Suđenje
Optuženi ne samo da ovo piše u knjizi «Crveni kralj», već ovo ponavlja i u odlomku objavljenom 1969. godine u listu «Mladih 68» gde ističe da ga za Jugoslaviju baš briga, da mu je Jugovina poslednja rupa na svirali, Amerika je zemlja velikih mogućnosti i ne bi je menjao ni za šta na svetu». Ide toliko daleko da se najvulgarnije izražava o Jugoslaviji, ističući da ga za Jugoslaviju boli k…., da nema nikakvog razloga da je voli i da su ga u Jugoslaviji zaj… i to su činili na hohštaplerski način. Optuženi ovakvim inkriminisanim izrazima nanosi povredu časti i ugleda naših naroda, i teško vređa moral SFRJ.
Optuženi je obrazovan čovek. Vešt je pisac koji se, negde prikrivenije a negde otvorenije, ispoljava kao politički i klasni protivnik socijalizma, iako svuda uverava da se ne bavi politikom. Politički je izvanredno upućen kad kaže: «za politiku sam duduk» (str. 33), ipak njegov junak Zoran Jugović zna da vodi političke razgovore koji se uvek završavaju na štetu Jugoslavije i njenog socijalizma.
Ova njegova politička upućenost dolazi do izražaja u razgovoru fudbalera Zorana sa francuskim studentom (str. 34, 35, 36) kad kaže: «Dole u mojoj Južnoj Srbiji ima mnogo te sirotinje» (str. 34). On ne zna «nikog u partiji koji se odrekao svojih primanja» u korist siromašnih (str. 35). Radnici primaju «50.000 dinara mesečno» (str. 35), za Jugovića postoje dve kategorije ljudi u Jugoslaviji «neko crnči a neko se zeza». Iz ovoga se da zaključiti da po optuženom crnče radnici u fabrikama i rudnicima, a «zezaju» se «budžovani» u kancelarijama i kabinetima. Radnici po njemu rintaju u fabrici za 50.000 mesečno. U ovim slučajevima optuženi nastoji da naširoko ocrni Jugoslaviju i njeno društveno uređenje. «Budžovanima» naziva sve funkcionere klubova, političke radnike, privrednike, oficire JNA i po njemu su oni svi siti, zezaju se, banče, hvataju tuđe žene i devojčice, mućkaju, guše slobodu, lome ljude, a radnici – rade, rintaju, crnče. Iz ovako date mračne slike o Jugoslaviji francuski student izvodi zaključ ak da je kapitalizam g..o, a potom dodaje «samo ja bih rekao da je i socijalizam …» (str. 36). Ovde autor prekida rečenicu, ali svaki čitalac može da je završ i, onako kako ju je komponovao i usmerio optuženi kao autor, a to je – da je socijalizam jednak kapitalizmu.
Po optuženom i njegovom romanu «Crveni kralj» crna je i izopačena slika organa SUP-a, kada upoređuje SUP sa američkom policijom i kaže: u Americi je policija «naoružana na konjima, ali te ne dira čak i kada demonstriraš», a naši supovci te prate po rečima autora i kad ideš na k…š, kad ideš kurvi i kad nema razloga. Tako optuženi čitavo poglavlje jedno u svojoj knjizi posvećuje «supovcu Božiću». Taj supovac «palamudi, glup je, besposlen, blesav, mamlaz», (str. 28-33). Od tog «supovca» junak ne može da š…a. U «Nišu nema slobode za njega». Za njegovog fudbalera Jugovića on je «gazda», fudbaler zeza «blesavog Božića», izjednačava ga po blesavosti sa emigrantima u Beču. Ironija optuženog je još veća kada se Jugović žali na špijuniranje niškom «budžovanu» Miši Perišiću koji, čak u prisustvu nekih «budžovana» iz Republike, brani fudbalera a za supovca kaže: «eto, … godinama strpljivo gradimo, ciglu po ciglu, i onda dođe neki mamlaz i jednim udarcem repa sve poruši!» (str. 32) i epilog čudan – supovac Božić je udešen, on ide pognute glave, fudbaler Jugović trijumfuje.
