Pravna rehabilitacija žrtava političke represije
Autor: Vladimir V. Vodinelić
Rezime: I onda kada se “radom istorije na sebi samoj” razobliči glupost ili prevaziđe ideologija koja je bila osnov kažnjavanja, žrtvama političke represije autoritarne vlasti postautoritarna vlast duguje pravnu rehabilitaciju. Uprkos moralnoj rehabilitaciji, koja je čak i u osnovnoj stvari efikasnija od pravne, i uprkos združenom delovanju obe rehabilitacije, čime se postiže najviše moguće, žrtva političke istorije ipak svagda ostaje žrtva. U užem smislu, pravna rehabilitacija označava mere koje se preduzimaju radi ukidanja osude, odnosno kazne. Povod su joj sva tri pojavna oblika političkog neprava, svojstvena autoritarnim režimima: političko zakonodavstvo, političko pravosuđe i kažnjavanje van ikakvog uređenog postupka. Njome se sa žrtve pravno skida znak osuđenosti. U širem smislu, pravnu rehabilitaciju čine mere ublažavanja posledica osuđenosti, odnosno kažnjenosti (vraćanje naplaćene kazne, konfiskovane imovine, obeš tećenje za narušeno zdravlje, prekinutu karijeru i sl.). Obema vrstama pravne rehabilitacije markira se razlika između prava i neprava u autoritarnom i demokratskom sistemu, i afirmiše potreba otpornosti ljudskih prava spram politike i ideologije. Pravna rehabilitacija je jasno različita i od najsrodnijih pravnih ustanova (od brisanja osude, obligacionopravne naknade štete). Svojim domenom primene i učinkom neodmenjiva je drugim sredstvima pravnog savladavanja prošlosti (amnestijom, zakonskim ništenjem presuda, ponavljanjem postupka, vanrednim preispitivanjem, naknadom za neopravdanu osudu). U Srbiji pravna rehabilitacija predstavlja najzanemareniji vid pravnog savladavanja prošlosti (i posle četiri godine od Oktobra 2000. nema čak ni vladinog predloga za zakon). Navodeći razloge zašto je taj deficit nemoguće pravdati, završni deo članka navodi i razloge koji objašnjavaju tu zanemarenost pravne rehabilitacije.
Ključne reči: žrtve političke represije, pravna rehabilitacija, moralna rehabilitacija, pravno savladavanje prošlosti, stanje u Srbiji i Crnoj Gori.
1. Rad prošlosti na sebi samoj “Tek, 1947. prešao sam u Beograd, ali pre toga sam preživeo hapš enje od partizana, zato što sam na priredbi AFŽ-a pevao ljubavne operske arije. Po njihovom mišljenju, to su bile skaradne pesme i vređale su AFŽ i priredbu. Bio sam u jedinom zatvoru za celo niško područje i glava mi je bila stalno u torbi. Iz tog zatvora svake noći neko je izvođen na streljanje, a nikad se nije znalo ko će to biti. …. Nisu me streljali, ali sam
bio suđen i osuđen na tri meseca prisilnog rada”. (Ljubiša Bačić, Moj živote, malo li te ima – pesme, sećanja, priredio Feliks Pašić, Beograd, 1999, str. 9-10.)
U slučajevima poput ovoga, rehabilitacija dođe sama od sebe. To jest, glupost koja je bila osnov pravne kazne toliko se razgoliti da posle nekog vremena svojom besprimernošću stvara čak nevericu da je slučaj uopšte stvaran – da je iko zbog nečeg takvog mogao biti osuđen i kaž njen. Isto tako, u slučajevima neopozive prevaziđenosti one ideologije i politike na čijem tragu su nastale tolike osude, odnosno kazne, sama promena istorijske scene osudama i kaznama oduzme ozbiljnost – isprazni ih od svakog smisla.
Ali dok su takvim “radom istorije na sebi samoj” ad akta stavljeni s m “zločin” – kao nepostojeći i “kazna” – kao nezaslužena, dotle još dugo mogu da opstanu vanpravne posledice državnosamovoljnog “privođ enja pravdi” iz političkih motiva. Čak i u slučajevima koji nipošto ne spadaju među najteže. Doista dugo. A među tim posledicama je, recimo, kako svedoči i uvodni citat, i doživotno sećanje na osećaj egzistencijalne ugroženosti izazvan procesiranjem iz političkih motiva.
