Pravna rehabilitacija žrtava političke represije
Autor: Vladimir V. Vodinelić
Razlika je dvostruka. S jedne strane, obeštećivanje u sklopu pravne rehabilitacije ne vrši se po pravilima o potpunoj naknadi, koja važe u obligacionom pravu, niti važe obligacionopravni uslovi odgovornosti (krivica, protivpravnost). Obeštećenje u sklopu pravne rehabilitacije ne predstavlja potpunu naknadu štete. Ne zato što bi potpuna naknada pravno bila nemoguća. Nego – budući da je 20. vek ogromnim svojim delom protekao u znaku autoritarnih režima koji su za dugog trajanja proizveli ogroman broj žrtava – potpuna naknada nadilazi finansijske moći društva, čak i u najbogatijim sredinama. A u onim manje razvijenim, obeštećivanje po sistemu pune naknade činilo bi čak da u pogledu finansijskog naprezanja društva prošlost predstavlja veću stavku od sadaš njice.
Kako ni za sadašnjicu ionako redovno nema dovoljno, raspoloživi fond za rehabilitaciju ne dopušta da se obeštećivanje približi principima potpune naknade. S druge strane, u okviru pravne rehabilitacije obešteć uje se i za neke posledice osude, odnosno kažnjavanja koje se po pravilima obligacionog prava ne bi ni mogle kvalifikovati kao šteta, pošto je u takvim slučajevima obeštećivanje rukovođeno socijalnim motivima.
5. Nezamenljivost pravne rehabilitacije u užem smislu drugim merama pravnog savladavanja prošlosti Pravna rehabilitacija u užem smislu jedan je od šest instrumenata kojima se pravno savladava prošlost politički motivisanog osuđivanja, odnosno kažnjavanja. Uz rehabilitaciju tu su još amnestija i poništavanje osude kao nespojive sa pravnom državom, kao instrumenti namenjeni samo pravnom savladavanju autoritarne prošlosti. Ponavljanje postupka, vanredno preispitivanje odluke (zaštita zakonitosti), i naknada za neosnovanu osudu, inače redovna sredstva pravnog poretka, upotrebljiva su u određenoj meri i za pravno savladavanje autoritarne proš losti.
Pravna rehabilitacija u užem smislu potrebna je uprkos postojanju tih pet drugih pravnih mera, zato što svaka od tih mera ima neku njoj svojstvenu ograničenost u primeni.
Amnestija je neupotrebljiva u slučajevima kada je nad osuđenim kazna već izvršena (lišenjem života, lišenjem slobode, novčano, odnosno imovinski). Osim toga, amnestirani se ne rehabilituju amnestijom, jer ona ne predstavlja, kao što rehabilitacija jeste, priznanje da ono zbog čega su amnestirani svojevremeno bili krivično gonjeni, po važećem pravu i sadašnjim merilima pravne države i ljudskih prava, nije nedopuš teno delo.
Proglašavanje, putem zakona, ništavim određenih kaznenih presuda zbog njihove nespojivosti sa načelima pravne države, primenjuje se kada je reč o presudama donetim po nekom zakonu koji je toliko očigledno suprotan principima pravne države, da je i svaka presuda doneta na osnovu njega mogla biti samo isto takva, ili kada se radi o istim takvim odlukama u nekom većem sudskom procesu, vođenom protiv niza lica, ili pak o nizu istih takvih presuda jednog ili nekoliko ozloglašenih sudova. Takvo poništavanje zakonom nepodesno je, međutim, za većinu slučajeva, zbog njihove pojedinačnosti i međusobne različitosti.
Ali po prirodi stvari, ni amnestija ni zakonsko proglašavanje niš tavosti presuda nije ni od kakve koristi kad god su ljudi kažnjavani bez presude, van sudskog i drugog pravno uređenog postupka. Tada ne mogu pomoći ni ponavljanje kaznenog postupka, ni vanredno preispitivanje kaznene odluke, ni naknada za neosnovanu osudu.
Ponavljanje kaznenog postupka, kao redovno sredstvo pravnog poretka, primenjivo je samo kada se kasnije saznaju nove činjenice i dokazi koji bi, da su upotrebljeni u postupku, mogli bitno da utiču na presudu. Saznavanje takvih novih činjenica i dokaza retko dolazi u obzir u odnosu na davnašnje slučajeve, zbog proteka vremena, a i zbog toga što se nove činjenice i dokazi najpre mogu naći u dosijeima političke poli
cije, ali tek ako se dosijei otvore. Osim toga, ponavljanje je dopušteno samo ako se traži u okviru propisanog roka, zbog čega je neupotrebljivo u odnosu na presude iz autoritarnog režima u pogledu kojih je već istekao taj rok; a dok autoritarni režim traje mnogi zaziru od borbe za svoje pravo ili je tada traženje ponavljanja bezizgledno, tako da sredstvo nije ni moglo da ostvari svoju svrhu.
Vanredno preispitivanje kaznene odluke (zahtev za zaštitu zakonitosti), kao redovno sredstvo pravnog poretka, upotrebljivo je samo onda kada je presuda doneta ogrešenjem o propise važeće u vreme suđ enja, tako da se njome ne može ništa postići ni protiv jedne presude koja je bila u skladu sa tadašnjim zakonom autoritarnog režima, bez obzira što je taj i sam predstavljao nepravo u zakonskom obliku. Osim toga, problemi u vezi sa rokom za njegovu upotrebu isti su kao kod ponavljanja postupka.
Iz tih razloga se u sklopu instituta pravne rehabilitacije ponavljanje postupka i vanredno preispitivanje (za zaštitu zakonitosti) koriste tako što se žrtvama otvaraju novi, naknadni rokovi za njihovo traženje, koji počinju da teku tek od stupanja na snagu zakona o rehabilitaciji. Sledstveno tome isto se čini u pogledu mogućnosti da se traži naknada zbog neosnovane osude, koja, naravno, takođe ne dolazi u obzir nikada kada se ni presuda protivna načelima pravne države ne može eliminisati vanrednim pravnim lekovima ponavljanja postupka, odnosno preispitivanja.
Ali ni naknadno ponavljanje postupka, ni vanredno preispitivanje, ni naknada zbog neosnovane osude nisu primenjivi van njihovog domena, tako da pravna rehabilitacija u užem smislu ostaje jedini lek protiv svih onih presuda, nespojivih sa načelima pravne države, čiji se problem ne sastoji u tome što žrtva nije mogla da upotrebi određene dokaze, što presuda nije protivna ranijem pravu ili što nije mogla da traži i dobije naknadu za neosnovanu osudu. Pravna rehabilitacija u užem smislu označava, dakle, samostalno sredstvo pravnog savladavanja autoritarne prošlosti, upotrebljivo i onda kada druga sredstva to nisu. (U tom smislu je ona uređena 2001. u modelu Centra za unapređivanje pravnih studija za Zakon o rehabilitaciji političkih osuđenika i kažnjenika, u članu 5. i sled. /Sudska rehabilitacija/, dok su zahtev za ponavljanje postupka i zahtev za ispitivanje zakonitosti uređeni članom 4. /Vanredni pravni lekovi/)