Neorealizam iliti neonaturalizam sa početka veka
Krsto Perović književnik,
Beograd
Ovaj koloplet sitnih prikaza ispisan je tokom 2001. godine,1 godine koja je bila presudna za ponovno uspostavljanje prevlasti realistič ko-naturalističkog prosedea na srpskoj pripovednoj sceni, nakon decenije u kojoj je dominirala postmoderna, ludička, eksperimentatorska, metaprozna, metafikcionalna, tačnije rečeno, neoavangardna proza.2 Poetički izuzetak u tekstu koji sledi je jedino prikaz knjižice Pisama Adrijani, čiji autor je Goran Jović, a načinjen je jer je Jović daleko najmlađ i među ovde zastupljenim piscima, koji su svi, osim njega (“budućeg pisca”), predstavnici mladog, “novog” i “crnog” talasa, kome dadosmo ovom prilikom dvogubo ime: neorealizam i neonaturalizam (u nastavku teksta koristićemo skraćenicu NEONEO, podrazumevajući nastavke realizam, odnosno, naturalizam).
STARINSKA STVAR
Dosledan samom sebi, ali i snažnim uticajima američke književnosti, niški pripovedač i pesnik Zoran Ćirić (1962), poznat i pod umetnič kim pseudonimom “magični Ćira iz Nišvila”, evo već desetak godina sve izjedna i izbliza, do u sitna crevca, opisuje golu stvarnost i varljive ideale sex and drugs and rock’n’roll and alcochol života.
Ukratko, taj opis je blago intelektualistički, po svaku cenu vickast, brutalan koliko i sladostrasan, mestimice psihodeličan i na momente poetičan. Otuda je svaka Ćirićeva knjiga, od prve – Rio Bravo (pesme, 1992), do najnovije3 – Starinska stvar (priče, “Narodna knjiga”, Beograd, 2001), zgodno štivo za tinejdžere svih uzrasta. Zapravo, za idealnog čitaoca tog pogolemog opusa, koji je sav posvećen utopijskom i distopijskom Nišvilu, a dosad se protegao čak na 16 naslova i preko 1000 stranica, mogao bi da se kandiduje onaj ko bi uspeo da se tokom jedne te iste večeri ludo zabavi bistreći naizmenično: Bukovskog, Keruaka, Kapora, Albaharija i Arsenijevića, i to uz pratnju izabranih numera gospela, Sinatre, Lu Rida, B. B. Kinga, Toma Vejtsa i Milića Vukašinovića. Pa ko preživi, neka mu je u zdravlju! Ono najbolje u nišvilskoj poeziji i prozi, pa i u zbirci od 11 kratkih priča Starinska stvar, nastaje kada Ćirić svrsishodno pokrene smehotvorni potencijal psovki i ostalih “bezobraznih” izraza, toliko karakteristič nih za naš jezik i mentalitet. U tim lucidnim, ali nažalost vrlo retkim intervalima, grune razularen i sirov (takoreći: orgijastički) humor, u kojem do vrhunca dostiže autorova težnja da naglim obrtima u estetsku stvarnost premetne sve što se po kulturnim standardima odbacuje kao neukusno, ružno, nisko, vulgarno…4
Kao drugo, po redu i po kvalitetu, istakao bih hladnu i oštru liriku koja tu i tamo zatitra na nebu nad Nišvilom, i prenosi čitaocu bespomoćni drhtaj egzistencije usred savremenog sveta od kojeg je, kažu, a i Ćirić bi se, verujem, sa tim složio, i Bog digao ruke.
Posredi je, dakle, jedan manje-više realistički (i više-manje naturalistič ki) “svet bez Boga” dan iz perspektive tipičnog stvaraoca “kontrakulture”.
Takav koncept je u drugoj polovini devedesetih postajao sve popularniji kod mlađih srpskih NEONEO pisaca. Među prvima u nas ga je primenio, naravno, Zoran Ćirić – večiti talenat koga su nagrađivali, prevodili, birali za antologije, ali i žestoko, bogami, kritikovali.
