Suđenje
Za to vreme fudbal je živeo dvostruki život: jedan za javnost i drugi koji je bio sasvim različit. To je vreme mnogih afera: prelazak Zebeca u «Partizan» zatim u «Crvenu zvezdu», prelazak Vasovića iz «Partizana» u «Zvezdu» itd. Zabeležen je i slučaj testerisanja stativa; autor ovog patenta je Hugo Ruševljanin. O tome kako je Zebec prešao iz zagrebačkog «Borca» u «Partizan» opširno je pisao sportski list «Tempo»; iz članka se vidi da je Zebec bio doslovce kidnapovan.
Posebno mesto u ovom pogledu zauzima «afera Ostojić», koju sam ja koristio za roman. «Najbesmisleniji rat u nemaloj istoriji ratova ‘Partizana’ i ‘Zvezde’ odigrao se 1964. godine. Nastao je zbog igrača niškog ‘Radničkog’ Stevana Ostojića, trajao je nekoliko meseci, ispitivanja fudbalskih foruma još nekoliko, da bi na kraju zbog ove afere iz fudbala otišlo nekoliko uglednih ljudi i sportskih funkcionera. Iz filma događaja o prelasku Ostojića iz Niša u Beograd vidi se: da je ta afera stigla u vreme važnih društvenih promena (Titov govor u Splitu, borbe protiv bespravnog bogaćenja, ‘plavih koverata’, korupcije, uvođenja crvenih tablica za automobile); da je Ostojić u isto vreme koketirao i sa ‘Partizanom’ i sa ‘Zvezdom’; da je od ‘Partizana’ uzeo ‘akontaciju’ od pola miliona dinara; da je najpre bio doživotno diskvalifikovan; da je zamenik saveznog javnog tužioca Boško Brajović izjavio da ovaj organ pokreće istragu u ‘slučaju Ostojić’; da je kasnije slučaj stavljen ad acta na taj način što je kazna Ostojić u smanjena na godinu dana zabrane igranja, predstavnici klubova su kažnjeni ukorom, klubovima su vraćeni bodovi; FSJ je dao izjavu da se ne slaže s tim odlukama, ali je ‘slučaj Ostojić’ time završen». Iz istog članka se vidi da je Bečejac otkupljen od «Partizana» za 65 miliona starih dinara, da je jedanaest najskupljih igrača tog prelaznog roka stajalo blizu pola milijarde, a novčanice koje su za njihovu vrednost isplaćene opasale bi zemljinu kuglu. Ovi podaci takođe imaju veliku važnost za moj roman. Treći period je uvođenje profesionalizma.
Prema navedenom članku igrač je postao rob i roba. Citirana je jedna izjava doskoraš njeg saveznog kapitena Vujadina Boškova. «Igrač je potpuno obespravljen, klubovi su gotovo privatne firme. Oni nikada ne mogu da izgube nijedan spor, kao što fudbaler ne može da ga dobije. Naš profesionalizam je hibrid engleskoitalijansko-jugoslovenski, i ne može da raste na našem tlu. Menjamo i doterujemo Ustav, vreme je da menjamo i fudbalske propise. Sadašnji pravilnik udruženja klubova prve lige izglasan je pre dve godine pod pritiskom pojedinih klubova koji su želeli da zaštite vlastite interese». U takvim uslovima igrač je potpuno u inferiornom položaju. A kao vrhunac apsurda navedena je kazna od 5 miliona starih dinara koju je zagrebački «Dinamo» izrekao svom fudbaleru Marjanu Novaku zato što je otišao u vojsku a nije pitao klub. «U zakrž ljalom i formalnom samoupravljanju u klubovima, igrači su kompletno društveno otuđene i neadaptirane ličnosti. U fudbalskim klubovima nema domaćinskog odnosa, poverenja i stabilnosti. Igrači sve dobijaju na parče: slobodu, odmor, premiju, dostojanstvo. Klubovi ih ostavljaju u utisku da sve to dobijaju zbog dobre volje u klubu, a ne zbog toga što im to, normalno, pripada. Bez pravog prijatelja i poverenja u sopstvenoj sredini, u sistemu ‘ćuti – dobro si plaćen’, igrači su okruženi ‘savetnicima’, zbog popularnosti i novca lažnim prijateljima, pa je među njima malo stabilnih ličnosti, mirnih kada razmišljaju o budućnosti, ne žive sa osećanjem da sve što ide i dolazi normalno im pripada»… «Naši fudbaleri su dobro plaćeni, ali u njihovu cenu svakako treba uračunati i to neurotič no stanje, odnose bez dostojanstva i sigurnosti». Nije li to razlog što fudbaleri tako često dolaze u sukob sa zakonom?, pita se komentator. U razmaku od samo nekoliko meseci polovina tima «Crvene zvezde», koja najbolje plaća i najviš e plaća i najviše traži, došla je u sukob sa zakonom: sa milicionerima su se tukli Aćimović i Đorić, trgovinom kradene robe i diploma bavio se Krivokuća, saobraćajni udes sa ljudskim žrtvama počinio je Karasi, sa teškim telesnim povredama Bogićević; ovaj poslednji je počinio i niz povreda javnog reda i morala.
