Knjiga bez koncepcije
Zahtevao sam da se ceo materijal te diskusije objavi i to je učinjeno u Leskovačkom zborniku za 1976, str 228-270. U znak zahvalnosti prihvatio sam da budem Brki recenzent njegovog rukopisa Jugoistočna Srbija u ratu i revoluciji. Bio je to dosta nesređen i obiman rukopis, koji se morao temeljno preraditi. Kad je rukopis objavljen, na udaru se našao recenzent da je pustio knjigu u kojoj se kritički ocenjuje aktivnost Partije na jugu Srbije. Titova bolest kritičare knjige je omela da odmah organizuju raspravu, pa je ona održana odmah posle Titove smrti u junu 1980. u Nišu. Tražio sam da se umnoži recenzija i učestvovao sam u raspravi.
U posebnoj knjizi su objavljene te diskusije i recenzije. Kosta Nikolić je usput pomenuo ovu raspravu, kako ju je novinar prikazao u NIN-u.
Na jugoslovenskim kongresima istoričara od 1969. u Ohridu, a ne 1973. kako navodi Nikolić, pa sve do poslednjeg kongresa 1987. u Prištini, raspravljali smo o pisanju istorije Jugoslavije. Nikako se nismo mogli dogovoriti, jer su srpski istoričari zastupali koncepciju istorije Jugoslavije, a ostali da to bude istorija naroda i narodnosti Jugoslavije. Poslednji put smo organizovali o tome raspravu u Institutu za savremenu istoriju 1987. godine, i to o projektu pete knjige istorije Jugoslavije, koja je trebalo da obuhvati period Drugog svetskog rata, a koji su skicirali Antonić i Glišić. Uvodna izlaganja podneli su Vasa Čubrilović i Branko Petranović. Tokom diskusije izražena je sumnja da ćemo tu knjigu uopšte napisati s obzirom na odnose koji su tada vladali u Jugoslaviji. Usput da pomenem da su se srpski političari izuzev pojedinaca, kao što je Petar Stambolić, malo interesovali za istoriju Srbije, pa i za istoriju Partije, sem kad bi se slavila neka godišnjica AVNOJ-a, Osnivačkog kongresa KPS, oslobođenja Beograda i druge. Tada bi se setili nas istoričara i tražili da im pomognemo oko pisanja prigodnih referata. Postojala je Komisija za istoriju SKS pri CK Srbije, koja godinama nije uspela da organizuje rad na pisanju istorije SKS, niti je obezbeđivala sredstva, dok istovremeno istorija Partije nije bila popularna u Zajednici nauke. Priče da smo uživali neke privilegije, mi koji smo se bavili ratom i revolucijom i koje pominje i Nikolić, nemaju osnova. Što je još gore, bili smo uokvireni programom Instituta da se bavimo užom Srbijom, tako da smo trošili vreme i svoje potencijale na sitne teme prostorno i vremenski ogranič ene, ne istražujući ključne probleme i procese dugog trajanja, kako se radilo u svetu. U tome je promašaj tih generacija, koje su vršile pionirska istraživanja istorije Jugoslavije i Srbije u 20. veku.
Zbog toga sam kad god mi se pružila prilika pokušavao da pobegnem iz tih omeđenih okvira za koje smo bili plaćeni. Još za vreme boravka u NDR 60-tih godina istraživao sam nemačko-jugoslovenske odnose od stvaranja Jugoslavije do 1945. godine. Kasnije sam 70-tih godina svoja saznanja o tom pitanju dopunjavao istraživanjima u arhivima u Bonu, Koblencu, Frajburgu i Kilu i učestvujući na međunarodnim skupovima posvećenim Trećem rajhu i Jugoslaviji i povodom 30. godišnjice završetka Drugog svetskog rata. Početkom 70-tih godina bavio sam se istraživanjem bugarsko-jugoslovenskih odnosa i koautor sam knjige Bugarska vojska u Jugoslaviji, objavljene na 6 jezika 1971. godine, koja je prećutno bila u bunkeru dve godine i tek kad su propali pregovori sa Bugarskom sa dozvolom Tita puštena je u svet. Takođe sam tokom 70-tih godina istraživao britansko-jugoslovenske odnose.
Sticajem okolnosti 1975. godine prvi sam pregledao sve dostupne izveš taje britanskih misija kod partizana i četnika u Publice Recorde Office u Londonu, oko 520 fascikli. Rezultate tih istraživanja iskoristio je Jovan Marjanović za pisanje monografije o Draži Mihailoviću. Još tada sam raznim arhivskim ustanovama predlagao da se ta građa mikrofilmuje i drži na jednom mestu. Međutim nije se našla takva ustanova pa su brojni istraživači britansko-jugoslovenskih odnosa putovali u London da pregledaju tu građu uz utrošak sredstava, koji se mogao izbeći.