Optuženi se u poglavlju 43. ponovo vraća SUP-u i ponavlja najcrnju sliku. Ovoga puta je na udaru «Cvele», koji sarađuje sa SUP-om. Po njemu je «Cvele» cinkaroš, «čovek koji liže du..e, čovek od koga svi strepe, koji upropašćuje ljude» sad «sa sitnom decom» i tome slično. Njegov junak Jugović obračunava se sa njim – tuče ga na Kalemegdanu, izaziva ga «udri prvi». «Ti radiš za SUP!» (str.95). Dakle, na ovom slučaju je najjasniji stav i junaka knjige i optuženog kao pisca, da tako može da misli i piše jedino protivnik socijalizma, potučeni protivnik i protivnik SFRJ.
Ovakvo činjenično stanje sud je utvrdio na osnovu pročitane knjige «Crveni kralj», dnevnika optuženog «Roman oko romana Crveni kralj», priče «Moj brat Dinda Arizanović», objavljene u NIN-u 28.6.1970. godine, izveštaja Saveza boraca u Bojniku br. 141/1 od 11.10.1974. godine, priče «Kučkini sinovi» objavljene u «Savremeniku» 1973. godine, priče iz 1969. godine objavljene u časopisu «Mladi 68» i najzad priče «Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki».
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja sud nalazi da se u radnji optuženog stiču sva obeležja krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174. KZ, jer je optuženi izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju nanoseći joj povredu časti i ugleda i njenih naroda, teško vređajući moral u Jugoslaviji, omalovažavajući Socijalističku Jugoslaviju kao društveno uređenje i socijalizam kao ideologiju.
Optuženi je punoletna i psihički zdrava osoba. Ovo je krivično delo učinio sa umišljajem, jer je bio svestan da upotrebom inkriminisanih izraza izlaže poruzi SFRJ, povređuje njenu čast i ugled i ugled njenih naroda, pa je hteo izvrš enje ovog dela.
Da je optuženi bio zaista svestan i hteo da inkriminisanim izrazima izloži poruzi SFRJ, povredi njenu čast i ugled i ugled njenih naroda, proizilazi iz njegovih objavljenih priča i to, priče «Kučkini sinovi» objavljene u «Savremeniku» 1973. godine, nakon zabrane rasturanja knjige «Crveni kralj» od strane Okružnog suda u Pančevu, rešenjem K. br. 159/72 – od 28. decembra 1972. godine, gde na strani 9. kaže: «… milicioner je čovek samo kad ne nosi uniformu».
U priči «Moj brat Dinda Arizanović», objavljenoj u NIN-u 28.6.1970. godine, jasan je stav optuženog prema komunistima, prema socijalizmu, predstavnicima vlasti i Savezu komunista uopšte, njegova mržnja prema borcima NOB-a, gde prvoborca pok. Dindu Arizanovića, iz G. Brestovca i prvog komandira Pustorečke čete u Brestovcu, koga prikazuje kao negativnu ličnost da je Dinda «direktor», koji je sticajem okolnosti («zato što je bio žilav») postao prvoborac, da novac čuva u Švajcarskoj, sin mu studira u inostranstvu, a kuću ima na Banovom Brdu u Beogradu.
Cilj pisanja romana «Crveni kralj» i objašnjenje sadržine ovog romana može se shvatiti iz dnevnika optuženog «Roman oko romana Crveni kralj», stav optuženog prema komunistima i kritičarima ovog romana, njegov stav prema ljudima političarima u Kuršumliji, gde optuženi sve svoje kritičare pokušava da diskvalifikuje, da ih predstavi kao nedoučene, tupave, moralne i političke propalitete, karijeriste, provincijalce, udbaše, ortodoksne komuniste, partijaše i sl. Daje iskrivljenu političku sliku situacije u Toplici i njene vodeće ljude u najmrač nijem svetu prikazuje – posmešljivo i zlurado, nastojeći da sve diskredituje, a naročito one iz komiteta, jer komitet naziva menzom i ljude iz SUP-a i privrede.