Međutim, funkcioneri uvek nađu načina da «pomognu» igraču da ne bude kažnjen – tako je Đorić otišao u Španiju iako je osuđen na mesec dana zatvora, u slučaju Aćimovića utvrđeno je da je milicioner bio ispod obaveznog nivoa, dosije Bogićević je dvadesetak dana nosio obeležje «nepoznati vozač». U navedenom članku govori se o trenerima i sportskim funkcionerima. «Nigde u svetu treneri nisu tako stavili u inferioran položaj svoje igrače kao u Jugoslaviji, nigde nisu toliko istrčali napred»… «Otkad je fudbala oko njega su i sportski radnici. S obzirom na to da je među njima veliki broj onih koji su na položajima u privredi, komunama, SUP-u, raznim rukovodstvima, to su koristi fudbala od njih veoma velike. Njihov doprinos klubovima je ogroman, i materijalno i u sferi raznih usluga. Oni prihodi što se ostvaruju pod ‘ostalo’, a to je polovina klupskih budžeta, zasluga su ovih sportskih entuzijasta. Bez njih, opstanak većine klubova nemoguće je zamisliti». Ovakva atmosfera stvara utisak kod mladih ljudi «da su oni sabrani da rade jedan posao, da trče dok mogu, a da ne mogu da utiču na tok događaja i svoju sudbinu, da je ona u rukama nekih ‘bogova’…
Posle svega, zaista, nije čudo da su fudbaleri zaplašeni, nepoverljivi i otuđeni».
Članak se završava ovako: «Ne može se dozvoliti da se fudbal i dalje klima izmeđ u lakrdije i kriminala i da se bez kraja čeka da ga zdrave društvene snage vrate na prave puteve. Čekanja je, vala, bilo dosta?» «NIN» u broju 1198 od 23. decembra 1973. u članku «Devojke kao delije », iz pera Sergija Lukača daje ovakvu kvalifikaciju jugoslovenskih fudbalskih zvezda: «Profesionalizam na jugoslovenski način učinio je od naših fudbalera razmažene, neurotične milionere. Ali takvi, oni su samo posledica, spoljna manifestacija duboko obolelog sporta».
Ovo su sve izvodi iz jugoslovenske štampe: ja ih nisam izmislio. Atmosfera koja se iz njih oseća slična je atmosferi u mom romanu. Da li je kriv moj roman za stanje u našem fudbalu? Moji književni junaci su proizvod ovakvog stanja, «stanja nedonesenosti», kako bi rekao marksistički filozof Ernst Bloh.
Oni su izmišljeni, ali su mogući.
