Politička rehabilitacija – korak ka obeštećenju žrtava političke represije
Primera radi, u pomenutom čehoslovačkom zakonu isključena je mogućnost da se traži obeštećenje od fizičkog lica koje je savesno, pravnim poslom, u međuvremenu steklo imovinu koja sada podleže denacionalizaciji.
Prema tome, najveći problem u uspostavljanju ranijeg imovinskog režima jeste to što je tokom vremena dolazilo do promene oblika svojine na istoj imovini, tako da se sada ne može sprovesti naturalna restitucija koja ne bi istovremeno bila izvor novih nepravdi – za savesnog sticaoca imovine. Jer zakoni kojima se vraća imovina ne bi smeli da dovode u pitanje ex lege stečeno vlasništvo. Naročiti problem koji će se pojaviti u praksi biće oni slučajevi u kojima je zbog proteka vremena teško dokazati opravdane sumnje da je nezakoniti postupak državnih organa prethodio zaključenju pravnog posla kojim je država preuzela privatnu imovinu (na primer, ugovorom o poklonu u korist države) ili kada formalno ispravna sudska odluka “pokriva” očigledno “montiran” sudski proces protiv političkih neistomišljenika u kome je kao sporedna kazna izrečena konfiskacija imovine.
Međunarodnosudska zaštita prava na obeštećenje Upravo zbog svoje povezanosti sa kršenjem ljudskih prava, pravo na obeštećenje žrtava političke represije moguće je da bude zaštićeno u sudskom sporu pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zakoni o obeštećenju žrtava političke represije mogu biti preispitivani po osnovu člana 1. Protokola 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ovaj Protokol obavezne su da ratifikuju sve zemlje članice Saveta Evrope. Zato se i tokom postupka prijema u Savet Evrope naročito vodilo računa o tome da li buduće članice ispunjavaju uslove iz tzv. restitucionog zakonodavstva (na primer, u slučajevima prijema Estonije, Letonije, Gruzije, Poljske, Moldavije, Litvanije), pa je ponekad određivan i naknadni rok da bi države mogle da ratifikuju Protokol 1.17 Najznačajnija posledica usvajanja tog Protokola jeste mogućnost da se pred Evropskom komisijom i Sudom za ljudska prava mogu štititi i prava lica koja su imovinu (predmet ranije nacionalizacije) stekla od države. Tako je, na primer, 1998. godine Evropska komisija odlučivala u slučaju Ladislav i Zlatica Has protiv Slovačke Republike. Bračni par Has je 1989. godine kupio od države kuću koja je pre toga bila konfiskovana paru koji je emigrirao iz Čehoslovačke. Oni su kuću kupili za 32% nižu cenu u odnosu na tadašnju tržišnu vrednost slične kuće, što je trebalo da ukaže na njihovu nesavesnost prilikom kupovine kuće. Uprkos tome, Komisija je ustanovila da pravo vlasništva bračnog para Has ne može biti ukinuto i prevedeno u pravo zakupa. Uskraćivanje prava vlasništva Hasovima ocenjeno je kao povreda čl. 1. st. 1. Protokola 1, s obrazloženjem da zakonodavac koji ima nameru da ispravi prethodnu nepravdu mora voditi računa da svojim postupcima ne prouzrokuje novu.18 Od polovine osamdesetih godina otpočeli su prvi sudski procesi zbog neizvršenih ili nepravilno izvršenih obaveza po osnovu denacionalizacije pred Evropskim sudom za ljudska prava protiv Rumunije.19 Od kraja 2000. godine javljaju se i slučajevi u kojima su tužene Češka, odnosno Slovačka.20 U postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava procenjuje se najpre da li se neki akt države kojim je narušeno imovinsko pravo može smatrati zakonom, a potom se utvrđuje da li je suprotan međunarodnim standardima. Ukoliko se u sudskom postupku utvrdi da je taj zakon protivan međunarodnim standardima, otvoren je put mogućnosti da su uz ocenu ratione materiae odluči i o naknadi štete.