TRAGAČI
Od 11 kratkih priča koje čine knjigu Tragači, prvu zbirku mladog i sve boljeg srpskog pripovedača Igora Marojevića (1968), makar jedna će ući u antologije.
Ta antologijska Marojevićeva priča je, rekao bih, krimi-novela “Rat za čast Moane Poci” (Moana Poci je porno diva iz Italije koja se pred kraj života predala humanitarnom delanju). “Rat za čast…” će se najpre dopasti poklonicima Tarantinovih Petparačkih priča ili Almodovarove Kike, jer u njoj je izvedena originalna parodija krimi zapleta a da pri tom nisu narušena načela verovatnog i mogućeg. Marojević je, naime, pošao od činjenice da su neodgovorni a moćni pojedinci zarad raznih “bizmisa” zloupotrebili bokokotorski zaliv, i u taj aktuelni životni okvir uveo je pet-šest iščašenih likova i sumnjivih tipusa sklonih svakojakim, pa i sumanutim rabotama: italijanskog porno glumca i švercera Đanluku Oksu (čije prezime kao da je albansko), zatim jednog mračnog intelektualca i kriminalca, Germana (ovo je ime nemačko, naravno, ali ga nosi lik našijenca, čoveka iz Perasta); jedini koliko-toliko pozitivan je lik naivčine Borisa, takođe Peraštanina čije ime autor nije tek tako izabrao, ono očigledno vuče na “majčicu Rusiju”. Njih veselnike i mučenike objedinjava jedna evergrin tema: zločin iz strasti, s tim što je reč o strastima poteklim koliko iz seksualnih nagona toliko i od fiks-ideja.
Sve to prožeto je izvanrednom količinom komike, od naizgled bezazlenih štosova do najcrnjih cinizama. No ovaj crnohumorni krimić, premda povremeno prerasta u pravi urnebes, gotovo ni u jednom trenutku ne promiče kontroli prilično savesnog pripovedača.
Osim što je izuzetno zabavan, napet i kvalitetan, “Rat za čast…” je i reprezentativan za čitavu zbirku Tragači, jer u toj se noveli sustižu i upliću mnogi od motiva karakterističnih za ostale Marojevićeve kratke priče. Recimo, naš politički, ekonomski i moralni sunovrat iz Slobine decenije tvori opštu pozadinu i začinje radnju i u kratkom, vrlo dobrom “Putopisu za utehu”; zatim, mesto zbivanja i lajtmotiv paranoje povezuju četiri priče u ciklus o Perastu; još više priča se ispreda oko prestupa ili zločina, od maloletne delinkvencije do bratoubistva…
Najposle, kao prevashodna literarna svojstva Tragača izdvojio bih sveprisutnu ironiju, onda filmičnost kojom je postignuta svedenost teksta i “ubrzanost” jezičkog zbivanja, pa pripovedanje o nastanku priča, i, s tim u vezi, asocijacije na stvaralaštvo drugih umetnika (Tomas Bernhard je, recimo, inspirisao Marojevića na ciklus o crnogorskom primorskom mestašcu Perastu), ali i asocijacije na vlastite romane Obmana Boga i 24 zida, sa kojima Tragači čine proznu trilogiju. Primenjujući baš te postupke, Igor Marojević uspeva da izmesti svoj fiktivni svet s one strane tradicionalnog realizma, a ipak ostaje duboko privržen životnoj zbilji.((5 Za rukopis romana sa temom sukoba “bjelaša” i “zelenaša” u Crnoj Gori u prvoj polovini XX veka, Igor Marojević je pre neku godinu (mislim, dvehiljadite) stekao stipendiju “Borislav Pekić”. Međutim, taj roman, iz koga je nekoliko delova štampano u književnoj periodici, i dalje je, koliko znam, samo rukopis.))
VALCERI I SNOŠAJI
Valceri i snošaji (“Samizdat B92”, Beograd, 2001), četvrta zbirka kratkih priča Vuleta Žurića (1969), ima daleko više nedostataka negoli vrlina. Posredi su nedostaci koji uobičajeno nastaju ili usled prebrzog pisanja, ili su pak posledica nedopečenog pripovedačkog zanata, a najviš e dolaze do izražaja na jezičko-stilskom planu. Zarad kratkoće, prikazać u ih po principu “deo za celinu”, ekspresnom, “blickrig” analizom dva reprezentativna uzorka iz ove Žurićeve zbirke.