Ne mogu a da ne postavim pitanje: Šta bi sve bilo da sam kojim slučajem ja autor navedenih članaka? Koga li bih sve povredio? Za šta li bih sve bio tužen? Koliko godina robije bih dobio od Okružnog suda u Prokuplju? 6. Pišući roman i razmišljajući o stavu prema domovini fudbalera koji su iz nje otišli, nisam mogao a da ne postavim pitanje da li je došlo kod njih do gubitka patriotizma ili bar do njegovog pomanjkanja. Moj junak, to se da videti na više mesta u knjizi, voli Jugoslaviju i čezne za njom; ali na nekim mestima on je napadne, kao u tekstu koji je naveden u dispozitivu presude Okružnog suda u Prokuplju. Poznato je da su mnogi jugoslovenski fudbaleri, neki pri kraju karijere, a neki u punom zamahu, otišli u pečalbu u inostranstvo; neki su, čak, emigrirali kao reprezentativci: Perušić i Radenković. Da li je moje pitanje umesno? Da li je kod tih super zvezda patriotizam zdrav, jak, kao kod ostalih građana SFRJ? Kod nekih, svakako, jeste. Ali, ima i suprotnih primera. Tako je poznat slučaj fudbalera Fikreta Mujkića, koji se našao na sudu jer je falsifikovanim dokumentima pokušao da smanji dužinu svog vojnog roka sa godinu i po na godinu. Isto tako, javnosti je poznat slučaj tenisera Nikole Pilića, koji je odbio da igra za svoju zemlju u takmičenju za Devisov pehar jer je u isto vreme igrao na profesionalnom turniru za novac. O ovome je opširno pisao «NIN» u broju 1172 od 24. juna 1973. godine pod naslovom «Patriotizam i profesija» iz pera Zorana Popovića. «Prvi i jedini jugoslovenski teniski profesionalac i verovatno i najbolji jugoslovenski teniser svih vremena Nikola Pilić, po kriterijumima naše etike i shvatanja života, učinio je težak prestup kada je odbio da igra u državnoj reprezentaciji u meču protiv Novog Zelanda, u takmičenju za Devis kup»… «Pitanje koje se postavlja glasi: kako je Nikola Pilić, nekada vredan, disciplinovan momak, koji je radom i energijom umeo da nadoknadi odsustvo elementarnog talenta, sin starog mesara Krste, iščašio svoja shvatanja, izmenio se u svet nama stran, i što je najgore i najbolnije, veruje da je u pravu?» «Zašto je i kako otišao među profesionalce, bio i ostao jedini teniser socijalističke zemlje koji je stavio potpis na profesionalni ugovor?»… «Sportska i društvena obaveza Teniskog saveza Jugoslavije jeste da ne stane, da se ne zadrži na zbilja čvrstom stavu u slučaju Nikole Pilića, već da definiše sve nedefinisane stavove, da stvori klimu koja stopama Nikole Pilića neće u svet poslati Dragana Stojovića, Igora Košaka ili nekog četvrtog iz generacije danas mladih jugoslovenskih igrač a».
Problem, dakle, postoji i bez mog romana.
7. Na više mesta moj junak ističe da mu je u Jugoslaviji učinjena nepravda, da su ga u Jugoslaviji z…….i itd. Da li je to plod moje uobrazilje, bolesne mašte, ili je takva situacija životno moguća? Ovde ću navesti slučaj fudbalera koji nije otišao u Ameriku, poput mog junaka, ali kome je stvarno učinjena nepravda, mnogo veća nego izmišljenom Zoki Kingu; reč je o fudbaleru Milošu Milutinović u, o kome je pisao «NIN» u broju 1176 od 22. jula 1973. godine pod naslovom «Miloš nije sam» iz pera Sergija Lukača. «Dramu ‘Proleterovog’ ponovnog ulaska u fudbalsku elitu nadmašuje jedino drama Miloša Milutinovića, direktora zrenjaninskog kluba. Iza tog hoda kroz trnje u zvezde stajale su tri ambicije: gradska, klupska i Miloševa»… i dalje: «Miloš Milutinović, ‘naš Miša’, ‘zlatna čigra’, ‘plavokosi princ’, ‘žongler iz Jugoslavije’, inspirator izbezumljeno neinventivnih slatkorečivosti i objekt izliva žuči, zavisti, pakosti i malverzacija u ime višeg sportskog interesa; četrdesetogodišnjak sa mimikom temperamenta i nervoze, sanjar koji tamani cigare lančano, prisećao se svoje dve decenije – bez gorčine, ali sa senčenjem crnopamćenja. Plavokosog centarfora promovisali su u zvezdu kada su ga posle jedne autojurnjave Beograd – Bor 1951. godine, tada visoki i odgovorni drugovi funkcioneri, dovukli da zapanji fudbalski Beograd.
