Knjiga bez koncepcije
Juče sam bio na predaji oktobarskih nagrada Beograda. Razgovarao sam sa više ljudi. Mnogi raspravljaju o Đuretićevoj knjizi, da nije trebalo ići na čoveka.
To se zna čija je dužnost da proverava da li je on pročetnički orijentisan.
Milutin Čolić mi kaže da bi objavio Đuretićev odgovor, a ja ga obaveštavam da je Borba to odbila, kako mi je rekao Đuretić. Taman kad sam počeo da objašnjavam Boži Maniću, sekretaru za kulturu Srbije, da novinari i izdavači hoće da prebace loptu istoričarima i Republičkoj zajednici za nauku, nailazi Sveta Lukić sa pitanjem: “Ne razgovarate valjda o Đuretiću umesto o dobitnicima oktobarske nagrade?” Mene su upleli u igru oko knjige. Komisija za kulturno-istorijske nauke je predložila a Zajednica za nauku prihvatila da Petranović, Mitrović, Stanković i ja izvršimo neko veštačenje. Balkanološki institut se nije složio, već je predlož io da se organizuje naučni skup ili okrugli sto o knjizi, na kome bi mi dali uvodna izlaganja. Sreo sam Branka Petranovića, koji mi kaže da je već napisao mišljenje o knjizi i da će nastupiti na tom skupu, ali da je učešće Andreja i Đorđa suvišno, jer oni nisu istraživali niti pisali o tom periodu.
29. oktobar 1985. godine.
Pozvao me Vidojko Veličković, sekretar Zajednice za nauku Srbije, i saopštio mi odluku Zajednice da treba da dam mišljenje o Đuretićevoj knjizi.
Ja sam svoje učešće u diskusiji o knjizi uslovio nastupanjem Petranovića. Nas dvojica kad smo se našli u Zajednici počeli smo im dokazivati da u nauci ne postoji pojam naknadne recenzije, kako su oni zamišljali, već da zajedno sednemo za sto sa autorom i recenzentima da raspravljamo o knjizi, što je na kraju i prihvać eno. Da bi se za svaki slučaj osigurali da ćemo učestvovati, počeo je da nas zove Špiro Galović, zadužen za ideologiju u CK Srbije. Zvao me je pet puta i na kraju me našao uveče u 10 časova da me zamoli da učestvujem u raspravi.
Prethodno sam bio na otvaranju sajma knjiga, 24. oktobra uveče, gde sam sreo Ivana Stambolića. Posle pozdravljanja kaže mi: “Moraću da opalim po knjizi i srpskom nacionalizmu”. Između ostalog me pita da li me je tražio Špiro Galović radi neke komisije. “Ta nam je knjiga pala u nezgodno vreme, kad vodimo političku borbu na raznim frontovima za srpske interese”, dodaje Ivan.
Uspeo sam da mu stavim do znanja da se mistifikuje ta knjiga, da to nije baš tako, ona ima propusta ali ne treba anatemisati čoveka. Branko Petranović, koga takođe srećem na sajmu, ubeđuje me da napišem primedbe na Đuretićevu knjigu i da dođem na raspravu. Morao sam da prekinem pisanje referata za užički skup da bih se pripremio za diskusiju o pomenutoj knjizi. U međuvremenu sreo sam Radovana Popovića, novinara Politike, koji mi priča da je bio svedok kad su me zvali iz Politike zbog prikaza Đuretićeve knjige i da je dobro što nisam pristao. Politika je izdala neki interni bilten, u kome su imena svih istoričara koji su odbili da napadaju knjigu. Osećam pritisak što sam određen da učestvujem u diskusiji o Đuretićevom radu, koji nije čisto istoriografskog karaktera.
To je mešavina eseja i istoriografskog rada, u kome ima dosta teza nedovoljno potkrepljenih analizom dokumenata, sa prilično nemarnim odnosom prema naučnom aparatu i nekim činjenicama. Delo je uglavnom pisano na osnovu literature, naših, britanskih i delimično američkih dokumenata. Mislim da je on to malo ishitrio, da se to sleglo mogao je to da bude bolji rad.
31. oktobar 1985. godine.
Prezrivo se odnoseći prema analizi događajne istorije i prateći procese, Đuretić se upuštao u sociologiziranje istorije, nemajući strpljenja da svoje analize izvede do kraja. Pretrpeo je od Branka i mene kritiku na sastanku u Zajednici nauke, kome sam predsedavao, a prisustvovali su Radovan Samardžić, autor, Savo Skoko, Zoran Lakić, Branko Petranović, Dušan Lukač i Vidojko Veličković. Svi su izneli svoje mišljenje o knjizi, s tim što su recenzenti branili sebe ali i autora, posebno Skoko, dok je Lakić pokušao da pojasni svoje primedbe, tražeći da se to pošalje u Titograd, što je tražio i Đuretić, da zaštiti Lakića.