Prvi uzorak je jedan pasus iz priče “Blue Valentine”, čiji su akteri dvojica bibap džezera. Pasus glasi ovako: “Heroin je cvrčao i Pauel iglu zaroni u vrelo jezero kašike gdje špric, nalik alavoj aždaji, popi i posljednju kap. Rukav njegove sive košulje bješe zagrnut i vena je štrčala u još jednoj kišnoj noći na Zapadnoj obali.” Uz deseteračku intonaciju (“iglu zaroni”), Žurić je kroz dve perspektive opisao pripremu heroinske doze. Jedna perspektiva je realistička, dok je druga simbolička, ona zadire u mit. Tako je autor sakrojio jednu smelu, pomalo baroknu, ali neuspelu poetsku sliku u kojoj se prizor igle, šprica i kašike sa rastopljenim heroinom naprečac hiperbolički uvećava i prepovezuje sa mitskom predstavom o aždaji koja ispija jezero.
A onda se već u narednoj rečenici taj nategnuti mitopoetizam razliva u bledunjavu i u literaturi prečesto rabljenu liriku dugih, depresivnih kišnih noći.
Drugi a jednako reprezentativan uzorak brzopletosti (ili, možda, neveštine) uzeo sam iz priče “Starfucker”. U toj priči(ci) koja se odvija u nekoj zapuštenoj meksičkoj kantini, negde usred nigde, Žurić triput fokusira čašice za tekilu. Dvaput ih opisuje kao “prividno čiste”, a jednom kao “prividno dobro oprane”.
Zarad čitaoca, valjalo bi iscela navesti tu vrlo čudnovatu i pogolemu frazu, dakle, citiram: “prividno dobro oprane čašice”!? Zaista ne razumem čemu ovakva jezička konstrukcija, koja deluje kao nekakav rđavo posrbljeni germanizam. Njome je autor, naravno, hteo da izbegne trostruko ponavljanje jednog te istog opisa. Ali to je mogao da izvede drugačije (preko nekog specifičnog detalja, recimo pomoću dlake ili čak mušice na dancetu). Verovatno je Žurić hteo i da doda malo groteske.
Ali i to je mogao na neki drugi način, svakako u skladu sa duhom srpskog jezika.
Da podcrtamo: prvi uzorak je simbolički, drugi je mimetički; jednako su vrlo loše izvedeni.
Ne bih da više razmatram ono što je elementarno, nego da na kraju istaknem četiri glavne odrednice Valcera i snošaja. To su: “prljavi” realizam, minimalistički prikaz, pop-art i urbani polusvet. Preciznije rečeno, Vule Žurić najdoslednije u nas zastupa “karverizam”, ali ga meša sa rifovima “nju primitivsa” i “nišvila”.((6 U međuvremenu Vule Žurić je drastično unapredio vlastiti stil, sudeći po njegovoj priči “Ćengina smrt”, koja spada među tri-četiri najbolje priče objavljene u zborniku Nema toliko do Lajkovca (priređivač Miodrag Raičević; Novi Sad 2004).))
- 1 Prikazi(ći) su izmenjeni i dopunjeni, no te naknadne intervencije su zaista neznatne [↩]
- 2 Više o tome pisano je u prethodnom broju ovog časopisa. [↩]
- 3 To “najnovije” se odnosi na proleće dve hiljade i prve. Iste godine, kao što je poznato, Ćirić je objavio i roman Hobo, nagrađen “Ninovom nagradom”. Po mom mišljenju, taj književni lovor je trebalo dati romanu Oproštajni dar Vladimira Tasića, mada se ne može poreći da Hobo ima originalnosti i dobrih strana. [↩]
- 4 Najbolje tekstove Zoran Ćirić upravo piše u svojoj kolumni u SCG Plejboju, prepuštajući se do mile volje naivnom i lukavom, elegantnom i perverznom Erosu. [↩]