Reagovanja na suđenje
ODZVONILO “CRVENOM KRALJU”
Vrhovni sud Jugoslavije doneo je rešenje, pošto je došlo do sukoba nadlež nosti između suda u Prokuplju i istog u Pančevu, da krivični postupak protiv Ivana Ivanovića, bivšeg profesora iz Kuršumlije, vodi Okružni sud u Prokuplju.
U pitanju je krivično delo, iz člana 174 KZ. Naime, u pitanju je inkriminisana knjiga “Crveni kralj” u kojoj je autor Ivan Ivanović, između ostalog, izložio poruzi SFRJ. Interesantno je da su neki listovi i časopisi objavili niz napisa u kojima je pozitivno ocenjena pomenuta knjiga, a posle svega Ivanović je primljen u članstvo Udruženja književnika Srbije. Spor, koji je okončao Vrhovni sud Jugoslavije, nastao je zbog toga što je istražni sudija Suda u Prokuplju smatrao da je mesto njega nadležan Okružni sud u Pančevu, pa je predmet tamo i dostavljen.
No, sada je sve jasno. “Crvenom kralju” i njegovom autoru sudiće se u prokupačkoj kući pravde.
Narodne novine, br. 3320, 2. jul 1973.
ZA “CRVENOG KRALJA” DVE GODINE ZATVORA Okružni sud u Prokuplju osudio beogradskog književnika Ivana Ivanovića za književno delo kojim je, prema oceni suda, povredio ugled države AUTOR “Crvenog kralja”, jednog od najkontroverznijih književnih dela u nas poslednjih godina, osuđen je na dve godine zatvora. Takvu presudu donelo je u sredu po podne Veće trojice Okružnog suda u Prokuplju, na čelu sa Branislavom Niketićem, posle šestočasovnog veoma pedantnog i savesno vođenog postupka.
Književnik iz Beograda Ivan IVANOVIĆ kriv je što je u svom romanu, koji je u početku dočekan sa mnogo hvala da bi na kraju bio zabranjen, povredio ugled države iz člana 174 KZ.
Optužnica OKRUŽNI javni tužilac u Prokuplju Miodrag Bojović, u svojoj optužnici od 7. decembra 1973. godine, napisao je, između ostalog, da je pisac “u knjizi CRVENI KRALJ, štampanoj 1972. godine, izložio poruzi SFRJ, nazivajući je na više mesta ‘Juga’ i ‘Jugovina’, u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometaš a Zorana Jugovića, omalovažio Jugoslaviju i sledećim rečima: ‘Nemam ni domovinu. Što da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka. Isuviš e toga mi se tamo desilo. A i da nije, ja sam internacionalac. Mi internacionalci nemamo ni kuću, ni zemlju. Za Jugu me baš briga! Pa ipak je volim, majke joj ga…’ ” Time je, smatra tužilac, Ivan Ivanović učinio krivično delo povrede ugleda države iz člana 174 KZ, jer je kroz usta glavnog junaka Zorana Jugovića iznosio svoje stavove prema SFRJ. “Inkriminisani izrazi i mišljenja ‘Crvenog kralja’, u odnosu na Jugoslaviju su omalovažavajući i uvredljivi, pa nalazim da se u radnji okrivljenog stiču svi elementi pomenutog krivičnog dela” – zaključuje tužilac.
Odbrana U ISTRAŽNOM postupku i na sudu Ivan Ivanović je, bez pomoći advokata, pokušao da objasni smisao i poruku dela, kroz analizu glavnog junaka: – Pravu inspiraciju za knjigu našao sam u poznatom Marksovom stavu o novcu koji kaže da “novac izopačava osnovne ljudske vrednosti”, u knjizi holandskog književnika Jana Huizingea “Homo ludens”, zatim francuskog pesnika Rože Krajoa “Igre i ljudi”, kao i u jednoj misli novinara Sergeja Lukača koji kaže da je “ovo vek organizovanog nasilja i može li fudbal da ne bude čedo svoga veka”. Pošto sam na tim osnovama zamislio glavnog junaka, stavio sam ga u konkretne životne situacije najviše iz želje da knjiga bude zanimljiva za čitaoce.
