Potreba donošenja Zakona o rehabilitaciji političkih osuđenika i kažnjenika
Rehabilitacija bi podrazumevala i razne druge oblike kršenja ljudskih prava ili postupaka koji nisu vođeni valjano, ili su vođeni zbog ideološ kih ili političkih razloga. Tu, na primer, spadaju lica osuđena od strane sudova za zločine i prestupe protiv srpske nacionalne časti, bez obzira za koja su dela suđena, lica koja su osuđena za krivična dela propisana Zakonom o krivičnim delima protiv naroda i države od 1. septembra 1945. godine, lica koja su osuđena za krivična dela propisana Zakonom o zabrani izazivanja nacionalne, rasne ili verske mržnje i razdora od 1. maja 1945. godine, lica koja su osuđena za krivična dela propisana Zakonom o suzbijanju nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže od 25. aprila 1945. godine, odnosno Zakonom o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže od 24. jula 1945. godine. Pod ovu grupu mogla bi se podvesti i lica koja su kažnjena prekršajno, protiv javnog reda i mira po Zakonu od 14. marta 1948. godine, kaznom lišenja slobode, kaznom proterivanja, ili kojima je zbog navedenih prekršaja, u cilju prevaspitavanja, izrečena mera upućivanja na društveno koristan rad. Rehabilitacija bi obuhvatila i lica osuđena za krivična dela u vezi sa obaveznim otkupom propisanim po članu 236. i 241. Krivičnog zakona od 1. januara 1952. godine, lica osuđena za krivična dela propisana po članu 118., 119, i 174. Krivičnog zakona od 1. januara 1952. godine, a sve u smislu rehabilitacije lica koja su lišena slobode, nakon čega nije vođen propisani postupak.
Izuzeta od rehabilitacije bila bi lica osuđena za krivična dela izdaje zemlje, za ratne zločine, lica osuđena za krivična dela prilikom čijeg izvršenja je primenjeno nasilje, za delo koje je imalo za posledice smrt jednog ili više lica, za uništenje imovine veće vrednosti ili za delo koje je učinjeno iz koristoljublja.
Zakon bi mogao da predvidi varijantu da se licima kojima se uskrać uje pravo na rehabilitaciju, ili licima iz najbližeg srodstva, prizna pravo da povedu postupak ponavljanja okončanih postupaka u određenom vremenskom periodu.
Pitanje rehabilitacije podrazumeva da se presude, odnosno rešenja, doneta protiv lica koja su rehabilitovana, po zakonu, imaju smatrati ništavim, odnosno kao da nikada nisu ni doneta.
Zakon bi morao predvideti neku varijantu da se, na zahtev naslednika rehabilitovanog lica ili njegovog najbližeg srodnika, po utvrđivanju postojanja uslova, izdaje uverenje kojim se konstatuje da je to lice rehabilitovano po sili zakona.
Rehabilitovano lice sigurno bi imalo i pravo na to da se konstatuje i ništavost presude odnosno rešenja o izdržavanju kazne zatvora, ili neke druge kazne. Sasvim je sigurno da bi lica koja su obuhvaćena zakonom, ili njihovi srodnici, imali pravo i na naknadu štete. Ova šteta mogla bi da ide od naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade ili izgubljenog doprinosa fondovima penzijskog i invalidskog osiguranja, zbog toga što u određenom vremenskom periodu nisu radili, dok su bili na izdržavanju kazne. Takođe, šteta bi mogla da sadrži i elemente nematerijalne štete u vidu povrede časti i ugleda lica koje je bilo osuđeno.
Ovo pravo pripadalo bi i najbližim srodnicima. Prema rešenju koje je usvojilo hrvatsko zakonodavstvo, lica koja su bila na izdržavanju kazne imaju pravo na naknadu štete, tako što im se vreme provedeno na radu priznaje kao vreme provedeno u radnom odnosu do prosečne zarade.
Ova naknada podrazumeva povećanje penzije, ukoliko je lice već u penziji, odnosno povećanje efektivnog penzijskog staža, ukoliko je još u radnom odnosu.
Pitanje naknade štete svakako da otvara i izuzetno značajno pitanje konfiskovane imovine. Opšte je poznata činjenica da je u dužem vremenskom periodu, kao prateća kazna, po pravilu, uz kaznu lišenja slobode ili smrtnu kaznu, izricana i kazna konfiskacije imovine. Lica koja bi doživela političku i pravnu rehabilitaciju svakako da bi imala pravo i na novčanu naknadu, odnosno povraćaj konfiskovane imovine. Kod povraćaja konfiskovane imovine mogla bi se primenjivati opšta pravila o povraćaju, koja podrazumevaju da se, ukoliko postoji mogućnost, određ ena stvar ili dobra (zgrada, njiva, umetnički predmeti i sl.) vrate. U slučaju da je stvar nestala, uništena ili se iz drugih razloga ne može vratiti drugom vlasniku, onda bi se određivala pravična naknada po principu naknade za vraćanje stvari.