Knjiga bez koncepcije
U tekstu koji sam napisao sažeto sam prepričao sadržaj ove knjige i stavio dve primedbe: da je Dimitrije Bogdanović preterano kritikovao stavove Tucovića o Albancima i da je “uglavnom koristio izvore i literaturu srpskog porekla ignorišući dela albanskih istoričara, što nije u skladu sa metodologijom istorijske nauke i što je dovelo do jednostranih tumač enja srpsko-albanskih odnosa sa aspekta usko shvaćenih srpskih nacionalnih interesa”.
Evo kako je Nikolić video taj prikaz. “I Venceslav Glišić se osetio pozvanim da progovori o knjizi Bogdanovića. Za njega je to bila knjigaiznenađ enje, jer se jedan istoričar stare srpske književnosti upustio u tumač enje savremenih složenih međunacionalnih problema na Kosovu sa namerom da ih razmotri u svetlu istorije da bi se shvatila aktuelna politič ka situacija. Glišiću je posebno zasmetala teza o nametanju veštačke simetrije, pošto je on smatrao da jesu Srbi više ugnjetavali Albance, kao i to što Bogdanović nije koristio knjige albanskih istoričara, što je sve dovelo do jednostranih tumačenja srpsko-albanskih odnosa na Kosovu sa aspekta usko shvaćenih srpskih nacionalnih interesa” (str. 185). Pošto je on ovde spojio dva pasusa delimično ih prepričavajući, a ja sam već citirao jedan, navešću drugi da pokažem kako tendenciozno zloupotrebljava moj tekst. Taj deo glasi: “Za istoričare i čitaoce bilo je nemalo iznenađenje da se jedan istoričar stare srpske književnosti upustio u tumačenje savremenih složenih međunacionalnih problema na Kosovu sa namerom da ih razmotri u svetlu istorije da bi se shvatila aktuelna politička situacija, odnosno ‘domet albanskih namera’ nagoveštavajući da se dugo vremena stvarala ‘formula veštačke simetrije’ između dvestagodiš njeg nasilja Albanaca i fikcije dvadesetogodišnjeg ‘velikosrpskog nasilja’. Umesto simetrije Bogdanović nudi ‘prava i potpuna istorijska saznanja’ koja ‘imaju za srpski narod osvešćavajući značaj, ona ga vraćaju k sebi, osposobljavaju ga da stvari vidi u pravoj boji i u stvarnim dimenzijama’ .” Ako se uporedi Nikolićev citat sa ovim jasno proizlazi da ta knjiga nije bila samo za mene iznenađenje, zatim da Bogdanović nije zastupao nikakvu pa ni veštačku simetriju u srpsko-albanskim odnosima, naprotiv u odgovoru meni, koji ne citira Nikolić, zastupa mišljenje da sam ja pristalica simetrije. Nikolić je izmislio da sam ja smatrao da “jesu Srbi više ugnjetavali Albance”, toga nema u prikazu. Naprotiv, u svim svojim radovima kao što su: “Albanizacija Kosova i Metohije”, “Bujanska konferencija”, “Neki aspekti ideologizirane istoriografije o Kosovu” i dr. upravo tvrdim suprotno. Mogao je bar navesti jednu rečenicu iz moje polemike sa Horvatom o zločinima i genocidu na Kosovu koje su počinili Albanci u toku Drugog svetskog rata, a naveo je sve druge citate autora koji o tome nisu pisali. Nije potrebno da mi se ukazuje da ta dva moja istupanja imaju politikantski prizvuk, jer sa distance i ja ih smatram propustom i da nije trebalo u njima da učestvujem, pogotovu što sam se prilično dugo opirao da to učinim. Međutim ne mora se preterivati kao da su ta dva prikaza karakteristična za sve moje javne nastupe.
Uostalom da sam bio zvanični državni istoričar imao bih bar neku nagradu, a nemam ni značku.
U svojoj knjizi Nikolić je pomenuo i moj prikaz knjige Martovski pregovori Miše Lekovića o pregovorima između partizana i Nemaca u martu i aprilu 1943. godine. Prilikom obrade ovog pitanja nailazilo se na brojne smetnje. Pošto sam bio u toku od pronalaženja prvih dokumenata pa do pojave knjige, želeo bih to da objasnim. Prilikom istraživanja u državnom arhivu NDR u Potsdamu školske 1963/64. naišao sam na izveštaje nemačkog generala Gleza Horstenaua i poslanika Kašea u Zagrebu o tim pregovorima. Za mene je to bilo otkriće i ta sam dokumenta mikrofilmovao i doneo u arhiv Vojnoistorijskog instituta. Pokušavao sam na razne načine da nešto od toga prvi objavim, pa sam iskoristio priliku prikazujući knjigu Der Kroatische Ustascha-Staat od Horija i Broscata, da pomenem te pregovore. Evo šta sam o tome napisao: “Autori ističu da je u toku ofanzive (misli se na bitku na Neretvi) postojala mogućnost da se ostvari primirje sa partizanima, jer su se oni tada nalazili u teškom položaju, a hteli su najpre da se obračunaju sa četnicima.
