Knjiga bez koncepcije
Kad je reč o genocidu u NDH i prebrojavanju žrtava, netačno je da o tome nije pisano i da je to pitanje preskakano sve do osamdesetih godina dvadesetog veka, kako često izvode zaključke savremeni istorič ari, pa i Nikolić. Pošto sam rano došao do nemačke dokumentacije o NDH, još 1965. prikazujući knjige o ustaškoj državi Hrvatskoj, iznosio sam o tome neke važnije činjenice. “Zločinački Pavelićev plan po kome je stvaranje NDH trebalo iskoristiti za njeno čišćenje od nehrvatskog stanovništva, prekrštavanjem, iseljenjem i istrebljenjem srpskog stanovniš tva, Jevreja i Cigana iz NDH, kao i njegovo sprovođenje u delo, autori su samo dotakli, tako da se iz njihovih izlaganja ne može sagledati zločinačka delatnost ustaša za vreme njihove četvorogodišnje vladavine. Za karakteristiku odnosa ustaša prema Srbima možda će najbolje poslužiti Vezenmajerov izveštaj o razgovoru sa Pavelićem u aprilu 1943.godine. Tada je Pavelić izjavio da je u vreme osnivanja NDH srpski elemenat činio 27 do 30 posto njenog stanovništva, a da je taj procenat za dve godine smanjen na 12 do 15 posto. Pri tome je naglasio da su ‘ekscesi’ imali pozitivno dejstvo, jer je otklonjena opasnost koju je izazvao veliki procenat Srba. Ipak, priznao je, morao je priznati da će srpsko pitanje i u budućnosti ostati gorući problem i da bi se represivne mere protiv Srba ubuduće mogle ograničiti na razmere jedne asimilacije, odnosno planskog iseljavanja. Pitanje zločina u NDH igralo je izvesnu ulogu i u Memorandumu, koji je Nemačkoj vrhovnoj komandi uputio komandant Jugoistoka, zahtevajući da se u NDH izvrši reforma, pošto se pokazala nesposobna za samostalni razvitak. Između ostalog u izveštaju se navodi da je do 1943. u NDH ubijeno 400.000 Srba. Nemački poslanik u Zagrebu pokušao je da pobije Lerovo tvrđenje, navodeći da je do leta 1942. u NDH izgubilo živote oko 250.000 Srba, Muslimana i Hrvata, našta je njegov prvi savetnik Trol stavio primedbu: ‘Nažalost to nije tačno’. Kaše je u istom izveštaju, da bi odbranio NDH, naveo njene zasluge za Nemačku, da je NDH dala 130.000 radnika za nemačku industriju, da njenih 6.000 vojnika učestvuje u Staljingradskoj bici i da se oko 90.700 nalazi u nemačkoj vojsci i policiji i da je NDH poslužila kao sirovinska baza za nemačku industriju.” (VIG, 6, 1965).
Prikazao sam sve knjige o Jasenovcu i genocidu u NDH: Antuna Miletića, Vladimira Dedijera, Milana Bulajića i drugih. Učestvovao sam na skupovima u Jasenovcu i nisam odobravao preterivanje u licitiranju žrtava ni sa jedne ni sa druge strane. Na jednom od tih skupova u Jasenovcu sam između ostalo rekao: “Da se izbegavalo pisati kojoj su nacionalnosti pripadale žrtve a kojoj zločinci, iako nam se od strane nemačke istoriografije stavljalo do znanja da su daleko veći gubici nastali u bratoubilač koj borbi nego što su počinili okupatori, bez obzira na to što su oni omogućavali te bratoubilačke procese. Umesto toga pravile su se simetrije da su se svi jugoslovenski narodi podjednako borili i da su srazmerno brojnom stanju imali gubitke i pri tom se pokušavalo da se retuš iraju zločini koje su počinili njihovi saradnici okupatora”. Iako sam malo pisao o zločinima ustaša, dobio sam pred odlazak na istraživanje u Saveznu Republiku Nemačku 1976. preteće pismo ustaša iz inostranstva u kome je stajalo: “Dosta ste pisali o zločinima ustaša, pišite malo o zločinima Srba u Hrvatskoj”. Nije mi poznato da je neko od srpskih istorič ara dobio pismo takve sadržine. Interesantno je primetiti da se većina učesnika diskusija o ratnim zločinima i genocidu nije uopšte bavila tim problemima sve do 80-tih godina prošlog veka, kad je to postalo konjunkturno.
Mnoge te polemike koje je naveo Nikolić sa aspekta istorije su prazne, a tipičan je primer polemika između Ljube Bobana i Slobodana Kljakića, jer se nisu uopšte bavili tim pitanjem.