Ali pred Evropskim sudom za ljudska prava našli su se ubrzo i slučajevi u kojima su savesni sticaoci ranije nacionalizovane imovine tražili zaštitu svojih prava. Na primer u slučaju Pincovi protiv Češke, koji je okončan donošenjem odluke 5. septembra 2002. godine, utvrđeno je da češka država nije dovoljno vodila računa o savesnosti korisnika imovine i da vraćanje kupoprodajne cene nepokretnosti za korisnika predstavlja štetu. Sud je naročito istakao da treba obezbediti da osobe koje su bile savesne ne snose breme odgovornosti države koja je imetak prethodnih vlasnika konfiskovala. Prema mišljenju čeških stručnjaka, u ovom slučaju Evropski sud nije bio neutralan kada je ustanovio sledeće: “cilj koji ima zakon jeste da ispravi nasleđenu nepravdu oduzimanja imovine u komunističkom režimu a (sud) obavezuje češku državu da reši ovaj problem jer je odgovorna za štetu zbog svog (sadašnjeg) demokratskog režima”.21 I u ovoj sudskoj odluci (kao i u citiranoj odluci Evropske komisije) istaknuto je da cilj restitucije nije da dovede do nove deprivacije imovine, nego do obaveze da se uspostavi ranije pravno stanje.22 S obzirom na to da je Republika Srbija bila u sastavu federativne države koja je u međuvremenu prestala da postoji (a na čijoj je teritoriji dolazilo do kršenja ljudskih prava), nije nebitno da li se Republika Srbija, kao moguća tužena strana, može pozivati na ovu okolnost u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava. Iskustva Češke i Slovač ke u tom smislu mogu biti korisna. U slučaju Brezny protiv Slovačke, aplikacija br. 23131/1993, (odlučeno 4. marta 1996. godine), Evropski sud za ljudska prava izjasnio se u pogledu procesnih pretpostavki kada je do kršenja prava došlo na teritoriji države koja je u međuvremenu prestala da postoji. U konkretnom primeru, zbog razdvajanja Češke i Slovačke iz sastava Čehoslovačke, sud je utvrdio da ovakvi zahtevi mogu biti podneti kako protiv Češke tako i protiv Slovačke, što će se procenjivati zavisno od toga na kojoj su teritoriji kršena ljudska prava (pa u zavisnosti od toga u kojoj se državi ta teritorija sada nalazi).23 Primenom analogije, ne bi se moglo isključiti pravo državljana Srbije i Crne Gore da podnose apelacije pred Evropskim sudom za ljudska prava protiv Republike Hrvatske, na čijoj se teritoriji nalazi Goli Otok.
Proteklih godina, veliku pažnju medija i komplikacije u međunarodnim odnosima izazvali su zahtevi sudetskih Nemaca protiv Češke za vraćanje imovine. Ove aplikacije su podnete Evropskom sudu za ljudska prava.24 Podsećanje na sudski ishod ovog slučaja koristan je kad se zna da se kod nas mogu očekivati zahtevi vojvođanskih Nemaca za obeštećenje imovine koja im je oduzeta u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata. Između ostalih nemačkih državljana, Princ od Lihtenštajna inicirao je najpre pred nemačkim sudovima niz sudskih sporova radi vraćanja njegove imovine. Sudovi nisu blagovremeno odlučili o ovim zahtevima. Princ je takođe tužio i Češku Republiku. Naime, češka država je na osnovu tzv. Beneševih dekreta, donetih u periodu od 4. do 19. maja 1945. godine, konfiskovala imovinu sudetskih Nemaca, koji su proglašeni za “neprijatelje države”. I imovina Princa od Lihtenštajna doživela je istu sudbinu, budući da je Princ tada bio nemački državljanin.
Međutim, povodom aplikacije podnete protiv Češke pred Evropskim sudom za ljudska prava, sud je izbegao meritorno odlučivanje u sporu, “zaklonivši” se iza proceduralnih razloga. Sud je istakao da zbog zabrane retroaktivnog preispitivanja prakse kršenja zakona ne može da se izjašnjava o kršenjima ljudskih prava do kojih je došlo pre nego što je Konvencija o ljudskim pravima bila prihvaćena u državi članici Saveta Evrope.25 Interesantno je da je tužena strana (češka država) isticala u sporu da konfiskacija imovine sudetskih Nemaca nije bila nepravedna, jer su oni svojim političkim delovanjem tokom 1938. i 1939. godine izazvali “sudetsku krizu”, koja je dovela do Hitlerovog napada i okupacije Češke.
U međuvremenu Princ od Lihtenštajna ne odustaje od svojih zahteva i pokušava da iskoristi drugi pravni put: pošto je Češka pristupila Evropskoj uniji 1. maja 2004. godine, odmah je tužena Evropskom sudu sa sedištem u Luksemburgu zbog neprimene komunitarnog prava. U tužbi se tvrdi, uz navode da je prekršen član 12. člana Osnivačkog ugovora Evropske zajednice, da Češka diskriminiše pojedine građane Evropske unije uskraćujući im na svom području izvesna imovinska prava.
Tim povodom češki stručnjaci ističu da Osnivački ugovor ni na koji način ne može da utiče na pravni režim svojine koji je uspostavljen u državama članicama, a takođe da je isključena mogućnost da sud obaveže Češku za postupke diskriminacije prema državljanima sadašnje Evropske unije preduzete u davnoj prošlosti (kada Unija nije ni postojala, dok je Češka bila članica Varšavskog pakta).26 Zaključak Zakon o političkoj rehabilitaciji i prateći zakoni koji treba da označ e raskid sa praksom kršenja ljudskih prava u prošlosti odavno su postali stvarnost u drugim državama, dok kod nas još uvek nisu usvojeni.