U stvari radi se o kontaktima predstavnika NOVJ sa Nemcima
od avgusta 1942. u vezi sa razmenom zarobljenika, čime su Nemci prećutno priznali NOP kao ratujuću stranu. Ovaj podatak poslužio je nekim istoričarima na Zapadu za nagađanja šta bi bilo da su partizani 1942. sklopili primirje. Činjenica je, međutim, da se i sam Kaše, još prilikom prve razmene zarobljenika, zanosio mišlju da se partizanima stavi do znanja mogućnost primirja. Kaše je svoje gledište branio s pretpostavkom da bi primirje smanjilo odlučnost, borbenu volju i unutrašnje jedinstvo NOV. On je u martu 1943. ponovo insistirao na primirju sa NOVJ, smatrajući da bi Nemci na taj način ‘jednu cenjenu borbenu grupu izbacili iz stroja’. Prema tome, ideja je potekla sa nemačke strane, ali nikada nije bila ostvarena, jer je Hitler zastupao gledište da sa ustanicima ne treba pregovarati, ustanike treba pobiti.” (VIG br. 6, 1965.) O tom otkriću razgovarao sam sa istoričarima, ali i sa političarima. Kad je Koča Popović, potpredsednik Republike, došao na naš skup o ustanku 1966. godine, iskoristio sam priliku da o tome sa njim razgovaram. Rekao mi je da on zna da su Amerikanci posedovali ta nemačka dokumenta, ali da ih nikad nisu zloupotrebili dok je on bio sekretar za inostrane poslove Jugoslavije i da bi dobro bilo da neko od nas istoričara zajedno sa njim objasni to pitanje, jer kruže razne priče. Ohrabren njegovom podrškom, kad su potom stigla mikrofilmovana nemačka dokumenta iz Vašingtona i kad smo imali celovitiju nemačku dokumentaciju o tom pitanju, dogovorio sam se sa Mišom Lekovićem, koji je takođe o tim pregovorima prikupljao dokumentaciju, da zajedno istupimo na naučnom skupu Neretva-Sutjeska 1968. sa referatom. Međutim, tadašnji načelnik Vojnoistorijskog instituta general Borojević navodno je pitao Tita i on to nije dozvolio, da bi tek o tome govorio na mitingu u Jablanici 1978. godine. Kad je Koča otišao u penziju, ponudio sam da to zajednički uradimo. Odgovorio je da ga to više ne interesuje: “Eto Branka i tebe”. Miša Leković je ostao uporan i uspeo je da o tim pregovorima objavi knjigu tek 1985. godine. Sasvim je bilo logično što sam mu knjigu promovisao i napisao prikaz. I taj prikaz nije mogao da prođe bez pogrešnih Nikolićevih interpretacija. “Lekovićeva knjiga pozitivno je vrednovana od strane zvanične istoriografije. V. Glišić je smatrao da su ovom studijom sada otklonjene sve primedbe emigrantskih i neprijateljski raspoloženih krugova u inostranstvu prema socijalističkoj Jugoslaviji.
Iako je tema knjige bila saradnja partizana i Nemaca, Glišić nije ni ovom prilikom propustio da naglasi kako su četnici želeli da u saradnji sa Nemcima potuku partizane. Ocenio je i da je Lekovićevim radom skinuto sa dnevnog reda jugoslovenske istoriografije pitanje pregovora partizana i Nemaca u NDH a onemogućena je i dalja manipulacija kada je reč o ovim pregovorima” (str. 224). Opet nije moglo da prođe bez pogrešnog ili namerno iskrivljenog citiranja mog teksta. Nije bilo moje mišljenje da su ovom studijom otklonjene sve primedbe “emigrantskih i neprijateljski raspoloženih krugova u inostranstvu prema socijalističkoj Jugoslaviji”, nego sam doslovce napisao: “Prema mišljenju jednog od učesnika u ovim pregovorima, nepotrebno se od ove epizode stvarala tabu tema, koja je samo pojačavala radoznalost naših i stranih istraživača, a emigrantskim i neprijateljski raspoloženim krugovima u inostranstvu prema socijalističkoj Jugoslaviji pružala mogućnost za razne mistifikacije i proizvoljna tumačenja”. Koliko se sećam, naveo sam mišljenje Koče Popovića.
Druga primedba da sam nepotrebno pominjao četnike kad je reč o pregovorima partizana i Nemaca takođe ne stoji, jer je bilo neophodno prikazati trenutnu političku situaciju i namere sve tri sukobljene strane: Nemaca, partizana i četnika. Evo kako sam to objasnio u prikazu: “To je vreme kada se na Balkanu očekuje iskrcavanje britanskih trupa.
U očekivanju invazije svaka od sukobljenih strana u Jugoslaviji: okupatori, četnički pokret DM i NOP imaju ne samo viđenje ovog događ aja, nego u vezi s njim žele da zaštite svoje interese. Nemci već vode borbe i žele da suzbiju NOP, svesni da ga je nemoguće uništiti, a zatim da razoružaju četnike. Četnički pokret DM pokušava da iskoristi nemač ku ofanzivu protiv NOP-a i da nanese udar na Neretvi u saradnji sa Nemcima i Italijanima pre nego što se iskrcaju Britanci.” Zaista, i danas mislim da je taj problem Leković dosta korektno istražio, jer je bio marljiv u prikupljanju činjenica, pa je u svojim radovima iznosio i nepotrebne detalje. Partizanska ponuda da će u slučaju iskrcavanja Anglo- Amerikanaca dejstvovati zajedno sa Nemcima protiv njih pomenuta je u njegovom radu, a da li bi se to i dogodilo u istoriji se ne može nagađati.
To je bila optimalna ponuda, ali kako Đilas tvrdi ni sa jedne ni sa druge strana nije se ozbiljno mislilo na postizanje sporazuma, tako da od sporazuma do kraja rata, sem pomenute razmene zarobljenika, nije bilo ništa.