Pravna rehabilitacija žrtava političke represije
Autor: Vladimir V. Vodinelić
3. Pravna rehabilitacija u užem i širem smislu Pravna rehabilitacija služi tome da se sa žrtve političke represije skine znak osuđenosti, da se poprave, odnosno ublaže posledice osuđenosti, odnosno kažnjenosti, kao i da se obeleži razlika između prava demokratske države i neprava autoritarne države. O prvom se stara pravna rehabilitacija u užem smislu, drugo je posao za pravnu rehabilitaciju u širem smislu, dok trećem doprinose obe. Pravna rehabilitacija u užem smislu označava mere koje se odnose na ukidanje osude, odnosno kazne. Ona svoj povod ima u tri pojavna oblika političkog neprava, svojstvena autoritarnim režimima: političko zakonodavstvo, političko pravosuđe i kažnjavanje van ikakvog uređenog postupka. Političko zakonodavstvo proglašava kriminalom, krivičnim delom ono što u pravnoj državi predstavlja vršenje ljudskih prava. Recimo, mirno demonstriranje, okupljanje i udruživanje radi upotrebe uma, bez zloč inačkih namera, izražavanje mišljenja, slobodno kretanje, prelaženje državne granice.
Političko pravosuđe znači, osim primenu propisa političkog zakonodavstva, takođe i političkim motivom rukovođenu upotrebu niza tehnika nespojivih sa pravnom državom, kao što su montirani procesi, osuđivanje politički nepoćudnih za dela običnog kriminala koja nisu ni počinjena, kvalifikovanje dela običnog kriminala kao dela političkog kriminala, falsifikovanje dokaza, korišćenje dokaza pribavljenih povredom ljudskih prava, prihvatanje za dokazano onoga što se po pravilima pravne struke ne bi smatralo dokazanim, neosnovano davanje teže kvalifikacije, neosnovano podvođenje pod teži oblik koji onda povlači strož iju kaznu, izricanje neprimerene vrste kazne ili kazne nesrazmerne težine, ekstenzivno tumačenje, gospodarenje policije i izvršne vlasti sudijama.
Treći vid predstavljen je onim kažnjavanjem iz političkih motiva koje čak nema ni privid sudskog postupka, ni nekog drugog: kažnjavanje u administrativnom postupku ili i bez ikakvog pravno uređenog postupka, recimo, upućivanje u logor, kućni pritvor, konfinacija, upućivanje u prinudno mesto boravišta, prisilni rad, otmica, prebijanje, likvidacija.
U prvom slučaju, u pravnoj državi bi takvo zakonodavstvo bilo shvaćeno kao nepravo, uprkos zakonskom obliku (ili obliku drugog izvora prava) koje je dobilo. U drugom, reč je o tome da bi, ne samo u demokratskom poretku već i u onom pravnom poretku koji je važio u vreme presuđenja takvo postupanje sudova bilo nepravno – protivno pravu. Treći vid je opterećen praksom nezamislivom u pravnoj državi, da se kazne, nespojive sa ljudskim dostojanstvom, po svojoj prirodi i težini krivič ne, izriču van sudskog postupka opremljenog procesnim garantijama za ljudska prava.
Mere pravne rehabilitacije u širem smislu odnose se na posledice osuđenosti, odnosno kažnjenosti. Neke posledice popravljaju se tim merama potpunije, a neke manje efikasno. Žrtva se obeštećuje za diskriminisanje u profesionalnom životu (nemogućnost zaposlenja, ili zaposlenje na poslovima koji ne odgovaraju kvalifikaciji žrtve), za neostvarenu, prekinutu karijeru, imajući u vidu prosečan hipotetički put u profesiji s obzirom na okolnosti slučaja, za narušeno zdravlje, za pretrpljene fizič ke bolove, patnje i strah. Priznaje joj se u radni staž vreme provedeno u zatvoru.
Obe, i pravna rehabilitacija u užem i u širem smislu, povlače razliku između prava i neprava u autoritarnom i demokratskom sistemu, i pokazuju da ponašanja ljudi koja autoritarni režim iz političkih motiva kvalifikuje kao kriminal i kažnjava, nisu nedopuštena u demokratskom poretku opredeljenom za pravnu državu i za poštovanje ljudskih prava. Tako obe rehabilitacije afirmišu jednu otpornost ljudskih prava spram
politike i ideologije, afirmišu stav da ljudska prava nisu na raspolaganju politici i ideologiji.
4. Različitost pravne rehabilitacije od srodnih ustanova I u pogledu središnje stvari – osude i kazne, i u pogledu popravljanja posledica osude odnosno kazne, pravna rehabilitacija se sastoji iz pravnih mera koje su jasno različite i od onih pravnih ustanova koje su im najsličnije.
U pogledu osude i kazne, rehabilitacija se odvija (i što se tiče uslova i što se tiče postupka) po bitno drugačijim pravilima od onih koja važe za brisanje osude iz kaznene evidencije: brisanje osude vrši organ nadležan za vođenje kaznene evidencije, bilo na osnovu rešenja o brisanju osude, pravnosnažne sudske odluke o brisanju osude, odluke organa nadležnog za davanje amnestije ili pomilovanja, bilo pošto po službenoj dužnosti utvrdi da su protekli rokovi propisani za brisanje osude.
Što se tiče popravljanja posledica osude, odnosno kazne, kao što se ni kod vraćanja oduzete imovine i obeštećivanja za oduzetu imovinu (nacionalizovanu, eksproprisanu i dr.) ne radi o restituciji i obeštećivanju po pravilima odštetnog obligacionog prava (sadržanog u Zakonu o obligacionim odnosima), tako ni obeštećivanje u sklopu rehabilitacije (obeštećivanje za konfiskovanu imovinu, za narušeno zdravlje, patnje, prekinuti radni vek i dr.) ne predstavlja obligacionopravnu naknadu štete (po pravilima tog zakona).