Razmišljanja nad opusom slikara Đorđa Ilića
Povodom izdanja njegove monografije i retrospektive u Paviljonu “Cvijete Zuzorić”
U proleće prošle godine pojavila se monografija posvećena našem poznatom savremenom slikaru Đorđu Iliću, a u proleće ove godine otvorena je retrospektivna izložba njegovih slika u Paviljonu “Cvijete Zuzorić”. Đorđe je za svoj predani rad i ranije dobijao mnoga priznanja, a u poslednjoj godini, posle tolikih decenija, kao da se htelo da se definitivno potvrdi njegova neosporna vrednost za naše likovno stvaralaštvo. Na izložbi su ponovo izložene sve one njegove divne slike koje su nam toliko drage, dok monografija koja je njemu posvećena ne samo da zaslužuje pažnju naše kulturne javnosti zbog toga što daje presek kroz njegovo celokupno delo, nego čitaocima predstavlja i njegovu ličnost, onaj divan lik koji je dobro poznat svima nama koji ga poznajemo. On je odavno zaslužio da se o njemu piše i govori kao u tekstovima gospođa Nade Marinković i Milanke Todić. Bilo je potrebno da se ukloni njegova prevelika skromnost da ne bi smetala njegovoj veličini i značaju kao slikara, umetnika, intelektualca i čoveka. Uvek je za mene bila osobita čast to što me je smatrao svojim prijateljem. Ali to nije razlog što sam se odlučio da pišem povodom otvaranja njegove retrospektivne izložbe i pojave ove monografije.
Ne nameravam da govorim o Đorđu svečarski. Čini mi se da bi ga to vređalo. Ne mislim ni da ponavljam ocene o vrednosti njegovog likovnog izraza.
O tome su s mnogo razumevanja i oduševljenja pisale gospođe Nada Marinković i Milanka Todić u pomenutoj monografiji. Ono o čemu nameravam da pišem kad je slikarstvo Đorđa Ilića u pitanju je nešto drugo, sasvim osobeno.
Da objasnim.
Kad je Dušan J. Popović hteo da Cincare opiše antropološki, on se u svojoj čisto naučnoj studiji poslužio odlomcima iz pripovetke Stevana Sremca Kir Geras. I zaista niko nije mogao stvarnije od Sremca da dočara kako su Cincari izgledali kad su se doseljavali iz svoje postojbine u pravoslavnu Srbiju tek oslobođenu od Turaka. Nenadmaš an u zapažanju detalja, samo je on umeo da čitaocima dočara njihov izgled. Dao nam je njihovu autentičnu sliku. Da bi ih oživeo za antropologiju i etnografiju, Dušan J. Popović se posluž io Sremčevim opisom. Da nije to uradio, naša slika o njima samo na osnovu naučnih istraživanja bila bi apstraktna, a oni bi nam ostali neprepoznatljivi, nepostojeći.
Ali taj dokumentarni karakter koji može da ima neko umetničko delo, ne ograničava se samo na pisanu reč, na književnost. I slikarstvo nam je često prikazivalo onu skrivenu faktografiju do koje se inače mnogo teže dolazi i koja bi bez umetničke slike ili crteža kao dokumenta bila svedena na čistu apstrakciju. Pritom mora da se zna da nije u pitanju faktografija koju beleži fotografska kamera. Beogradski fotografi Anastas Jovanović i Milan Jovanović ili bitoljski Milton Manaki ostavili su nam fotografije koje su od izvanredne vrednosti, ali najviše s istorijskog stanovišta. Sremčev opis Cincara u Kir Gerasu je antropološki precizan, ali i živ, i mi Cincare vidimo neposredno, mogli bismo da ih prepoznamo kad bismo ih sreli među našim sugrađanima, pa čak i u slučajevima kad ni oni sami ne bi znali ništa o svom cincarskom poreklu.
Na svojim slikama i svojim crtežima Đorđe Ilić isto tako slika jedan svet koji je nestao u istorijskom smislu, ali koji je ipak i danas još uvek prisutan među nama i u nama. On “hvata” ljude u pokretu, njihove korake pod prevelikim teretom kada nose čitavu gomilu korpi na ramenima ili kante za đubre na leđima (slike Mali korpar, Uspon, Niz stepenice, Noćna smena). Ali izgled tih ljudi nije apstrakcija.
To su upravo živi ljudi i, što je za mene najfascinantnije, ljudi naših krajeva u antropološkom i sociološkom smislu, s ovih balkanskih prostora, odakle smo i Đorđe i svi mi poreklom.
To su egzemplari na kojima se jasno zapažaju, usuđujem se da kažem, čak izvesne rasne osobenosti koje su svojstvene raznim delovima našeg naroda.
U nauci je naš Jovan Cvijić imao smelosti da proučava jedan specifično balkanski rasni tip, dinarski. Ali on ih je proučavao kao naučnik. Među ljudima koje Đorđe slika ima i tih Cvijićevih Dinaraca (na slikama Nosači, Čekanje, Drugarska reč). To su oni krupni Ličani koji sede na svojim nosačkim kolicima i čekaju mušterije. Sve je na njima tipično za taj soj ljudi. Ali na njegovim slikama ima isto tako egzemplara i sa prostora Pelagonije, Trakije, jugozapadnog Balkana ili Makedonije.
I to naročito s tih geografskih prostora.
