Neorealizam iliti neonaturalizam sa početka veka
BEOGRADSKO ČISTILIŠTE
Pogovori i odlomci iz recenzija se u našem izdavaštvu mahom iskoriste da bi se nova knjiga gromko ishvalila i tako privukao koji čitalac više. Zato mnoge domaće “predgovordžije” i “recenzentlije” smatram nezvaničnim piscima reklamno-propagandnih poruka. Ima i u tom poslu, doduše, izuzetaka.
Za Beogradsko čistilište (“Odjek”, Beograd 2001), drugi roman Branislava Bjelice (1969), završnu kritičku reč sastavio je urednik dotičnog izdanja Mileta Aćimović Ivkov. Pri tom, Aćimović Ivkov ne samo što nije preterao u pohvali, nego je, naprotiv, ovaj kratki NEONEO roman samo tako okrpio. Čak mu je prilepio etiketu – “poetički anahrono”! Kakva neverovatna antireklama! I teška optužba, zar ne?! No, osim što je teška, ova optužujuća etikecija, otvorena denuncijacija, jeste i netačna. Iliti, popularno i agramatički rečeno, ona je ničim motivisana sankcija. Jer Beogradsko čistilište je, kao što maločas rekoh, NEONEO delo, a za taj pravac se nipošto ne može reći da je zastareo i prevaziđen. Uostalom, tome se pravcu priklanja sve više srpskih pisaca, pre svega mlađih. Jedan od njih je, eto, i Branislav Bane Bjelica.
Definitivno, Bane nije autor velikog formata, ali ume, zaista ume da izabere provokativnu temu i da je ispripoveda na aktuelan način. Pod tim aktuelan podrazumevam spoj teškog, prljavog, životnog jezika sa prosedeom u kojem glavnu ulogu imaju parodijsko-ironijska zakrivljenja, kao i tehnika citatnosti itd.
Radnja Čistilišta odvija se u javnim nužnicima, po sobama koje se iznajmljuju na sat, u “picinom” parku kraj beogradske “štajge”, u “Jajcu”, “Belom gradu”, “Poslednjoj šansi” i sličnim kafanama i birtijama… Kakvi prostori, takvi i likovi. Među njima je junakinja – Kristina. Njeno radno mesto je “higijeničarka javnih nužnika”, iliti prosto – babasera.
No, ona nije prosta žena, lozom je iz gledne i nekad bogate građanske porodice Vlajković, čiju imovinu je nacionalizovao Brozov režim. Uz to, Kristina Vlajković je obrazovana, što u porodici, što samouko. Ima originalnosti u takvoj koncepciji junakinje, koju autor bezmalo non-stop koristi kao svog portparola.
Netom opisana stvarnosna radnja je, međutim, jedan poetički stub prvog srpskog romana o babaseri; DRUGI je poigravanje sa umetničkim tekstom radi uspostavljanja jedne autonomne i fiktivne stvarnosti. U romanu, naime, ima mnogo i otvorenih i skrivenih poziva na druge književne tekstove (Koštana, Omer i Merima, Feliks Krul, Borina “Lutka sa naslovne strane” itd.). Ima i parafraza TV serija i filmova (Otpisani, Pozorište u kući,1 Ko to tamo peva…). To čini DRUGI poetički (upravo: metapoetski) stub romana. I samo onaj ko NJEGA previdi, a on je vidljiv i iz aviona (zato GA obeležismo velikijem slovima) – može se bezrazložno usuditi da Banetovu pripovednu koncepciju proglasi anahronom. Takav čudestan previd načinio je niko drugi do recenzent čije smo ime, prezime i očevo ime pomenuli početkom ovog teksta. Pomenimo ga opet, tek da se olako ne zaboravi: Mileta Aćimović Ivkov.
I šta nam preostaje, osim da poručimo Banetu Bjelici da za sledeću knjigu uzme za recenzenta nekog ko više zna o prozi novog pravca.
Ili bar nekog ko vodi računa o literarnom marketingu.
PLES SITNIH DEMONA Za Ples sitnih demona (“Narodna knjiga”, Beograd, 2001), prvi roman Marka Vidojkovića (1976), rečeno je da predstavlja manifest današ njeg andergraund naraštaja; i još je rečeno da je posredi jedan iskren i autentičan tekst, plaćen životom – u kešu.
Bez sumnje, Ples sitnih demona biće bestseler2 i omiljena knjiga svih koji se osećaju mladalački. Tome će, osim specifične tematike i stilskih osobenosti, doprineti lak a nepokolebljiv stav Marka Vidojkovića.
Naime, bez ikakvog kompleksa, Marko nastupa u medijima i širi vlastitu harizmu a da pri tom ne zapada u foliranje i nadobudno proseriozno intelektualisanje. Zato bi se za ovog mladića moglo reći: “Zvezda je rođena”.
No njegov debi-roman ima i prave literarne kvalitete, pred kojima i namćorast kritičar poput mene zastaje sa uvažavanjem. Lično, a ovaj roman doživljavam krajnje lično (razloge za to ne bih navodio), smatram da je Vidojković svojim prvencem iskazao više talenta negoli Arsenijević u U potpalublju. Ne samo da Vidojkovićevo pripovedanje o prolasku kroz mali lični, pubertetski pakao, deluje uverljivije negoli Arsenijević evo pripovedno (i polupismeno) prelamanje porodičnog i dilerskog, kao i uštogljenog, bajagi-filozofskog sveta, već je reč o tome da se Vidojković u poetičkom opsegu koji je izabrao, a čije su “centrale” Bukovski i Selindžer, kreće sa lakoćom u kojoj ima i podražavanja uzora, ali i vidnog autorskog otklona.
- 10 Prvu i dobro skrojenu priču Bane Bjelica je objavio u listu Ekspres, u proleć e 2002. godine, upravo pod naslovom “Pozorište u kući”. [↩]
- 11 I bi bestseler Ples sitnih demona… [↩]