Takođe sam reagovao i na tri knjige zbornika sećanja Hercegovina u NOB koje pominje Nikolić, a o kojima je 1986. godine raspravljala Komisija za istoriju CKSK BiH i koje su osuđivane od partijskih organizacija Neuma i Čapljine. Posebno su pominjana dva sećanja: Veljka Bulata “Borbe i pobjede nadomak Čapljine” i Danila Bukvića “Gavranica, hrišćanska grobnica”. Kod mene je došao urednik ovih knjiga i zamolio me da napišem prikaz, koji je objavljen u Politici, u kome između ostalog piše: “U zborniku se oseća težnja da se iznesu događaji onako kako su se odigrali. Pa ipak on pokazuje da se istoriografija nije razvila do tog stepena da bi se moglo naučno objasniti kako je došlo do masovnih zločina ustaša, ne samo u Hercegovini nego i drugde a da to ne uzvitla međunacionalne strasti. Bez obzira na osetljivost ovog pitanja, genocidne pojave, njihovi uzroci i posledice moraju se jednog dana pre ili kasnije objasniti. Dva sećanja na zločine iz ovih knjiga izazvala su proteste, ali ne i osporavanja, koja se mogu vršiti samo naučnim pristupom o određenom pa i ovom problemu.” Kasnije sam saznao zašto su na udaru partijskih struktura u Neumu i Čapljini bila ova dva priloga, a naroč ito o jami Gavranica, u koju su pobacani pobijeni Srbi u leto 1941.
godine, jer se u njemu iznosi da je otac tadašnjeg predsednika Socijalistič kog saveza Bosne i Hercegovine Dubravka Jelčića, Hrvata, delio hrvatskim seljacima zemlju pobijenih Srba.
Uzgred, u Nikolićevoj knjizi pomenut je rad na istoriji KPJ/SKJ i istorije SK Srbije na osnovu napisa u štampi Teodora Anđelića i Save Dautovića. U vezi sa istorijom SKS u knjizi se navodi da je na sednici Komisije za istoriju CK SK Srbije 18. marta 1987. “postignut dogovor da glavni urednik čitavog posla bude Venceslav Glišić i izražena sumnja da će se rad uspešno privesti kraju” (str 129). Drugih informacija nema kako se na tom poslu dalje radilo. Zbog toga ću ukratko izneti kako je tekao rad na istoriji SKS. Komisija CK SKJ za istoriju SKJ formirana je 1976. godine i ubrzo potom obrazovana je i Komisija CK Srbije za istoriju SKS. Na njenom čelu menjali su se bivši borci i rukovodioci SKS: Milija Radovanović, general Brana Joksović, Mihailo Švabić i drugi.
Kako posao za šest godina nije pokrenut sa mrtve tačke, na inicijativu Rodoljuba Čolakovića i Petra Stambolića predložen je 1982. godine V.
Glišić da vodi taj posao, ali kako se odlučivalo u užem krugu, taj predlog nije prošao, niti je kandidatu odgovoreno zašto nije podoban. Pošto sam bio napustio Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije, kao čovek bez baze, kako se tada govorilo, bio sam isključen sa posla oko pisanja istorije SKS, zahvaljujući mojim bivšim kolegama iz Instituta. U taj posao sam bio tek naknadno uključen polovinom 80-tih godina, kada se pojavila knjiga Beograd u ratu i revoluciji, čiji sam bio redaktor i pisac najvećeg dela teksta za period od 1941-1944, koja je objavljena 1984. godine povodom 40. godišnjice oslobođenja Beograda. Tada se tek privodio kraju projekat pisanja istorije SKS, odnosno bio je ostvaren dogovor sa predstavnicima Vojvodine i Kosova da zajednički budu delovi o ekonomsko-političkoj situaciji, a da se odvojeno radi istorija SKS do 1945. godine za sva tri dela republike Srbije, a potom kao celina.
Od trenutka kad su mene odredili da vodim redakciju za pisanje istorije SKS od marta 1987. pa do juna 1989. godine kada sam podneo ostavku, za dve godine uspeo sam ne samo da organizujem rad na pisanju te istorije nego i da najveći deo teksta bude gotov, oko 2.000 stranica, za predviđenih pet knjiga. Ceo posao uglavnom se svalio na glavnog urednika, koji je snosio odgovornost, skoro bez materijalne i moralne podrške Komisije. Istovremeno se nije bilo lako nositi u redakciji sa albanskim nacionalistima i vojvođanskim autonomašima. Od istoričara koji su pisali istoriju SKS zahtevao sam “da se što je moguće više oslobodimo ideologizirane istorije i da se što više približimo istorijskoj istini.
Potrebno je između ostalog uočiti ne samo uspehe u istoriji SKS, već sagledati i ona raskršća, kada je SKJ a time i SKS počeo trošiti moralni kapital stečen u revoluciji i borbi protiv staljinizma, odnosno kada je rušio sopstveni ugled u narodu birokratizovanjem i otuđenjem od naroda” (Politika, 22.02.1989.). Tražio sam da se autorima obezbede bar minimalni radni uslovi i adekvatno nagrađivanje za pisanje ove istorije.
“Dok državne i partijske birokrate menjaju stanove kao odela, naučnici od kojih se traži da pišu istoriju SKS nemaju gde da rade”, rekao sam između ostalog podnoseći ostavku. Na to je Branko Petranović dodao da u “čitavom esnafu istoričara što se materijalnih prohteva tiče nema skromnijeg čoveka od Glišića”. Cela Komisija je stala na moju stranu da nam se obezbede bolji uslovi za rad, ali predsednik Komisije Mihailo Švabić je presekao diskusiju i uvažio moju ostavku. U sredstvima informisanja pojavili su se brojni komentari, od kojih navodim samo jednu rečenicu: “Posle ostavke glavnog redaktora Venceslava Glišića, redakcija ovog projekta, koji je uskoro trebalo da bude završen, takoreći se raspala”. Rad nije nastavljen, a uskoro posle raspada SKJ i SKS je prestao da postoji 1990. godine.