Ali u Jugoslaviji nije postojala koordinacija naučnog rada. Pogotovu posle Ustava od 1974. godine svako je radio na svoju ruku. Učestvovao sam i bio jedan od organizatora dva naučna skupa sa Britancima 1978.
i 1987. godine. Međutim, iz tih međunarodnih odnosa Jugoslavije nisam odmah napisao značajnije delo, a kasnije su me pretekli mlađi istoričari.
Od 1959. godine, kada sam se zaposlio kao istoričar, počeo sam da pišem prikaze knjiga iz istorije, najpre u Radu, Borbi, Prosvetnom pregledu, zatim u Politici, gde me u početku nisu potpisivali, ili samo sa inicijalima kao sve novinare početnike, da bi mi osamdesetih godina nudili da budem stalni prikazivač knjiga iz istorije u kulturnoj rubrici. Od svih tih prikaza i polemika koje sam vodio u štampi i časopisima Nikolić je naveo citate iz svega 2-3 kako bi me prikazao kao marksističkog dogmatu, koji neguje revolucionarni mit. Još je Đuretić u polemici sa mnom početkom 90-tih godina prošlog veka na stranicama Duge postupio slično kao Nikolić, navodeći dva za mene po njihovom shvatanju kompromitujuća primera: moj istup prilikom diskusije o Đuretićevoj knjizi Saveznici i jugoslovenska ratna drama i prikaz Knjige o Kosovu akademika Dimitrija Bogdanovića. Pošto sam vodio neku vrstu dnevnika, radi istine moja je dužnost da objasnim kako je došlo do ta dva nastupa.
Najpre kako je došlo do diskusije o Đuretićevoj knjizi. Ova diskusija nije vođena u normalnoj atmosferi već u aferi iskonstruisanoj oko knjige. Verovatno da sam bio upućen u zakulisne radnje oko knjige ne bih učestvovao u raspravi, jer nama koji smo trebali da učestvujemo u diskusiji o knjizi ništa od toga nije rečeno. Kako sam kasnije saznao, slovenač ki istoričar Dušan Biber, ne velikog dometa po svojim rezultatima u istoriografiji, voleo je često da intrigira naročito na račun srpskih i hrvatskih istoričara, pa je ovom prilikom Josipu Vrhovcu, tadašnjem vodeć em hrvatskom političaru, koji nije simpatisao Srbe, prokazao Đuretić a kao pisca knjige koja rehabilituje četništvo. To je Vrhovac jedva dočekao kako bi izvršio pritisak na srpsko partijsko rukovodstvo, koje je predvodio Ivan Stambolić, ukazujući mu na narastanje srpskog nacionalizma.
Nije se uopšte radilo ni o kakvoj recenziji, kako navodi Đuretić, već o usmenoj reči, rekla-kazala. Biber je kasnije napisao svoje mišljenje o knjizi, koje citira Đuretić. Dobro je primetio zagrebački novinar Krušelj da je sve te stavove u nešto blažoj formi izneo Đuretić u svojoj prethodnoj knjizi Vlada na bespuću, koja je prošla nezapaženo u javnosti, a o kojoj sam objavio prikaz u Borbi.
Evo kako sam ja tu aferu oko Đuretićeve knjige neposredno video, odnosno kako sam zapisao u dnevniku.
14. oktobar 1985.
Od nas se očekuje da napadnemo Đuretića. Tutnje sva sredstva informisanja o njemu kao četničkom ideologu, koji ruši revolucionarne mitove a rehabilituje četnički pokret i srpski nacionalizam. Sad će početi progon svih onih koji su učestvovali ili su na ma koji način odgovorni za objavljivanje ove knjige.
Izdržao sam pritisak i nisam hteo da se oglasim u štampi, odbio sam Novosti, Politiku i RTS, jer su novinari digli galamu na istoričare zašto ćute, prebacujući loptu na njihovu stranu. Kad sam napisao prikaz prethodne Đuretićeve knjige, Vlada na bespuću, novinari nisu pokazivali interes da ga objave, jedva sam ga objavio u Borbi. Svakog dana ove nedelje u svim novinama i uveče na televiziji pominje se ime Đuretića. Ne znam šta će se dogoditi, knjiga je osuđena, još samo da osude autora.
15. oktobar 1985. godine.
Juče sam bio kod Vidaka Perića, direktora “Narodne knjige”. On je prilič no zbunjen kampanjom protiv Đuretićeve knjige, mada se na vešt način izvlač i, da on nije izdavač nego Balkanološki institut i da je on samo doštampao 2000 primeraka i odmah prodao. Dok sam pričao sa Vidakom naišao je Sveta Lukić, predsednik izdavačkog saveta “Narodne knjige”. “Treba ostati hladnokrvan dok se ovo ne istutnji”, kaže Sveta, “ali bi Samardžić kao direktor Balkanološ kog instituta morao dati izjavu. Dosta smo mi književnici bili na udaru, sad vi istoričari malo izdržite”, kaže na kraju Sveta.
21. oktobar 1985. godine.