Društveni konsenzus u pogledu donošenja restitucionih zakona biće mnogo teže postići nego kod Zakona o rehabilitaciji žrtava političke represije.
Čak i kada budu doneti, ovi zakoni, koji bi trebalo da prate Zakon o rehabilitaciji žrtava političke represije, teško da mogu biti primenjeni na način koji bi svima odgovarao. Ukoliko zakonodavac zanemari očigledne teškoće koje otežavaju pravično rešenje ovog pitanja, rizikuje da se oštećena lica svojim tužbama obrate međunarodnim sudovima radi ostvarenja svojih prava.
Nezavisno od ostvarenja prava na političku rehabilitaciju, u sudskoj praksi se već javljaju slučajevi u kojima se traži sudska zaštita zbog nepravedno oduzete imovine nacionalizacijom ili konfiskacijom. Izvesno je, međutim, da će u najvećem broju slučajeva politička rehabilitacija prethoditi zahtevima za vraćanje ili nadoknadu nepravedno oduzete imovine. U interesu je i oštećenih građana, ali i same države, da Zakon o političkoj rehabilitaciji ne ostane “mrtvo slovo na papiru”, nego da osim rehabilitacije uslede konkretni i to dobro osmišljeni koraci ka obeštećenju onih koji su stradali kao žrtve političke represije.
Literatura: Antonova, Irina, “Flow of cases under rehabilitation of victims of political repressions grows”, Caucasian know, 13. 8. 2003. godine, dostupno na http:// eng/kavkaz.memo.ru/newstext/engnews/id/581611.html.
Gattini, Andrea, “A Trojan orse for Sudeten Claims? On Some Implications of the Prince of Liechtensten v. Germany”, European Journal of International Law 13, (2002), no 2, s. 513-544. Dostupno na http://www.ejil.org/journal/ Vol13/No2/130513.pdf, pretraživanje od 8. septembra 2004.
Kamminga, Menno T., “State Succession in Respect of Human Rights Treaties”, European Journal of International Law, 1994, vol. 7, br. 4, str. 469484. Dostupno na http://www.ejil.org/journal/vol7/No41/art1-04.html.
Iaëaeí, Í. N., “Nîâ?aiaííua i?îáëaiu ??eäe÷aneîé îoâaonoâaííînoe”, Aînóäa?noâî e i?aâî, 1994, br. 6, str. 22-32.
Malenovsk , Jir , “’PrAvo na restituci’ ve stAtech stredn a v chodn Evropy ve svetle judikatury EvropskO komise a EvropskOho soudu pro lidskA prAva”, PrAvn k, 2003, vol. 142, br. 6, str. 537-563.
Mrvić-Petrović, Nataša, Politika prijema država u Savet Evrope, Beograd, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 2002.
Mrvić-Petrović, Nataša, Mihailović, Nikola i Petrović, Zdravko, Vanugovorna odgovornost države za štetu pričinjenu njenim građanima, VIZ “Vojska” i Institut za uporedno pravo, Beograd, 2003. godine.
Sammer, Jan, “European Court of Human Rights and the United Nations Human Rights Committee, Comparative Study”, Czechoslovak Society of Arts and Sciences od 1. 2. 2001. Dostupno na http://www.svu2000.org/issues/ sammer1.htm.
Spasić, Ivanka, “Pravni režim zadužbina i fondova u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora” (str. 15-43), u: Pravni režim zadužbina i fondova u uporednom pravu (autori Marija Toroman, Ivanka Spasić, Vesna Rakić-Vodinelić, Vladimir Cvijan, Igor Vuković), Institut za uporedno pravo, Beograd, 2003, monografija 144.
Todorović, Vladimir, Denacionalizacija između nacionalizacije i privatizacije, “Službeni list SRJ”, Beograd, 2001.
TomAšek, Michal, “EvropskO prAvo a majetkovO nAroky z tzv. ‘Benešov ch dekretu’”, PrAvn k, 2004, vol. 143, br. 7, str. 650-661.
Nataša Mrvić-Petrović POLITICAL REHABILITATION – A STEP TOWARDS COMPENSATION OF VICTIMS OF POLITICAL REPRESSION Summary In her paper, the author presents her position that the successful political rehabilitation should be connected to compensation of politically rehabilitated persons. However, unlike political rehabilitation, the ‘restitution of victims of political repression’ by rule encounters considerable difficulties. By analysing the causes of these difficulties and providing examples from the foreign legislation and practice, as well as the case law of the European Court for Human Rights, the author points the need that legislators in Serbia, already at the moment of the passing of the Law on rehabilitation of the victims of the political repression, must have a defined position on methods for legal regulation of right to damages of victims of political repression.
Key words: political rehabilitation, victims of political repression, restitutive laws, human rights.