Osuda komunističkog režima, uslov rehabilitacije žrtava komunističkog terora
Aleksandar A. Miljković publicista, Beograd
Rezime: U ovom radu autor obrazlaže tezu po kojoj je osuda komunističkog režima uslov rehabilitacije žrtava komunističkog terora. Naime, da bi žrtve komunističkog terora bile rehabilitovane, neophodno je prethodno se odreći komunističke prošlosti, kao što su se Nemci odrekli svoje nacističke prošlosti.
Međutim, za razliku od posleratnih Nemaca, današnji Srbi i Crnogorci ili neće, ili nemaju snage da odbace svoju komunističku prošlost. Autor smatra da je rehabilitacija političkih kažnjenika i žrtava jedan od ključnih preduslova u procesu tranzicije iz autoritarnog u demokratski poredak, kao i u savladavanju zla autoritarne prošlosti.
Ključne reči: komunistički režim, žrtve komunističkog terora, rehabilitacija žrtava, ljudska prava.
Kod nas se već duže vremena vrlo mnogo govori o rehabilitaciji žrtava komunističkog terora. Ali do sada nije ništa preduzeto na tom planu. To ne znači da nema predloga, čak i sasvim konkretnih, da se pred sudskim organima pokrene postupak za rehabilitaciju pojedinih ličnosti. Da navedem, primera radi, jedan od njih. Jedan od zaključaka naučnog skupa posvećenog Slobodanu Jovanoviću, koji je održan u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) od 17. do 20. februara 1997.
godine, bio je predlog da se “pred nadležnim organima” pokrene “postupak za poništavanje neopravdane i drakonske presude” kojom je Slobodan Jovanović, kao bivši predsednik emigrantske vlade u Londonu, osuđen na dugogodišnju robiju, i za “stavljanje van snage svih njenih posledica”. Međutim, siguran sam da su u SANU i na Pravnom fakultetu u Beogradu, koji su od strane tog skupa zamoljeni da ovaj postupak pokrenu, na ovu molbu zaboravili valjda onog momenta kad je skup zaključen. To je bio jedan od mnogobrojnih predloga koji se obično daju samo da bi se umirila savest, ali koji ne stvaraju nikakvu obavezu.
Inače, lično ne da verujem, nego sam ubeđen da Slobodan Jovanović neće nikada biti sudski rehabilitovan, ili bar ne u nekom doglednom vremenu.
Niti ijedna žrtva komunističkog terora. Da objasnim zašto tako mislim.
Rehabilitacija žrtava komunističkog terora – svejedno da li u Srbiji, Jugoslaviji, Sovjetskom Savezu ili bilo kojoj drugoj državi u kojoj je vlast bila u rukama zločinačke (kriminalne) organizacije koja se zvala komunistička partija /komunističke partije su u slobodnom svetu često nazivane i terorističkim, a američki socijalni patolog Edvin Lemert (Edwin Lemmert) je radikalna, revolucionarna shvatanja i ponašanje poput Lenjinovog izjednačio s drugim sociopatskim shvatanjima i ponašanjima/ – morala bi da podrazumeva prethodnu osudu režima koji je sprovodio teror kao zločinačkog.
Nije mi poznato da li se politička teorija posebno bavila pojmom zločinačkog režima i zločinačke organizacije. Međutim, u XX veku se Hitlerov nacistički režim u Nemačkoj faktički, pa i pravno, kvalifikuje kao zločinački. Najvišim funkcionerima tog režima koji su preživeli rat suđeno je u Nirnbergu za ratne zločine, i veći broj njih je osuđen na smrtnu kaznu vešanjem, a ostali na dugogodišnju robiju (uključujući i doživotnu). Ali nisu osuđeni samo funkcioneri tog režima i neposredni izvršioci zločina. Osuđen je i sam režim, proklamovana politika i ideologija nacističkog režima i, na osnovu te osude, u posleratnoj Nemačkoj je zabranjena svaka nacistička delatnost. Kao zločinački osuđen je i Staljinov režim, ali ne tako odlučno i do krajnjih konsekvencija kao nacistič ki. Međutim, od vremena Hruščovljevog referata na XX kongresu KPSS, na kome je osuđen Staljinov kult ličnosti, otpočelo se, doduše vrlo obazrivo i selektivno, s obelodanjivanjem sudbine žrtava boljševičkog terora u vreme Staljinove strahovlade, a mnoge žrtve tog terora su i rehabilitovane.
Taj je proces, s povremenim zastojima i preskocima (Lav Trocki i Nikolaj Buharin nisu rehabilitovani sve dok je sovjetski režim bio na vlasti), trajao je sve do zvaničnog pada sovjetskog režima, a produž en je i posle toga. Nezavisna država Hrvatska (NDH) Ante Pavelića, koja je postojala od 1941. do 1945. godine, nikada nije proglašena zločinač kom, ali se na osnovu svih raspoloživih pokazatelja skoro ni u čemu nije razlikovala od nacističke Nemačke. Ona je zvanično proklamovala politiku istrebljenja (genocid) srpskog stanovništva na teritoriji NDH, a takođe i jevrejskog i ciganskog i, po ugledu na nemačke koncentracione logore, imala u Jasenovcu i još nekim drugim mestima u Hrvatskoj (na primer u Velikoj Gradiški) logore za likvidaciju Srba, Jevreja i Cigana na rasnoj osnovi, mada ih je koristila i za likvidaciju i političkih protivnika Pavelićeve ustaške države. Da napomenem da su i hitlerovci u svoje koncentracione logore takođe zatvarali i svoje sunarodnike koji su bili protivnici nacističkog režima. Kad govorim o zločinačkim režimima, imam u vidu isključivo četiri režima: Staljinov boljševički (uključujući i druge komunističke režime u Evropi i svetu), Hitlerov nacistički, Pavelić ev ustaški i Brozov komunistički.
Paradoksalno je da javnost u SCG još uvek ima ambivalentan stav prema očigledno zločinačkom karakteru Brozovog režima. Još uvek se tolerišu besomučni napadi, vređanje i nipodaštavanje žrtava komunističkog terora i javno brani Brozov režim kao oslobodilački, napredan, narodni, progresivan, human, i ne znam kojim ga još sve epitetima kite. To što je Hitlerov režim ceo nemački narod u Evropi ujedinio u jednu državu, što je Nemačku izvukao iz privredne krize, rešio problem masovne nezaposlenosti, poboljšao životni standard običnih ljudi, što je od Nemačke napravio najveću industrijsku i vojnu silu u Evropi svog vremena – sve se to od posleratnog vremena ne računa u pozitivna dostignuć a koja su bila na korist nemačkog naroda. Jer zna se s kojim se ciljevima sve to radilo, koju je cenu nemački narod platio, a i ostali narodi Evrope. Najzad, poznato je i kako se sve na kraju završilo.