Do dresa ‘Partizana’ dovezao je najtalentovanijeg omladinskog reprezentativca čovek koji je brže vozio automobil i veštije organizovao ‘otmicu’ od konkurenata iz ‘Crvene zvezde’ (danas se te stvari – slučaj Baralić – izvode profesionalno, pravno-finansijski uz manje romantike i na beznačajnom političkom nivou). Plavokosi osamnaestogodišnjak odmah je isplatio investiciju avanturizma i sam je banuo za jedan jedini dan, iz života krajnje skromnosti u metropolsku važnost i izobilje. Od 1952. do 1958. godine ‘Partizanov’ i državni napadač, fudbalski šarmer, bio je jedna od onih ličnosti koja se nametnula kao model uspeha time što je sportski i po životnom stilu bio sasvim izvan reda». Zatim: «Četiri godine su ga ‘vraćali’ u formu, bledog i ispijenog, ‘krpili’ za reprezentaciju, a da mu uprkos brojnih pregleda nikada niko nije rekao ni koliko je bolestan, čak ni da je bolestan na plućima. Kada je najzad, kao član drugoligaša OFK ‘Beograd’ – posle razlaza sa ‘Partizanom’ – 1958. godine, ostao da leži u jesenjem blatu Karaburme, konstatovali su proces na plućima». Prema navedenom članku, predsednik minhenskog «Bajerna» izdejstvovao je Milutinoviću lečenje kod prvog evropskog plućnog hirurga, profesora Brunera u Cirihu. Veliki majstor skalpela usekao je na tom stamenom sportskom toraksu rez dug 50 cm – i danas vrlo vidljiv – i odstranio mu bolesni deo pluća. «Još u bolničkoj postelji prijatelji iz Beograda su ga ‘obradovali’ vešću da u Fudbalskom savezu Jugoslavije smatraju da je njegova operacija inscenirana da bi zaradio pare. I odista FSJ, koji mu je – po ‘stručnoj’ oceni neupotrebljivom – za vreme beogradskog lečenja jedanput poslao četiri pomorandže, prisilio je Fudbalski savez Nemačke da zabrani igranje ‘beguncu Milutinoviću’, u zakonskom roku od jedne godine…
» Ovaj članak nikada nije demantovan. Prema njemu, Milutinoviću je u Jugoslaviji nanesena velika nepravda, ili, kako bi rekao junak mog romana, on je z…….n.
Zoran Jugović, alijas Zoka King, je izmišljena ličnost, ali je moguća.
Iz svih ovih razloga molim Vrhovni sud Srbije da pristupi mom romanu kao umetničkom delu i sagleda ga u svoj njegovoj složenosti, a ne kao običnom pamfletu, kako je to uradio Okružni sud u Prokuplju.
Ivan Ivanović, književnik Bitoljska 42 11132 Beograd PRESUDA VRHOVNOG SUDA SRBIJE Kž.I.2192/74 U IME NARODA Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija: Slobodana Radakovića, kao predsednika veća, Dobrivoja Simića i Časlava Ignjatovića, kao članova veća i stručnog saradnika Save Ivanić, kao zapisničara, u krivičnom predmetu opt. Ivana Ivanovića, zbog krivičnog dela iz čl. 174. KZ, rešavajući o žalbama optuženog i njegovog branioca, izjavljenim protiv presude Okružnog suda u Prokuplju K. 99/73 od 23. oktobra 1974. godine, posle sednice veća održane u smislu čl. 341. ZKP, dana 14. februara 1975. godine, u prisustvu zamenika Javnog tužioca Srbije Miloša Aleksića, optuženog i njegovog branioca Milivoja Perovića, doneo je P R E S U D U PREINAČUJE SE presuda Okružnog suda u Prokuplju K. 99/73 od 23.
oktobra 1974. godine tako što se opt. Ivan Ivanović OSLOBAĐA od optužbe zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl.
174. KZ, za koje je tom presudom oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 2 – dve godine.
Troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava.
O b r a z l o ž e nj e Navedenom presudom oglašen je krivim opt. Ivan Ivanović zbog krivič nog dela povreda ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174. KZ i osuđen na kaznu zatvora od 2 godine. Obavezan je da plati paušalni iznos od 200 dinara na ime troškova krivičnog postupka.
Protiv ove presude izjavili su posebne žalbe optuženi i njegov branilac pobijajući je zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o kazni s predlogom da se ista presuda ukine ili preinači oslobađanjem optuženog od optužbe ili smanjenjem izrečene kazne.
U žalbi branioca istaknut je i zahtev da on i optuženi budu obavešteni o sednici veća drugostepenog suda.
Vrhovni sud je u smislu čl. 341. ZKP u prisustvu zamenika Javnog tužioca Srbije, optuženog i njegovog branioca održao sednicu veća na kojoj je razmotrio sve spise ovog predmeta i saslušao objašnjenja i predloge stranaka. Zamenik Javnog tužioca Srbije predložio je da se pobijana presuda preinači izricanjem blaže kazne, dok su optuženi i njegov branilac ostali pri predlozima iz svojih žalbi.
