke druge korake. Međutim, najpovršnije slušanje pomenutog izveštaja o biografiji Arizanovića (kakvo je bilo moje na Sudu) i čitanje mojih tekstova pokazuje da stvarna ličnost i moj junak nemaju apsolutno nikakve veze! Pokojni Arizanović je bio prvoborac, svetla ličnost, hrabar i pošten čovek, itd.
Moj junak je mobilisan pri kraju rata, politički je otpadnik, tehnomenadžer, isteran iz SKJ. Radi se o dva brata, Aleksandru i Stojadinu Arizanoviću, prvome je nadimak Sanda a drugome Dinda, i to su, verovatno, dva najčešća nadimka u Južnoj Srbiji. Sud je odbacio moju odbranu da ja za pomenutog druga uopšte nikada nisam čuo, a kao argument ističe da je pok. Arizanović ‘51. i ‘52. godine bio šef Vojnog odseka u Prokuplju, gde sam ja učio gimnaziju. Ja sam tih godina imao 15 i 16 godina i ne samo da nisam znao ko je šef Vojnog odseka u Prokuplju, nego nisam ni znao da postoji takav odsek. Dakle, jedna slučajna koincidencija proglašava se za moj politički i ne znam kakav još stav i iz njega se izvlače krajnje negativne konsekvence po mene. Ali kad treba da se neko osudi na dve godine robije onda se ne biraju sredstva. Kad je reč o mom ocu, koji je u izveštaju zauzeo bar tri stranice sitno kucanog teksta, gotovo da nemam šta da kažem. Za njegova dela, odnosno nedela, u toku rata ne mogu da odgovaram, a ako moram, onda me je trebalo izvesti na optuženičku klupu znatno ranije, a ne sad kad sam zrela ličnost i priznat pisac. Čovek se ne može braniti od svog porekla, jer ga nije sam izabrao. I najzad, priča «Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki» za koju me Sud dvaput tereti, je odlomak iz romana «Crveni kralj», iz njegove prvobitne verzije, pod radnim naslovom «Centarfor».