Te životne situacije pokupio sam iz jugoslovenske sportske štampe.
– Glavni junak Zoran Jugović je izmišljena ličnost i kroz njega sam hteo da demitiziram lažne vrednosti i da pokažem do koje je mere pogibeljna uloga novca po psihu čoveka i po njegovu etiku. Fudbaler Jugović je koncipiran kao negativna ličnost koja u 28. godini života doživljava katarzu i kaje se za postupke koje je učinio u životu. Kaje se što je bio grub fudbaler, grub prema devojkama i dolazi do zaključka da je gotov kao čovek i da je jedino što mu preostaje da završi u nekom jarku pored puta. I sam je shvatio da je novac nedovoljan i da njime nije mogao da kupi ljubav, društvenu sigurnost niti domovinu. Međutim, on tek u Americi, koja je u knjizi zamišljena kao tehnološki najrazvijenija zemlja, ali u osnovi nehumana, shvata do koje mere je voleo Jugoslaviju i knjiga se završava tako što on kaže da će da ode u južnu Srbiju, odakle je poreklom, da kupi parče zemlje, da tu legne i da spava deset dana, jer je čovek bez domovine potpuno izgubljen. On shvata da je čovek bez domovine potpuno otuđena ličnost. Ja mislim da se samo u tom kontekstu mogu tumačiti reči “Juga” i “Jugovina” i ceo citat, ali nisam imao nameru niti sam pretpostavljao da se ovim bilo ko vređa. Naprotiv, ja kritikujem čoveka koji ima takav stav. To su prava značenja ovih reči koje i naša štampa često upotrebljava – zaključuje 38-godišnji pisac.
OKRUŽNI sud u Pančevu je krajem 1972. godine zabranio “Crvenog kralja”, a delo je štampano ovde u 1.000 numerisanih primeraka.
Revija 92, br. 113, 29. oktobar 1974. M. Bajović, Z. Stević ZAŠTO JE OSUĐEN IVAN IVANOVIĆ? Sretne me prijatelj koji dobro priča političke viceve i pita: “Jesi li čuo kako je Ivan Ivanović osuđen na dve godine zatvora?” “Nisam” – velim, – “taj vic još čuo, bar koliko se sećam!” “Nije vic” – kaže prijatelj – “nije u pitanju Ivan Ivanović iz vica, već je u pitanju Ivan Ivanović, pisac, iz presude na dve godine zatvora!” “Nisam, stvarno, čuo taj vic u kome, je Ivan Ivanović pisac iz presude!” “Nije vic, čitaj!” I pročitam! I nije vic! I nije u pitanju Ivan Ivanović (Ivanovič) legendarna ličnost i građanin viceva o čvrstoj ruci, koji na svojoj koži trpi čvrste poente staljinizma i u gorčini crnog vica pruža otpor, smejući se direktno u brkove, a la džugašvili! Čitam, osuđen je Ivan Ivanović, član Udruženja književnika Srbije, na dve godine zatvora presudom Okružnog suda u Prokuplju! Osuđen je kao pisac romana o fudbaleru Jugoviću “Crveni kralj”! TREBA LI OSUDITI IVANA IVANOVIĆA ZATO ŠTO NIJE IZNEO SVE ISTINE O NAŠEM FUDBALU? Sudeći prema novinama (“Politika ekspres”), koje nije nadležni sud demantovao, Ivanu Ivanoviću je presuda izrečena zato što je vređao jugoslovensku stvarnost, kroz ličnost fudbalera Jugovića, tvrdio da uopšte ne valjaju fudbalski propisi, kako oni ne štite fudbalere i kako je on prinuđen da ide iz ove zemlje trbuhom za hlebom…
Ivan Ivanović je uvredio ovu zemlju šutnuvši njen fudbal.