Ova zluradost naročito je uočljiva kod optuženog u opisivanju boravka Predsednika Tita u Toplici (na str. 28).
Sud je cenio odbranu optuženog, da mu se potkrala greška u romanu «Crveni kralj», nazivajući Jugoslaviju «Jugom» i da je njegov kiks kada je u ovoj knjizi rekao «za Jugu me baš briga, ipak je volim majke joj ga…», pa je našao da je ovakva odbrana optuženog neosnovana, jer je optuženi profesor srpskohrvatskog jezika, književnik i vrlo vešt pisac. Naprotiv, ovim je hteo da omalovaž i SFRJ kao socijalističku zemlju. Sud optuženom nije poverovao da mu je u priči «Moj brat Dinda Arizanović» izmišljena ličnost, već je uzeo Dindu Arizanović a, prvoborca i komunistu da bi prikazao kao negativnu ličnost. Optuženi je Arizanovića poznavao, učio je gimnaziju u Prokuplju, gde je Arizanović bio načelnik Vojnog odseka 1951. i 1952. godine. Iz same odbrane optuženog proizilazi da je znao da inkriminisani izrazi u knjizi «Crveni kralj» vređaju moral SFRJ, da će negativno uticati na čitaoca a posebno na omladinu, jer sam optuženi kaže da ovu svoju knjigu nikako ne bi dozvolio svom detetu da čita dok ga prethodno ne bi pripremio, i objasnio mu sadržinu iste. I, najzad, sud nije mogao prihvatiti kao osnovanu odbranu optuženog da je za pisanje knjige «Crveni kralj» bio inspirisan i vođen Marksovom mišlju «da novac izopačava osnovne društvene vrednosti», jer se optuženi ovim problemom u knjizi veoma malo bavi, a mnogo više problemima političke prirode, upoređivanje kapitalizma i socijalizma, koja se upoređenja uvek završavaju na štetu socijalizma i socijalističke Jugoslavije.
Prilikom odmeravanja kazne optuženom sud je cenio sve okolnosti, kako olakšavajuće tako i otežavajuće, koje stoje na strani optuženog, a u smislu čl. 38. KZ, pa je od olakšavajućih okolnosti našao da na strani optuženog stoji: da do sada nije osuđivan, da je relativno mlad čovek, otac jednog maloletnog deteta, da mu supruga nije u radnom odnosu, njegovo detinjstvo i činjenicu da je u toku rata ostao bez oca. Sud je optuženom od otežavajućih okolnosti posebno cenio činjenicu da optuženi kroz celokupan svoj književni rad nastoji da negira društveno i političko uređenje u Jugoslaviji, da prema njemu ovom zemljom vladaju korisnici revolucije, da su radnici obespravljeni politički a ekonomski degradirani, tako da jedva vegetiraju. Da je zbog svega toga nastupila kod svakog pojedinca totalna dezintegracija ličnosti, svaki građanin u Jugoslaviji je izgubio i elementarno poštenje, da nema nikakvih ideala, da su ljudi u Jugoslaviji postali krajnje amoralni i nihilisti, pa mu je u oceni svih ovih okolnosti izrekao kaznu zatvora u trajanju od dve godine, nalazeći da je ovako izrečena kazna srazmerna društvenoj opasnosti učinjenog krivičnog dela i radnji optuženog i da će se njome postići cilj i svrha kažnjavanja iz čl. 3. KZ – da optuženi i druga lica ne čine ovakva i slična krivična dela.
Sud je optuženog obavezao na plaćanje sudskog paušala u iznosu od 200 dinara imajući u vidu imovno stanje optuženog i trajanje krivičnog postupka.
OKRUŽNI SUD U PROKUPLJU, dana 23.10.1974. – K. 99/73 Zapisničar,
Predsednik veća-sudija Mančić Mirka s. r. Branislav Niketić s. r.
PRAVNA POUKA: Rok za žalbu je 8. dana od dana prijema otpravka presude.
Žalba se podnosi ovome sudu za Vrhovni sud SR Srbije u Beogradu.