Žrtva političke istorije, ukratko, trajno ostaje žrtva. Ni najbenevolentnije vlasti koje su smenile autoritarne prethodnike, ni one vlasti, među njima, koje su imale najbolje uslove za to, ni one koje su i najviše uradile, nisu bile u stanju, niti se to uostalom može postići, da žrtve politič ke istorije dovedu u položaj kao da nisu trpele vanpravne posledice osuđenja: ništa, baš ništa ne može izbrisati ni njihova poniženja, žigosanja, strahove, osećaj izgubljenosti ili beznadežnosti, psihička optereć enja, ni vratiti izgubljeno zdravlje, nastaviti prekinute profesionalne karijere, spojiti razbijene brakove, oživeti rasturena prijateljstva, ni izbrisati ili popraviti mnoge druge štete pretrpljene zbog osuđenosti, odnosno kažnjenosti. Za to bi bilo potrebno nemoguće: žrtvi pružiti drugi život, u kome bi bilo svega samo ne slučaja o kome je reč. Moguće je tek ponešto ublažiti – moralnom i pravnom rehabilitacijom.
2. Učinci moralne i pravne rehabilitacije Nijedan način reagovanja na samovolju državne vlasti pri osuđivanju i kažnjavanju, ni spontan ni organizovan, ne predstavlja sam za sebe sredstvo koje bi za političke osuđenike i kažnjenike dovoljno učinilo. Ni u pogledu središnje stvari – osude, odnosno kazne, ni u pogledu njihovih pravnih i vanpravnih posledica. Maksimum ostvarivog dostiže se kombinovanim delovanjem moralne i pravne rehabilitacije.
Moralna rehabilitacija ima veću težinu od pravne rehabilitacije u pogledu same središnje stvari – osuđenosti, odnosno kažnjenosti. Ništa ne može toliko obezvrediti nepravednu kaznu, bila ona pravna bila van
pravna, kao što to može moralna osuda njenog izricanja. Ali žrtvi moralna rehabilitacija pruža ograničenu pomoć u pogledu nekih vanpravnih posledica osuđenja, odnosno kažnjenosti, jer je sposobna da pospeši prevladavanje samo nekih od njih, na primer, da ubrza proces socijalne reintegracije, ponovne prihvaćenosti od okruženja.
Pravna rehabilitacija (rehabilitacija koja ima za osnov pravne mere države) ima drugačiju funkciju, drugačiji domen primene, drugačije uslove i učinke. U pogledu osnovne stvari – osuđenosti, odnosno kažnjenosti, njena nezamenjivost počiva na njenoj tehničkoj istovetnosti sa osudom, odnosno kaznom. Počiva na istovrsnosti prirode: u istom miljeu i istim sredstvima – u miljeu prava i putem pravnog mehanizma, novom pravnom merom diskvalifikuje se ranija pravna mera; nova pravna mera stupa na mesto ranije – pravno izrečena osuda, odnosno kazna pravno se ukida. Ukratko, iz sveta prava nešto se može ukloniti samo pravnim načinom. Osim toga, ne samo neke pravne, nego i neke od vanpravnih posledica osuđenosti mogu se popraviti jedino pravnim mehanizmom (koliko god to popravljanje nesavršeno bilo). Na primer, pravna obaveza da se sprovede izrečena kazna mora se pravno staviti van snage; potrebno je državi pravno propisati obavezu da žrtvama vrati ono što im je naplaćeno ili oduzeto na ime kazne; potrebna je pravna norma da bi se žrtvi u penzioni staž priznalo vreme u kome nije mogla naći posla zbog osuđenosti, odnosno kažnjavanja; potrebna je nova prava norma da bi se država obavezala da žrtve obešteti za zaustavljeno napredovanje u profesionalnom životu, za nemogućnošću školovanja osujećenu karijeru i sl.