Politička rehabilitacija – korak ka obeštećenju žrtava političke represije
Ipak, ne smeju se zapostaviti ni uzgredna, dalja dejstva političke rehabilitacije.
Jer proces rehabilitacije žrtava političke represije “otvara” neka nova, značajna pitanja. Prvo od takvih pitanja vezano je za priznanje prava na neku, makar simboličnu, odštetu onima kojima država “priznaje” da su u prethodnim vremenima bili žrtve političkih represija. U pokušaje pravilnog razrešenja ovog značajnog problema nisu se uključili samo zakonodavci država iz sastava nekadašnjeg Varšavskog pakta i osamostaljenih država u sastavu bivšeg Sovjetskog Saveza i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: ovim povodom do danas su inicirani mnogi postupci pred Evropskim sudom za ljudska prava. Činjenica da je zakonodavstom tužene države prethodno sprovedena politička rehabilitacija žrtava političke represije, omogućila je da se pokrenu sudski procesi protiv države koja nije ništa dalje učinila na vraćanju ranije neopravdano oduzete ili konfiskovane imovine tim žrtvama. Kako se već najavljuje, protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora pokreće se postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog neprihvatanja zakonske inicijative udruženja građana za donošenje odgovarajućih – tzv., reparacionih zakona. Trebalo bi očekivati da će, naročito posle donoš enja Zakona o političkoj rehabilitaciji, porasti broj sporova u kojima će država Srbija biti tužena, kako u postupcima koji se vode pred domaćim sudovima, tako i pred Evropskim sudom za ljudska prava.
Smatram da uspešne političke rehabilitacije nema ukoliko istovremeno ili ubrzo po donošenju Zakona o političkoj rehabilitaciji žrtava političke represije država ne donese druge zakone i podzakonske propise kojima će regulisati svoje materijalne obaveze u odnosu na politički rehabilitovana lica ili njihove naslednike. Inače, mogao bi biti stvoren utisak da je država jednim zakonom koji je previše ne obavezuje (u materijalnom smislu) htela da popravi “sopstveni imidž”, bez nastojanja da se u potpunosti otklone štetne posledice kršenja ljudskih prava u prošlosti. Ukoliko zaista postoji jaka politička volja da se isprave istorijske nepravde, trebalo bi prilikom donošenja drugih zakona koji će pratiti Zakon o političkoj rehabilitaciji imati u vidu one probleme sa kojima su se druge države suočile prilikom donošenja i primene zakona o obeštećenju politički rehabilitovanih lica, na koje ukazujem u ovom radu.
Teškoće prilikom regulisanja prava na obeštećenje žrtava političke represije Predmet Zakona o političkoj rehabilitaciji svakako nije bilo, niti je moglo da bude, propisivanje posebnih obaveza države u odnosu na ostvarenje prava politički rehabilitovanih lica na naknadu štete. Otuda se u Nacrtu predviđa da će u ovom cilju biti doneti posebni zakoni. Ovaj pristup prihvatali su i zakonodavci drugih država u kojima su odvojeno donošeni zakoni o političkoj rehabilitaciji i o denacionalizaciji, odnosno dekonfiskaciji: u nekadašnjoj Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Sloveniji, Estoniji, Letoniji i Nemačkoj.4 Pa ipak, ozbiljan pristup zakonskom regulisanju ovog pitanja nameće potrebu da već u momentu donošenja Zakona o političkoj rehabilitaciji zakonodavac ima čvrsto opredeljenje u pogledu osnovnih rešenja budućih tzv. reparacionih zakona.
Zakon o političkoj rehabilitaciji i prateći zakoni i propisi kojima je cilj denacionalizacija i dekonfiskacija mogu da budu doneti, a onda i pravilno primenjeni, samo u uslovima socijalnog i političkog kompromisa.
Takav kompromis je mnogo lakše postići u pogledu Zakona o politič koj rehabilitaciji nego u odnosu na tzv. restitucione zakone, kojima se zadire u dosadašnji pravni režim imovine radi vraćanja onoga što je davno bilo nepravedno oduzeto tadašnjim “političkim protivnicima” režima. Teškoće su očigledne i nastaju zbog otvoreno suprotstavljenih ekonomskih interesa politički rehabilitovanih lica i drugih, kojima je država ustupila na korišćenje imovinu žrtava političke represije, pri čemu su neki na njoj sticali izvesna prava. Drugi nivo problema, koji dodatno komplikuje osnovno pitanje uspostavljanja ranijeg vlasništva i pravičnog obeštećenja bivših vlasnika, jeste što je upravo nekada nacionalizovana i konfiskovana imovina “protivnika režima” najpre obuhvaćena procesima privatizacije državne imovine. Na taj način je praktično onemoguć eno vraćanje imovine in natura.5 Ne treba posebno podsećati da je to, istovremeno, najpravičnija odšteta za koju su naročito zainteresovane žrtve političke represije ili druga ovlašćena lica.
U našem jeziku i pravnoj terminologiji bez razloga se poistovećuju dve ustanove: građanskopravna kategorija naknade štete i javno obeštećenje, kao naknada koja se daje u upravnom postupku. Osnova svakog pravnog zahteva za naknadu štete jeste protivpravno delovanje kojim je šteta prouzrokovana drugome. Iz ove protivpravnosti ishodi pravo na naknadu štete kao originerno pravo onoga ko je radnjom drugog bio oštećen. Kada se radi o pravu politički rehabilitovanih lica, onda je pravo na naknadu štete ne samo pravno utemeljeno nego i pravično.
Pravično je da država vrati oduzetu imovinu i naknadi štetu onima kojima istovremeno priznaje da su aktima državnih organa bili neopravdano kažnjavani ili da su nezakonito bili izloženi represiji. Okolnost što država priznaje svoju odgovornost za akte represije koje su u ime bivših režima preduzimali državni organi prema pojedinim građanima, međutim, govori u prilog tome da materijalna obaveza države ne sme biti ničim ograničena. To bi značilo da bi država bila obavezna na naknadu celokupne vanugovorno prouzrokovane štete (i materijalne i nematerijalne).
Ova naknada štete se neosporno razlikuje od javnog obeštećenja, kod kojeg država, kao najjači subjekt u društvu koji raspolaže sredstvima prinude, može, zbog prioriteta javnih interesa, da ograniči izvesna prava pojedinca, istovremeno mu obezbeđujući naknadu za štetu prouzrokovanu zakonitim radnjama državnih organa.6 Upravo u današ nje vreme svedoci smo razvoja i trećeg oblika odgovornosti države zbog kršenja ljudskih prava (na nacionalnom i međunarodnom nivou).