Neorealizam iliti neonaturalizam sa početka veka
LABUDOVA PESMA FAUSTINA ASPRILJE
Devet kratkih tragikomičnih priča o zlu našem svakidašnjem čine zbirku Labudova pesma Faustina Asprilje (“Samizdat B92”, Beograd, 2001), prvu knjigu prozaiste i književnog kritičara Mihajla Spasojevića (1974).
Predmeti Spasojevićevih kratkih priča su zaista mračni: nasilje u porodici, teška bolest i smrt bliske osobe, fizičke i psihičke traume iz rata, otuđenost i suštinsko nerazumevanje među ljudima, seksualna izopač enost itd. Ideja vodilja čitave zbirke je, rekao bih, pesimistička misao o osuđenosti čoveka na usamljenost, gubitništvo i patnju.
Ali, uprkos tome, autorov pripovedni ton bezmalo ni u jednom trenutku ne zvuči srceparatelno. Naprotiv. Prezasićen je humorom, i to crnpurastim, neretko krajnje morbidnim. Karakteri su realistični, ali izobličeni u sarkastičke karikature, pa mnogi od njih deluju kao prave moralne rugobe, ili, pak, kao puki ništaci. Pri opisu zbivanja istaknuti su komični detalji, do te mere da svaka priča u nekim svojim delovima poprima karakter burleske, “slepstik” vratolomije, “vudialenovštine” i t.
sl. Otuda se stiče utisak da je autor hteo da izvrgne poruzi, a ne samo da iznese na videlo i preispita različite vidove i oblike zla kojima je zahvaćen onaj prostor u kome pojedinac treba da nađe kakvu-takvu zaštitu i elementarno zadovoljstvo (porodični dom, obližnja kafanica, bolnica na kraju grada itd).
Jedna od glavnih meta rugalačkog žigosanja je kult muške moći, oličen u idealima mačo-ljubavnika, epskog ratnika i pater familijasa.
Autor je tim idealima, koji još uvek oblikuju ovdašnji mentalitet, osporio svaku vrednost, prikazavši ih kao patrijarhalne atavizme od kojih uzalud stradaju svi, pa i oni koji im teže. E upravo potonji su prikazani ili kao ništaci, ili kao nakaze. To su mali kućni tirani, potajni pedofili, nesposobnjakovići koji utehu za polnu nemoć (duh pati, telo pokazuje, reče blaženi Avgustin) traže u fudbalskim spektaklima, ljudi koji će, suočeni sa izborom da li sprečiti pad supruge ili tanjira sa pečenom ćurkom, izabrati ćurku, jakako.
To su ljudi, dakle i avaj, iz našeg susedstva. Iz ogledala, čak. Ima u tom prepoznavanju izvesnog katarzičnog dejstva, zaista.
I inače, Labudovu pesmu Faustina Asprilje vredi pročitati. Njome je već na početku svoje pripovedačke karijere Mihajlo Spasojević iskazao zavidnu ozbiljnost i promišljenost. Posebno pleni i puno obećava njegova jezičko-stilska zrelost, po kojoj barem za koplje premašuje većinu ostalih njemu srodnih srpskih pisaca mlađe generacije.1 No treba reći i to da je on svaku od svojih devet priča, pa i onu najbolju, po kojoj je zbirci dao naslov, isuviše podredio želji za isterivanjem po/etičke pravde. Doduše, ima draži i u tom (neko bi rekao, mladalačkom) žaru.
NEPREMOSTIVE RAZLIKE
“Jaca mi priča priču koju je Višnja čula od neke drugarice: ‘Išla baba, da, da u Beogradu, noću kroz groblje i sretne nekog dečka i kaže mu, kao, jao dečko, baš dobro što sam te srela, ja se plašim da idem noću sama kroz groblje. A on njoj kaže pa da, i ja sam se plašio dok sam bio živ’. Baba u momentu umre, a ovog osude na dve godine za ubistvo iz nehata. Pa bio živ, normalno da je bio živ. Pa zezao se. Šta misliš Papić u, je l’ to istina?” Crticu “Rekla – kazala”, koju ste maločas pročitali (i nasmejali se, valjda) nije napisao život. A možda i jeste. Bilo kako bilo, tu selindž erovsku (pođemo li korak dalje, reći ćemo čehovljevsku) humoresku potpisao je Papić Srđan (1977), student književnosti koji je položio sve ispite u “Centru za stvaralaštvo mladih” iz Beograda, koji je izdavač Papić eve debi knjige – zbirke priča Nepremostive razlike (2001).