Đorđev Fatalist možda ne govori istim jezikom kojim govore njegovi korpari koji se penju i silaze stepenicama natovareni korpama. Ali oni pripadaju istoj rasi, svejedno da li su u pokretu ili se odmaraju, kada su pod teretom ili ga tog trenutka nemaju na svojim ramenima ili leđima. Na određenim ljudskim figurama koje Đorđe slika zapažaju se njihova antropološka, rasna obeležja. Oni su više Dinarci nego što su, na primer, Alžirke Ežena Delakroa iz Alžira (uostalom, ko zna odakle su sve te “Alžirke” na njegovim platnima bile dovedene u Alžir).
Đorđevi nosači s kolicima imaju telesne, pa i neke folklorne osobenosti naših Ličana koji su se u jednom vremenu bavili tom profesijom ovde u Beogradu.
Đorđe je “uhvatio” njihovo karakteristič no držanje dok sede na svojim kolicima i čekaju mušterije; pa čak i taj folklorni detalj da na krupnim i nezgrapnim nogama nose bele vunene čarape pletene ručno od grubo predene vune, i sandale koje neodoljivo podsećaju ne samo na njihove opanke iz Like, nego i na obuću koja je prethodila tim opancima, koja na Balkanu potiče vrlo verovatno još iz pradavnog doba i o čemu jedva da postoje neki tragovi u arheološkom i etnografskom materijalu. Ne samo osobenost po kojoj se razlikuju od ostalog sveta, nego i osobenost po svojim tradicionalnim obeležjima, onim arhaičnim, prepoznatljivi su na Đorđevim slikama.
Taj specifično naš svet odlikuje se pre svega po svojim čisto fizičkim, telesnim osobinama. Pogledajte čoveka koji vozi bicikl na slici Kinetika. U antropološkom smislu, on kao da je preslikan lik žitelja Trakije ili Makedonije, i koji se u geografskom smislu javlja na prostorima možda sve do Ni ša i Aleksinca. Po građi tela i konfiguraciji glave, kao i po crnoj kosi i uopšte po svom celokupnom izgledu, on neodoljivo podseća na mladića baš iz tih naših južnih krajeva (uključujući i Severnu Grčku) koji je skinuo košulju da bi se fizički nadmetao, svejedno da li u vožnji biciklom, bacanjem kamena s ramena ili u hrvanju poput pelivana.
To kako je građen otkriva nam da pripada specifičnom rasnom tipu, s kojim se srećemo na južnijim delovima Balkanskog poluostrva. U Sloveniji, Hrvatskom Zagorju i uopšte preko Save i Dunava takvih tipova nema; a ako bi se i našao poneki egzemplar sličan njemu, on svakako nije starosedelac, već došljak. Đorđe nam kao slikar prenosi upravo te njihove tipske karakteristike.
Mnogi od ljudi na njegovim slikama nose na glavi kapu koja se kod nas naziva radničkim kačketom. Taj se kačket posle rata, u komunističkoj Jugoslaviji, smatrao kao nekim proleterskim odevnim obeležjem, u klasnom smislu. Ali tamo gde je naš narod prihvatio ovu kapu da bi njome pokrivao glavu, da ne bi išao gologlav, ovaj kačket ima drugo značenje. Ne simbolizuje se njime pripadnost klasnom proletarijatu, mada ga i kod nas uglavnom nose siromašni slojevi naroda, i to opet pretežno u južnijim krajevima (od Leskovca ka jugu). Nosi ga narod seoski koliko i gradski. Drugim rečima, on u tim krajevima kao da predstavlja folklorno obeležje. I Đorđevi ljudi koji nose korpe kao i đubretari često su s ovim kačketom natučenim na glavu. To je kapa koju nose i obični seljaci, ali i svi sitni, beznačajni ljudi, koji se mahom bave tradicionalnim poslovima: ulični prodavac na Đorđevoj slici Farmerice (koji bi isto tako mogao da prodaje i svaku drugu robu), kišobrandžija na slici Popravljam kišobrane, ulični čistač na slici Pauza, seljak na seljačkim kolima s konjskom zapregom na slici Kuda i dr.
Da napomenemo da na slici Kolona čistača jedan od njih nosi radnički kačket; drugi nosi neku kapu sličnu šeširu, dok bih za trećeg rekao da nosi bere, koji su u Beogradu obično nosili Šiptari umesto kečeta, odnosno muslimani umesto svoje tradicionalne kape.
Međutim, svi su oni više od svega drugog naš domaći balkanski svet i u antropološ kom i u folklornom smislu.
Đorđe ima istančan osećaj za slikanje upravo ovih ljudi i njihovih osobenosti, jer je dubokim korenima uronio u ovo naše tlo.
Ima u Pismima sa sela Sretena Vukosavljevića (Beograd, 1962) jedan članak o nadničarima (Nadničari). Evo šta u tom članku Vukosavljević o njima piše: “Ti ljudi često nemaju ni kuće, po pravilu nemaju zemlje, kapitala, ili kakvih svojih proizvodnih sredstava, već žive samo od svoje radne snage – od nadnice. Proleteri – tačno po definiiji” (s. 70). I to je tačno – ali samo spolja. Jer nadničari, kako ih Vukosavljević pojednostavljeno definiš e kao proletere, daleko su od klasnog proleterijata u savremenom smislu.
To je društveni sloj koji predstavlja specifični tip balkanske sirotinje, koja je na ovim našim prostorima duboko srasla s našim selom i balkanskim kasabama.