Zatim je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 346. ZKP, pa je po oceni navoda u žalbama našao da su žalbe osnovane, jer je prvostepeni sud povredio krivični zakon na štetu optuženog – čl. 335. tač. 1. u vezi čl. 321. tač.
1. ZKP. Do tog zaključka Vrhovni sud je došao rukovodeći se sledećim razlozima: Pravosnažnim rešenjem Okružnog suda u Pančevu K. br. 159/72 od 28.
decembra 1972. godine zabranjeno je rasturanje romana «Crveni kralj» koji je napisao optuženi. Prema izreci ovog rešenja zabrana se zasniva na propisu čl.
49. st. 1. tač. 7. Zakona o štampi i drugim vidovima informacija. Između ostalog, u izreci istog rešenja se navodi da se kroz lik junaka romana Zorana Jugović a vređaju čast i ugled naših naroda izrazima «Juga» i «Jugovina» kao i rečenicom: «Nemam ni domovine šta da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka; suviše toga mi se desilo, a i da nije ja sam internacionalac, mi internacionalci nemamo ni kuće ni zemlje; za Jugu me baš briga, pa ipak je volim, majke joj ga…».
Isti ovi izrazi stavljeni su optužnicom na teret optuženom, kao radnja izvrš enja krivičnog dela iz čl. 174. KZ. Međutim, da bi optuženi mogao u ovoj stvari biti krivično odgovoran potrebno je da budu ispunjeni uslovi određeni krivičnim zakonom.
Krivično delo povrede ugleda države iz čl. 174. KZ i uslovi za zabranu rasturanja štampanih stvari po Zakonu o štampi mogu se u izvesnim slučajevima objektivno podudariti. Međutim, za postojanje krivičnog dela iz čl. 174.
KZ mora biti ostvarena i subjektivna strana, što po Zakonu o štampi nije neophodno.
Prvostepeni sud nalazi da navedeni izrazi predstavljaju podrugljivo izražavanje o Jugoslaviji kao državi, a zaključak o umišljaju optuženog izvodi iz opšteg političkog stava optuženog, o kome zaključuje i na osnovu drugih (objavljenih i neobjavljenih) literarnih radova optuženog.
Međutim, ovakvi pravni zaključci prvostepenog suda nisu u skladu sa činjenicama i okolnostima koje treba da čine obeležja krivičnog dela iz čl. 174.
KZ. Politička opredeljenost, ma koliko da je negativna, ne povlači za sobom krivičnu odgovornost sve dok osoba ne učini neku radnju koja po zakonu predstavlja krivično delo. Sve dotle takva osoba može biti izložena društveno-politič koj osudi, ali ne i osudi po krivičnom zakonu. Izrazi koji su predmet optužbe mogli bi predstavljati obeležja objektivne strane ovog krivičnog dela samo ako bi bili upotrebljeni umišljajno na izlaganje poruzi SFRJ kao države. Međutim, iz samog romana se ne može izvesti takav zaključak.
Roman «Crveni kralj» čitavom svojom sadržinom, uključujući i njegov inkriminisani deo, pre svega ilustruje samog pisca kao književnika koji, bez neophodne intelektualne objektivnosti i sposobnosti da društvene pojave tretira u njihovoj celokupnosti, govori o određenoj pojavi u Jugoslaviji, koja je, daleko pre literarnog kazivanja optuženog, društveno osuđena kao negativna pojava, suprotna tokovima razvoja socijalističkih društvenih odnosa u nas. Optuženi, bezmalo u tekstu čitavog romana, izražava svoj oponentni stav i omalovažavajuć i odnos prema ukupnim društvenim zbivanjima u našoj zemlji. Međutim, društvena zbivanja o kojima optuženi govori u svom romanu, nisu predmet inkriminacije po čl. 174. KZ. Zaštita društva od takvog načina tretiranja određenih društvenih odnosa postignuta je zabranom rasturanja knjige.
S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je našao da delo za koje se optuženi goni, po zakonu nije krivično delo, pa je zato, po pravilnoj primeni zakona, optuž enog trebalo osloboditi od optužbe preinačenjem prvostepene presude na osnovu čl. 357. st. 1. ZKP.
Zapisničar, Predsednik veća-sudija, Sava Ivanić, s. r. Slobodan Radaković, s. r.
Za tačnost otpravka Upravitelj pisarnice BĐ. Miroslava Kovačević