Branko je sistematski i po problemima izložio svoju kritiku Đuretićeve knjige, koja se delimično poklopila sa mojim izlaganjem, mada sam ja imao više konkretnih primedbi, jer sam se sticajem okolnosti najviše služio arhivskim izvorima i literaturom koju je koristio Đuretić. On je bio zbunjen, kao da nije očekivao ovakav sud o svojoj knjizi. Branio se da je Glišić pre 15 godina pisao prvi o četničkom pokretu kao antifašističkom pokretu, pa mu se ništa nije dogodilo.
Uglavnom neuspešno je odgovorio na brojne primedbe. Normalno je što smo se svi založili da se ljudi ne gone, da ova knjiga i pored propusta nije pročetnička i da je ne treba zabranjivati. Na kraju smo se dogovorili, pošto je to bila preliminarna diskusija, da Balkanološki institut organizuje okrugli sto o knjizi.
Aferi oko Đuretićeve knjige Nikolić je u svojoj knjizi posvetio znatno više prostora nego drugim polemikama (str. 226-242). Svi mi učesnici u raspravi o toj knjizi dobili smo 20. oktobra zvanične pozive br. 5581/1 da smo određeni da učestvujemo u “stručnoj raspravi”, koja će se održati 30. oktobra u Zajednici. Odmah posle diskusije dobili smo novi akt br. 5765 od 6. novembra da autorizujemo svoja izlaganja uz napomenu da “ne treba praviti novi, već postojeći tekst treba urediti i učiniti jasnijim, time bi se omogućilo njegovo korišćenje u organima Zajednice”. U svim tim aktima nije bilo reči da će se to objavljivati. Dok sam se ja držao uputstava i ništa nisam dopisivao, Đuretić je napisao sasvim nov opširan odgovor, a i Branko je dopisao svoje primedbe na Đuretićev odgovor. Još u toku diskusije primetio sam da sam ja tu sporedan igrač, da se radi o nadgornjavanju dvojice Crnogoraca, koji su glancali svoju bistu, odnosno ko će biti glavni u istoriografiji o Jugoslaviji za period Drugog svetskog rata. Za vreme kratke pauze u Zajednici Branko mi kaže za Đuretića da je “prerano kukuriknuo, neka sačeka bar još deset godina, hoće odmah da bude slavan”. Nesumnjivo da je Branko među nama bio najvredniji i objavio je najviše knjiga, ali je bio i sujetan, ponašao se kao čovek koji suvereno vlada istorijom Jugoslavije i sad da ga Đuretić svojim inovacijama pokušava da ugrozi. To Branko nije mogao da podnese, zato je bez ograđivanja kritikovao i rušio Đuretićeve teze.
Od cele moje diskusije, koja iznosi deset štampanih strana, Nikolić je jedva citirao dve rečenice, a ostalo je prepričao sa tendencijom da me prikaže kao dogmatu i zvaničnog državnog istoričara: “Venceslav Glišić je na početku svog izlaganja, u stilu srpskog klasika marksizma, zamerio Đuretiću da njegov pristup nije marksistički i da u knjizi malo ima istorijskog materijalizma” (str. 236). On je ovde prepričao samo prvi deo rečenice iz mog teksta, koja celovito glasi: “Đuretićev filozofskoistorijski pristup nije marksistički i malo je u njemu istorijskog materijalizma, već se graniči sa nekom vrstom idealizma u kome fatalizam, odnosno srećne ili nesrećne okolnosti, ratna sreća, mitovi i inat određuju sudbinu pojedinih naroda, a znatno je prisutno i sociologiziranje istorije”.
Retko sam se pozivao na marksizam ali sam to učinio namerno, jer se Đuretić prethodno ne samo deklarisao kao marksista, nego je to pokazivao i u svojim radovima o narodnoj vlasti u Bosni i Hercegovini, predavanjima 110 dana u Sibiru, kada je pohvalno govorio o sovjetskoj vlasti, prilikom diskusije o knjizi Pere Morače o ustanku 1941. u Jugoslaviji hvalio je Moračin pristup ustanku da je ravnomerno obradio i revolucionarnu i kontrarevolucionarnu dimenziju ustanka i u drugim slučajevima. Drugu moju rečenicu je sasvim pogrešno protumačio. Evo kako ju je prepričao: “uprkos neoborivim činjenicama, Glišić nije prihvatio Đuretićeva tumačenja o tome da su sredinom 1942. jugoslovenski komunisti uz podršku Moskve poveli međunarodnu kampanju radi kompromitovanja nacionalnog pokreta”. Taj deo teksta kod mene doslovno glasi: “jedna od tih mistifikacija je i jedna od osnovnih teza u radu da je NOP (ovaj termin autor koristi tek od 1943, do tada upotrebljava izraze: komunisti, komunističke snage, komunistički centar itd.) uz pomoć Sovjetskog Saveza poveo u prvoj polovini 1942. veštu međunarodnu igru kompromitovanja Jugoslovenske vlade i kralja diskreditovanjem četničkog pokreta DM kao saradnika okupatora. Toj veštoj i lukavoj igri nasedaju Čerčil i britanska diplomatija i najpre uspostavljaju kontakt a zatim priznaju NOP kao jedinu borbenu snagu u Jugoslaviji odbacujući četnike DM i na kraju pristaju na kompromis između Jugoslovenske kraljevske vlade i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije”.