Osim gore navedene humoreske, nastale umešnom preradom jednog ko zna koliko starog ali uvek svežeg vica, još jedna priča iz Nepremostivih razlika nagoveštava da smo u Srđanu Papiću (zapamtite to ime!) dobili pisca na kojeg treba ozbiljno računati. Ta druga priča je takođ e kvazidijaloškog karaktera a i obeležena je prepoznatljivim književno-istorijskim belegom, s tim što nije posredi (ne)svesni poziv na Selindž era (i Čehova, posredno), već kao što se vidi po naslovu: “Prevrnuo se čamdžija Cvajg?”, na Cvajga, Štefana.
U dvema navedenim pričama autor je najuspešnije prepovezao lakoću niskomimetskog pripovedanja i mitopoetsku simboliku. Ali dok je sećanje na mit putem onoga ‘rekla-kazala’ (Jaca Višnji a Višnja piscu) sprovedeno krajnje diskretno kroz motiv groblja i lažnog mrtvaca, mitske reference su sveobuhvatnije razvijene i iznijansiranije u “čamdžiji”, koji je takođe htonski stilizovan.
Iz tog ugla gledano, strukturno težište ove zbirke predstavlja simbolika vode kao pramaterije. Voda, takoreći, teče i kroz glavni tok i kroz gotovo svaki rukavac pripovedanja. Tu je i more i Haron i Stiks i mudrac Tales, ali i đus, sirće, alkoholi razni, mirišljave vodice, boce i bočice, pa strah od zalivanja paprika i zalivanja kao takvog, ni mokraća nije izostala… To tečno prostranstvo se možda i ne vidi na prvi pogled jer Papić pripada klasi “karverovaca”.
S obzirom na najbliži poetički (pa i generacijski) kontekst, zbirka Nepremostive razlike ukazuje da njen autor niukoliko ne zaostaje za, recimo, brzopiscem Vuletom Žurićem, ali mu za par kilometara beži Mihailo Spasojević. Dakle, Srđan Papić je “dečko koji obećava”, a dokle će stići videćemo.2
PLOMBE Premda sadrži jedanaest zasebnih literarnih celina, to jest deset kratkih priča i jednu podugačku pesmu (takoreći, poemu), zbirka Plombe (“Samizdat B92”, Beograd, 2001) Nenada Jovanovića (1973) može se čitati i kao roman u fragmentima. Takvo, latentno romaneskno jedinstvo ove zbirke leži kako u škrtom i lakonski jednostavnom stilskom izrazu što daje osnovnu boju svakoj Jovanovićevoj priči, tako i u prisustvu mnogih lajtmotiva iza kojih slutimo autobiografsku građu, te u NEONEO perspektivi koju je autor primenio od prve do poslednje stranice svoje nove knjige. (Iako mlad po godinama, i reditelj po vokaciji, Nenad Jovanović već iza sebe ima pet pesničkih knjiga.).3 Čak bih rekao da se iz njegove zbirke priča lako može iščitati svojevrsni (auto)portret umetnika od malih nogu do praga zrelosti. Ali, prevashodni autorov cilj nije bio da izdvoji i podrobno oslika onaj specifič ni psihološki proces koji korak po korak vodi ka formiranju umetničkog stvaraoca. Umetnost, u svojim različitim vidovima, konstantna je, no sporedna tema njegovih priča. Ona je podređena glavnoj temi, a to je sveukupno emotivno sazrevanje pojedinca, njegovo probijanje kroz zamršene i nikada do kraja definisane puteve porodičnih, prijateljskih i najposle polnih odnosa. To mukotrpno razvojno putešestvije kroz životno okruženje ka vlastitoj ličnosti autor naznačava uglavnom posredno: dijalozima, opisom gestova ili naizgled beznačajnim motivima koji čine ambijent pripovednog zbivanja. Njegov pogled zadržava se na površini, klizi po njoj, ostavljajući čitaocu da intuitivno dopre do duhovnih sadržaja koji se iza nje skrivaju. Zato svet prikazan u Plombama, iako sazdan od prepoznatljivog stvarnosnog materijala. deluje tajanstveno, s tim što su posredi proste i male, ali u biti nedokučive misterije svakodnevne egzistencije.
Među kratkim pričama Nenada Jovanovića po estetskoj uspelosti ističe se “Umetnost moje sestre”. Ova priča se, mimo ostalih, odlikuje laganom baladičnom intonacijom, čemu je svakako doprinelo Jovanovićevo lirsko iskustvo. K tome, on je u ovoj priči, kojom u hronološkom pogledu započinje razvijanje (auto)portreta, uspeo da svoju perspektivu prilagodi dečačkoj vizuri kroz koju pripoveda o prvim koliko-toliko osvešćenim doživljajima i predstavama o ljubavi i smrti i, između njih, o umetnosti.
- 7 Mihajlo Spasojević već dve godine živi u Njujorku, i piše naporedo na srpskom i engleskom. [↩]
- 8 Uskoro, Srđan Papić bi trebalo da stigne do nove prozne knjige. [↩]
- 9 Šestu pesničku knjigu Nenad Jovanović je objavio 2003. [↩]