Smrt romana ili pisac na izdisaju
Ljiljana Đurđić književnica, Beograd
NIN-OVA NAGRADA: PATOLOGIJA JEDNE KULTURNE ČINJENICE
Dakle, i posle nove NIN-ove nagrade za roman Pisac izdaleka Vladanu Matijeviću, ostaje na snazi – više nego ikad – ona Isidorina izreka: “Srbi nemaju roman! Sve su to, osim Nečiste krvi, hronike. I tačka.” Utoliko je NIN-ova nagrada baš za roman koliko korisna za pisca i izdavača, toliko kontraproduktivna za književnost samu, ili ono što je od nje ostalo. Treba li, zaista, ponovo da se podsećamo da je pitanje romana civilizacijsko pitanje koliko i književno, i da više od svih drugih žanrova podleže društveno-istorijskim prilikama naroda u kojem nastaje. Svi veliki romani-reke odavno su napisani, i na Zapadu i na Istoku.
Priča, iliti fabula kao osnovica svakog “pravog” romana, odavno je isprič ana, a njena informativna uloga (nekada veoma važna!) gotovo da uopšte više i ne postoji. Književnost se već tokom dvadesetog veka raspala na svoje sastavne delove – esej, pesma u prozi, kratka proza, fragmenti, fraktali itd. – i roman više nije žanr nad žanrovima. To čuveno – žanr nad žanrovima – oduvek je podrazumevalo i volumen: bez trista strana knjiga se jedva mogla smatrati romanom. I naši pisci su se upregli u ta kola i vukli koliko je ko mogao: najvolumenozniji romani su romani Dobrice Ćosića. Njegovo delo se meri metrima kao što je to nekad preporuč ivao Maksim Gorki u bivšem SSSR-u: što više metara to bolje, nije važno šta je unutra, glavno da je ideološki ispravno. Kod nas su se tzv. postmodernisti, pokušavajući da sa sebe skinu famu Ćosića i njegovih trabanata, našli tu negde između sto pedeset i dvesta strana trudeći se da očuvaju “čisto” estetske vrednosti, ali im to uglavnom nije pošlo za rukom: hronike, istorijske i druge hronike, i po neka pogolema nedarovita pesma u prozi. C’est tous! Nigde Flobera, Tolstoja, Dostojevskog, Dikensa, pa konačno ni onih poslednjih velikih, Nabokova i inih. Dž.M. Kuci je nedavno dobio Nobela za svoju božanstvenu prozu – nekoliko tankih knjižica koje se teško mogu nazvati romanima u tradicionalnom smislu te reči.
I šta onda, danas, na početku dvadeset prvog veka, usred totalno vizuelizovane ere, da radi pisac koji barata rečima namesto kompjuterskim programima i hoće da dobije nagradu upravo za roman, a književnost tek što nije izdahnula. Vladan Matijević nas veoma precizno obaveš tava o tome u svom romanu od trista strana – što se toga tiče, držao se utvrđenih pravila: nema romana bez trista strana! Sve ostalo podvrgao je ruglu pišući o tome da su romanopisac i njegov proizvod odavno mrtvi; ovde, naravno, pisac ne misli na komercijalnu književnost i nove gotske romane, koji su u tesnoj vezi sa video medijima i stripovima. Oni su itekako živi i uticajni, ali mi ne pričamo o nusproizvodima vrste ili žanra, mi pričamo o žanru nad žanrovima (kako piše na koricama narečene knjige) – o “pravom” romanu u žanrovskom i vrednosnom smislu te reči.
Pisac takvog romana danas zapravo nema više šta da radi osim da kao Buda posmatra svoj trbuh i povremeno nas obaveštava da li je neka muva sletela na njega kao na avionsku pistu usput nas zatrpavajući asocijacijama koje otud slede. Na primer: opis stanja muvinog prednjeg i zadnjeg trapa te nemogućnosti pravilnog poletanja sa oznojene ljudske kože itd. itd. I Beket je napisao antiroman. Ko je zaboravio, zove se “Moloa”. Nije reč o muvi, ali je rakurs sličan. Gospodin Matijević je sigurno čitao Beketov roman, u to nimalo ne sumnjam. Beket je rekao: to je kraj, svi su se složili, ali niko nije poslušao.
