Razmišljanja nad opusom slikara Đorđa Ilića
Istina je da žive isključivo od svog rada, ali i u ekonomskom i sociološ kom smislu su daleko od savremenog proletarijata, od toga kako taj proletarijat zarađuje za goli život, a razlikuje se i po stavu prema životu i ponašanju. Da je zapravo u pitanju jedna tradicionalna kategorija tipično naših, balkanskih ljudi, a ne radnička klasa u savremenom smislu, vidi se već iz samog Vukosavljevićevog opisa kako oni zarađuju svoj hleb. “Deset dana rada uzastopce jedan za drugim – i to se smatralo nekim stalnim zaposlenjem.
Inače: nadnica-dve rada u nečijem vrtu, pola nadnice cepanja drva, nadnicadve da se dotera ili otera nečija stoka.
Sitni radovi raskomadani danima besposličenja…” (s. 70). Vukosavljević je i svoje čitaoce, ali i samog sebe, doveo u zabunu zbog toga što je nadničare uzeo da definiše služeći se apstraktnim pojmovima iz marksističkog pojmovnog inventara. Jer u stvarnosti, ovi naši nadničari i zapadnoevropski i američki proletarijat nemaju stvarno gotovo ničeg zajedničkog. Ovi nadničari se mogu sresti još samo u našim zabačenim krajevima, i to onim tipično balkanskim, i najčešće su relikt prošlih vremena. Koliko znam, Đorđe nema sliku na kojoj bi bio naslikan ovaj naš nadničar. Ali da ga je i naslikao, sigurno da bi izgledao mnogo više nalik njegovim nosačima, korparima i đubretarima nego fabričkim radnicima u velikim industrijskim gradovima Zapada. Đorđev svet je isključivo balkanski, s ovih naših prostora, nimalo sličan zapadnoevropskom.
Međutim, odmah da kažem da Đorđe Ilić na svojim slikama uopšte ne raspralja pitanja ove vrste. Jednostavno zato što on nije naučnik, već umetnik. Ali zato duboko slikarsko osećanje, uz činjenicu da je ponikao na ovom našem balkanskom tlu i iz ovog našeg naroda kome je Balkan udario trajni žig, upravlja nepogrešivo kičicom u njegovoj ruci. On o tome ne razmišlja, ali zato posmatra svojim izoštrenim slikarskim okom i gotovo instinktivno oseća ljude koje slika. Ta, da tako kažem, izvorna dokumentarna vrednost njegovih slika čini ih još vrednijim. Da napravim s tim u vezi jedno upoređenje. Kao što je izvorni ruski narodni melos dobio svoj najčistiji muzički izraz u delima Modesta Musorgskog, tako taj naš specifično balkanski tip ljudi, koji svoje korene vuče još iz ko zna kog doba, otkriva za nas slikar Đorđe Ilić. I upravo zahvaljujuć i njemu, kao i još nekolicini naših slikara i umetnika, sačuvaće se živa slika o ovim ljudima, o njihovim antropološ kim i etnografskim, folklornim obeležjima, o njihovim fizičkim svojstvima, njihovom pokretu, gestu i držanju. Kao što nam je Stevan Sremac u Kir Gerasu sačuvao fizički (pa i psihič ki) izgled Cincara, tako nam je i Đorđe Ilić na svojim slikama ostavio živo svedočanstvo o ovim specifično našim ljudima.
Da kažem nešto i o Đorđevom slikanju ženskih figura. Pogledajte njegove slike Seljanke putuju, Vodonoša, Tužna je nedelja, zatim one žene koje sede na špediterskim kolima na slici Odlazak, a i one na slikama Pijeta, Govedarice, Trpeza i Tri seljanke. Nije u pitanju samo taj detalj što su sve one zabrađene maramom i što su neke od njih bose (do pre pola veka bilo je u običaju da siromašnije i primitivnije žene, naročito iz južnih krajeva, idu bose po kući ali i van kuće), nego što one kao tipovi na izvestan način mogu da se posmatraju kao što posmatramo svima nama dobro poznatu Meštrovićevu Majku, ili one žene čiju nam vernu sliku daje Marko Miljanov u svojim Primjerima čojstva i junaštva. To je onaj tip naših žena koje ulivaju poštovanje i koje svoje mučeništvo nose u sebi, bez roptanja. I one su relikt iz neke daleke prošlosti koji je produžio da živi sve do najnovijeg vremena i koje nam otkriva slikar Đorđe Ilić.
I mnogi drugi naši slikari slikali su tipično naše ljude i naš ambijent: Ivan Radović vojvođanske seljake, Lazar Ličenoski makedonske, Zora Petrović seljanke i varošanke u koloristič ki bogatoj nošnji iz okoline Beograda i Srbije, Paja Jovanović gorštačke i herojske likove. Đorđe je svojim slikarstvom potpuno u tokovima ovih i ovakvih likovnih inspiracija. Samo niko od onih koje sam spomenuo, ili koje nisam, ne otkriva ono što nam otkriva slikar Đorđe Ilić. Kroz osobenosti motiva i toga kako ih likovno izražava on je potpuno svoj i neponovljiv.
Međutim, ono što je za Đorđa takođ e karakteristično jeste da na nekim njegovim slikama nalazimo i nataložene slojeve iz neke vrlo daleke prošlosti. Bacite pogled na njegovo ulje koje je nazvao Spomenik. Zar ono obrazovanog gledaoca ne podseća na srednjovekovne stećke ili, još dalje, na grčke nadgrobne spomenike? Zar na ove srednjovekovne i antičke motive ne podseća isto tako i slika Granice života. Ne mari što je na slici kontejner za đubre po kome jedna žena u uspravnom stavu čeprka, dok verovatno jedno njeno dete sedi, a drugo mu dodaje neke krpice koje su mu na dohvatu ruke. Dete koje sedi je u belom i izgleda kao figura na grčkim nadgrobnim stelama na kojima se u sedećem stavu prikazuje lik i telesni oblik umrlog, a dečko izgleda kao čovek koji je okrenut gledaocu leđima i kao da hoće da se odvoji od umrle. Za mene obe ove slike kao da su inspirisane prastarim uzorima. U ovim slikama Đorđe meni izgleda kao spontani slikar iskona, ljudi koji su, samo u drugoj odeći i drugom ambijentu, izronili iz jednog dalekog, neznanog i izgubljenog sveta, koji, iako naizgled neprepoznatljiv, produžuje da živi u današnjici.
Naravno, sva ova razmišljanja nad slikarstvom Đorđa Ilića očigledno je da se tiču samo jednog dela njegovog opusa. Međutim, njegova paleta motiva i njihovog oblikovanja je daleko bogatija.
Jer Đorđe nije veliki slikar samo po produbljenosti jednog ili svega nekoliko motiva (kao, na primer, američ ki slikar Henri Vajat), već je veliki i po raznovrsnosti i bogatstvu inspiracije.
Njegova nadahnutost muzikom, koja mu je usađena u dušu možda još u kraju gde se rodio, iz Strumice, nije ništa manje vredna kao ostvarenje.
Skerco, Carmina i Susret boje i zvuka otkrivaju gledaocu njegovu duboku osećajnost za muzički izraz.
Neću dalje da navodim sve ono što volim u slikama Đorđa Ilića. Jer to i nije cilj ovog mog ogleda. Želeo sam samo, povodom pojave njegove monografije i održavanja njegove retrospektivne izložbe, da iznesem misao koja mi se neprestano nameće kad posmatram neke od njegovih slika. I to da iznesem zato što sam uveren da i to takođe doprinosi vrednosti njegovog slikarstva, i to onoj neprolaznoj.