Iz ovog citata se jasno vidi da ja ne poričem propagandnu kampanju, koju je organizovao NOP, nego samo navodim jednu od osnovnih teza Đuretićevog rada o naivnim Britancima. Nikolić dalje piše: “za Glišića su neprihvatljive i ocene da je NOP svoju strategiju gradio bez obzira na žrtve”, što takođe nije tačno. Neka navede citat, a ne da napamet to tvrdi, jer sam obradio odmazde okupatora u Srbiji, koje su počinjene zbog akcija NOP-a i ne znam da li je neko o tome više pisao od mene.
Tačno je da sam tada smatrao da je cela četnička koncepcija bila anahrona za uslove, koji su nastajali u toku Drugog svetskog rata u okviru antifašističke koalicije, kada se vršila preraspodela svetske moći.
Na neki način moja diskusija je zloupotrebljena od Zajednice za nauku, pošto ju je objavila bez moje saglasnosti, jer je to bio preliminarni sud o knjizi, a tek je trebalo da se utvrdi njena prava vrednost na skupu, koji je trebalo da organizuje Balkanološki institut. Kasnije u promenjenim političkim okolnostima ova diskusija i prikaz Knjige o Kosovu tendenciozno su tretirani najpre od Đuretića, a zatim u knjizi Nikolić a. Činjenica je da je posle naše diskusije kampanja protiv Đuretićeve knjige prestala. U dogovoru sa Đuretićem i Lakićem napisao sam pismo u ime Zajednice za nauku Srbije partijskoj organizaciji Titograda da se Lakić kao recenzent ne proganja, ali sekretar Komiteta Svetozar Durutović, koji nije trpeo Lakića, jedva je čekao da ga kazni. Da sam pomirujuć e delovao svedoči i moja završna reč prilikom diskusije o Đuretićevoj knjizi iz koje se jasno vidi da ja nisam bio nikakav partijski egzekutor, kako me je kasnije prikazivao Đuretić. “Smatram da nije potrebno da donosimo bilo kakve zaključke, sem što smo se dogovorili da se u doglednom vremenu održi okrugli sto povodom Đuretićeve knjige, koji će organizovati Balkanološki institut i Zajednica instituta za savremenu istoriju.
Očekujem u međuvremenu da će kolega Đuretić malo bolje i celovito razmisliti o izrečenim primedbama na njegovu knjigu i da će doći do drugih zaključaka nego što ih je danas formulisao, očigledno prilično uzbuđen, u kojima odbacuje skoro sve izrečene primedbe, upotrebljavajuć i jedan neprimenljiv izraz u istoriografiji da smo se bavili asocijacijama, obezvređujući na taj način bilo kakvu kritiku. Očigledno je da su na Đuretićevu knjigu stavljene ozbiljne primedbe, ne samo što se tiče konceptualnog okvira, nego i interpretacija istorijskih činjenica i da se one moraju uzeti daleko ozbiljnije u obzir nego što ih je u ovom trenutku mogao da shvati autor knjige Saveznici i jugoslovenska ratna drama.
Kako je došlo do prikaza Knjige o Kosovu akademika Bogdanović a. Otkako sam sa Borkovićem objavio dokumenta sa Osnivačkog kongresa KP Srbije 1972, počeo sam se baviti problemima Kosova i Metohije, jer sam još tada uočio na osnovu diskusija albanskih predstavnika Džavida Nimanija i drugih, njihovu osnovnu strategiju: oni su još 1945. godine, vodeći računa prevashodno o svojim nacionalnim interesima, tražili za Albance zemlju. To je bio strateški nacionalni cilj: da se najpre dobije zemlja i stvore etnički čista albanska sela, a gradovi će se posle lakše preuzeti. Od tada sam se interesovao za istoriju Albanaca na Kosovu i Metohiji, pa su me pozivali da promovišem knjige o srpsko-albanskim odnosima, kao na primer Sukobi na Kosovu Spasoja Đakovića 1984. godine, kada su Prvoslav Ralić, Halit Trnavci i Venceslav Glišić napadnuti u Rilindiji. “Neki pojedinci, kao ovi prilikom promocije Spasojeve knjige Sukobi na Kosovu, oslanjajući se na slobodu i našu socijalistič ku samoupravnu demokratiju, ne ostaviše gotovo ništa nerečeno protiv revolucionara i rukovodioca Kosova, a i Jugoslavije i Srbije. Ovi pojedinci su otišli toliko daleko da su upravo najzdravije jezgro Kosova, najbliskije saradnike druga Tita, koji su rukovodili NOB-om i revolucijom i socijalističkom izgradnjom na Kosovu, proglasili ništa manje nego lučonošama iredente!” S obzirom na to da sam se bavio problemima Kosova i Metohije, od mene se sa raznih strana zahtevalo, pa i od tadašnjih urednika Politike, da se oglasim povodom Knjige o Kosovu akademika Bogdanovića, navodno u cilju smirivanja međunacionalnih sukoba.