Pa, pošto je roman izgubio svoju informativnu dimenziju, istorijsku, filozofsku, potom psihološku pa i društveno-političku (mi nismo uhvatili ni jednu od tih brzih kočija, vozova i aviona !) on se svodi na davanje izveštajao o fiziološkoj dimenziji samog pisca kao biološke jedinke.
Izdišući, tj. umirući, a nemajući čime da ispuni vreme – pisac Matijević nas u svom “romanu” ponajpre podrobno obaveštava o stanju svog probavnog sistema, svojih genitalija i njihovoj ulozi u njegovom kreativnom životu, zatim o nekom bombardovanju (sasvim normalnom za svet u kojem živi, a i treba biti aktuelan!) i nekakvim ženama koje se muvaju tu oko njega i koje nose sasvim neprimerena imena za sredinu iz koje potiče (Čačak!): one su već odavno književno ofucane, samim tim i trivijalne, sve te Klare i Sofije! On piše priručnik za održavanje jedne prosečne ljudske mašine koja je on sam, i opisuje sva njena stanja i manifestacije.
Dobro, sve je to vešto smišljeno i napisano, ali i nebitno, jer se još Leopold Blum, tj. Džojs nije stideo svoje biološke elementarnosti, ali on je i mislio, i još o čemu sve ne! Pošto je najpre ostao bez Boga (Niče), potom se otuđio od sopstvenog duhovnog bića (Kami), čovek se očigledno otuđio i od sopstvenog fizičkog obličja posmatrajući ga sa udaljenosti dovoljne da to može biti bilo ko! Otuda se ono “izdaleka” u romanu Vladana Matijevića odnosi na duhovnu udaljenost ne veću od one sa koje bi Buda mogao da poljubi sopstveni trbuh, ali ni manju.
Ukoliko bi se ova udaljenost još smanjila nestalo bi i Bude i stomaka i mušice; naš pisac bi pojeo samog sebe.
Vrlo duhovito i inventivno, koristeći sva svoja književna iskustva, koja neosporno poseduje, Matijević je dokazao: najpre da roman kao žanr nad žanrovima više ne postoji, a potom da je NIN-ova nagrada potpuno obesmišljena upravo davanjem nagrade piscu koji je to i dokazao.
Pa zašto su mu onda uvaženi članovi žirija dali nagradu baš za roman, a ne za “kreativno iskorišćenu gomilu papira” (možda novi žanr?!), koja bi kasnije mogla da se upotrebi i u druge svrhe i tako ukaže na ubrzano izumiranje književnosti koja u sajber svetu postaje nešto krajnje jednoznač no i smešno – sa svim tim emocijama – glupavo i nekorisno? Zato što nisu pristali da ukinu i sami sebe? Da, upravo zato! Zato što su interpretacija i stroga kanonizacija tako dugo bili njihov strateški posao u okvirima jedne “naduvane” književnosti koja je toliko držala do sebe, da oni mogu da podnesu i smrt pisca i smrt književnosti, ali ne i sopstvenu smrt – smrt autoriteta! Razmotrimo stvar iz malo bliže, takoreći entomološke pozicije.