Čudi nas kako to da književnik Ivan Ivanović nije kao glavnog svedoka odbrane pozvao fudbalera Miroslava Boškovića koji je tek na Ustavnom sudu dokazao da je punopravan građanin ove zemlje i da kao takav ima pravo da slobodno, i samostalno, i svojom glavom (i nogama), van propisa FSJ, odlučuje u kom će fudbalskom klubu (čitaj radnoj organizaciji) Prve lige, zarađivati svoj hleb, ne nasušni, već fudbalerski! Mogao je da pozove, bar, Stevana Ostojića. Sećate ga se: dribla s obe noge, izvrstan u igri glavom, pokriva sredinu, veoma pokretljiv, mudro igra bez lopte, izvrsno organizuje napad, šutira iz svake pozicije. Stevan Ostojić je bio takav fudbalski profesionalac koji je napravio samo dve solidnije afere, od kojih je prva sa prelaskom iz “Radničkog” u “Zvezdu” udaljila čak i jednog poznatog političkog radnika iz igre skoro dve godine, a druga – njegova čuvena igra, toliko nezaboravna, za državnu reprezentaciju JUGOSLAVIJE (podvučeno) od dva minuta (neki tvrde i celih osam), da bi svoje noge bolje prodao jednoj turskoj ekipi koja je skupljala samo reprezentativce! Što je to bilo dirljivo, Ivane Ivanoviću, zar te to vređa?! Niko se tada nije sprdao sa ovom zemljom! Možda je trebalo pozvati, kao svedoka, neposlušno dete (do tridesete godine) jugoslovenskog fudbalera Dragoslava Šekularca, nezaboravnog reprezentativnog čistača cipela (svojih, na javnim mestima, pred publikom, uvek brojnom) novčanicama koje kao sredstvo plaćanja izdaje Narodna banka ove zemlje! Koji je poslužio kao častan primer, mnogim fudbalerima, čak i Druge lige (a druge, treće i četvrte klase!) za nove, sveže i uvek originalnije egzibicije takve vrste i sa tim sredstvom (plaćanja). Zašto je platio Ivan Ivanović? SLUČAJEVI: – Silovanje na Tašmajdanu (dva reprezentativca i jedna glumica)! – Ivan Šibl - “Trešnjevka” - Zagrebački velesajam! – Čuvena trampa Vladimira Beare za autobus (ala su to bila naivna vremena, uz skrivanje po manastirima, što pokazuje uticaj religije na naš fudbal)! – Golman Planinić i brda problema! – Vila za saveznog kapitena (u pokrajini)! – Vila sa čijeg je balkona pao Stjepan Lamza! – Bekstva reprezentativaca Perice Radenkovića i Željka Perušića u inostranstvo! – Crni fondovi! – Adidas i Puma: Jugoslovenska državna reprezentacija! – Afera sportske prognoze! – Slučaj “Žilavke”! – Vukelić! – Vardić i Holcer! – Vasović! – Čebinac! – Cvetković! – Mušović! – Lomovi nogu: Džemidić, Zemko, Bajević, Stojanović, Racić, Ameršek…
– Građenje stadiona “Crvene zvezde”.
– Hiljadu i jedan način na koji se vrhunski fudbaler oslobađa služenja vojnog roka! – Namešteni rezultati u finišima prvenstava! – Skraćivanje vojnog roka (Mujkić, hranilac brata fudbalera)! – Intervju Bogićevića o samoupravljanju! – Kamenovanje i skamenjivanje, na stadionima, na sudije, na autobuse! – Subotičke bunde! – Trovanje gostujućih ekipa hranom, vodom i vazduhom! – Kupovina mercedesa i BMW automobila, švercovanih na carini (Oblak, Bogićević… i raniji).
– U reprezentaciju umesto u zatvor, potom u inostranstvo ili kako je oproš tena kazna za ubistvo pešaka. Šamaranje milicionara… (Karasi, Đorić, Aćimović, Mušović…) – Jugoslovenski fudbalski socijalistički samoupravljači u španskim timovima.
– itd…
TO ZNAČI…