Roman Vladana Matijevica, PISAC IZ DALEKA, jeste bila potvrda nepostojanja validnosti NINove nagrade kao takve, i bas, cini mi se, to je pokazalo da je NINova nagrada devalvirala bas u onom trenutku kada se obiljezavalo, eto, pedeset godina njenog postojanja. Taj kriticarsko-kritizerski ‘krug kredom’, obavio je svoj zadatak do kraja, srozao je sam pojam kritike i estetike na vrlo niske grane. Matijevic jeste bio poslednji u nizu, ali ne i jedini od onih koji su pocinili zlocin, kulturno-kreativni, ne samo prema knjizevnom trenutku vremena sadasnjeg, vec i prema srpskom knjizevnom nasledju uopste. Ako nista drugo, makar mu je naljepnica DOBITNIK NINove NAGRADE, ucinila knjigu prodavanijom…A ko tu ima pravo da se buni? Nije li uzalud veliki i genijalni pjesnik Tin Ujevic svojevremenom, prije nekih pedeset-sezdeset godina, da ce za pedeset godina poezija biti samo puka roba na trzistu, produkt intelekta koji ce se prodavati masama za novac. Ako smo vec u takvom svijetu i sistemu onda se po logici kapitalistickih ‘razmazenih’ umova, valjamo navici, i navikavati, na kvalitetnu robu, ali, ne lezi vraze, mi iz godine u godinu dobijamo proizvode sumnjivog kvaliteta. I znamo, kod nas ne postoji trziste, vec prljava i gadna, svima dobro poznata, otvorena balkanska pijaca, sa izlozenim stvarima, pored kojih su prodavci, grlati i vicni glumi, spremni da ucine sve kako bi svoj proizvod ucinili sto ‘konkurentnijim’. Danasnja nasa knjizevna pijaca prepuna je, najvise, polovnim stvarima i prljavim vesom svakodnevnog ukusa. I mnogi gutaju ono sto im se daje i prodaje. Dovoljna je samo jedna dobra recenzija i gotovo…Dobro je primijetio u jednom svom zapisu H.M. Encezberger da je proslo vrijeme strogih kriticara, vaspitanih na apolonijskom kultu ljepote, simetrije i razuma, danas njihovu ulogu mnogo brze i efikasnije obavljaju recezenti, u nekoliko, u nasem slucaju, prostih i svedenih recenica vadi se isto tako svedenija i banalnija srz djela, na poledjini korica knjige. I, naravno, takve knjige, zasigurno, ostavljaju bez daha. Mene ostavljaju, i to bez daha, usred neprijatnih mirisa koje njihova prosjecnost i sklonost ka senzacionalistickom ogoljavanju stvarnosti prosto-gushi. Matijevicevo djelo PISAC IZ DALEKA, sigurno mogu dobiti naziv ‘korifeja’ takvog gledista na zivot i stvarnost, takve knjizevne vizure. I ne znam zasto, ali i danas se sjecam, vjerovatno zato sto ljudi vise i cesce pamte glupost i zlo od pameti i dobra, naslovne strane NINa, povodom dodjeljivanja istoimene nagrade za ovaj roman, koji je glasio, pazite sad, SAVREMENOM PISCU MOZAK NE TREBA. Sa ovim naslovom skoro da je objasnio sve ‘tajne svog zanata’, tako da se o samoj knjizi i njegovom gledanju na knjizevnost ne treba nadalje gubiti vrijeme. Lijepo je Ivo Andric opisao psihologiju ‘evdet-efendija’, clanova sultanovog dvora, kojima je citav posao bio da klimaju potvrdno glavom prilikom nekog vaznog ili usputnog carevog govora. Tako se da zaljuciti da je nasa kritika itekako ogrezla u sindromu evdet-efendijzma, tako da i nije mozda grijeh toliko na same pisce koliko bi on zaista mogao pasti na dusu, ako je imaju, nase knjizevne kritike. To sve vise lici na one otuzne viceve o tri ludaka i psihijatru, u kojem, pored smijeha, niko i ne izlazi kao pravi pobjednik. Jedini patnici i pustahije u nasem knjizevnom vilajetu ostace, cini mi se, sasvim zavedeni i radoznali citaoci. I ako takvi citaoci se budu odusevljavali sa ‘biserima’ tipa PISCA IZ DALEKA, POTPALUBLJA, SITNICARNICE KOD SRECNE RUKE, onda smo u blatistu do koljena. Ja ne znam kako je sa vama, ali ja ne zelim zagaziti u tako nesto. Bolje je ostati u nekom svom zabranu, sa probranim djelovima, i ne cekati da sva ova gungula prodje. Jer sto kaze natpis na onoj kafani u Andricevoj prici Zeko, I TO CE PROCI, dobro je da se uvucemo u njene odaje, dok svo ovo skribomansko ludilo jednom, bar za neko vrijeme, ne prodje. Toliko. Uzgred, zahvaljujem se autorki za ovaj tekst i misli, i gledista, koja je, putem istog, sa nama podijelila. DUSAN.