Knjiga bez koncepcije
Od tada naučni kadar Instituta su uglavnom činili istoričari i poneki saradnik sa prava i književnosti. Zvanično je priznat kao naučna ustanova tek 1979. godine. Iz toga se može zaključiti da je Institut sporo izrastao u naučnu ustanovu. Tome je doprinelo navedeno grupašenje u samoupravljanju, jer je zahvaljujući njemu 1970. godine za direktora izabran Jovan Dubovac, čovek bez inicijative i vizije da unapredi rad Instituta, uz to nedovoljno ambiciozan i radan i malo poznat van Instituta.
Za njegova tri mandata Institut je 70-tih godina stagnirao naročito u kadrovskom podmlađivanju, ne primajući mlade istoričare stipendiste, iako sam kao predsednik komisije za kulturno-istorijske nauke u Zajednici za nauku Srbije svake godine institutu obezbeđivao sredstva za jednog stipendistu. Nezadovoljan naučnom i kadrovskom politikom, koju je direktor sprovodio preko svoje grupe kroz samoupravne organe, kad je pokušao da obnovi i treći mandat, ne videći perspektivu daljeg razvoja Instituta, a ni svoju, napustio sam Institut 1979. godine.
Od polovine 60-tih godina, a naročito posle pada Rankovića sa vlasti, činilo se makar i prividno da se Srbija kreće putem demokratizacije.
Na to su ukazivali relativno slobodni izbori 1967. godine, zatim studentske demonstracije 1968. i dolazak takozvanih liberala na vlast u Srbiji krajem te godine. Sve to kao da je nagoveštavalo bolje dane za istoriografiju o Jugoslaviji i posebno o Srbiji. Međutim nije tako bilo, jer su liberali još energičnije suzbijali artikulisanje srpskog nacionalnog interesa pod vidom borbe protiv nacionalizma, pa su bile izložene napadima srpske nacionalne institucije kao Srpska književna zadruga i druge.
Toga nije bila pošteđena ni istoriografija. Početkom 70-tih godina Institut za istoriju radničkog pokreta prebačen je sa kulture na finansiranje Zajednice za nauku i već na prvom koraku Komisija za kulturnoistorijske nauke te zajednice predložila je da se finansira samo projekat iz istorije radničkog pokreta do 1918, a svi ostali projekti da se ukinu, sa obrazloženjem da se savremena istorija ne može naučno obrađivati i da nema naučnog opravdanja za postojanje ovog Instituta. Najpre smo se žalili CK SKS Srbije. Koliko se CK interesovao za Institut najbolje smo videli kod sekretara CK Latinke Perović, koja nije znala da postoji taj Institut. Ironijom sudbine, samo tri godine kasnije, oni koji su je smenili tražili su od nas da se Latinka zaposli u tom Institutu. Ni Marko Nikezić nije pokazivao zainteresovanost za rad Instituta, kada sam mu predočio da hrvatski nacionalisti za vreme Maspoka intenziviraju proučavanje
NOP-a u Hrvatskoj. Odgovorio mi je da je to ispoljavanje tendencija za samostalnom državom Hrvatskom i dodao da smo mi Srbi imali svoju državu i istoriju i da smo mi to na određen način iživeli a Hrvati nisu i otuda težnja da se afirmiše sve što je hrvatsko, pa i NOP. Tadašnji predsednik Skupštine Srbije Draža Marković, kome smo se takođe žalili na težak položaj Instituta, govorio nam je: “Idite sa vašim knjigama na tržište”, na što smo mu u šali replicirali: “Idite Vi sa vašim govorima”. Na kraju smo ipak uspeli kod Republičkog izvršnog veća da se nastavi finansiranje svih projekata Instituta preko Zajednice za nauku, s tim što sam bio delegiran u Komisiju za kulturno-istorijske nauke da branim institutske projekte. Te 1971. godine pozvali su nas istoričare u Komitet SKS Beograda da iznesemo svoja mišljenja o odnosima između Hrvata i Srba u Hrvatskoj za vreme Maspoka, kada smo bili oštro napadnuti od Rajka Danilovića, tada člana Komiteta, a danas advokata koji zastupa porodicu Đinđić na procesu ubicama Đinđića, da smo nacionalisti, posebno Vasilije Krestić i Veselin Đuretić. Takođe iste godine zbog predavanja na Tjentištu o 27. martu i aprilskom ratu kritikovani su od strane bosanskih partijskih organizacija kao beogradski emisari Branko Petranović i Veselin Đuretić. Od tada se Petranović distancirao od Đuretić a i bio je veoma oprezan šta će reći u javnim nastupima.
Rukopise doktorskih teza nismo objavljivali do 1970. godine, jer za to nismo dobijali sredstva. Prva sredstva za tu namenu od 80 tadašnjih miliona uspeo sam da izborim 1969. godine kao član Odbora za proslavu 50. godišnjice KPJ u Srbiji, uz podršku predsednika Dobrivoja Radosavljevića, sa kojima je Institut objavio prva samostalna izdanja.
Posle dve godine dobili smo od odbora za proslavu 30. godišnjice ustanka u Srbiji 30 miliona da organizujemo naučni skup o ustanku 1941.
i da objavimo stenografske beleške sa Osnivačkog kongresa KPS. Tada su Jovan Marjanović i V. Glišić pokrenuli inicijativu za pisanje pregleda istorije pod naslovom Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945. godine. To je bio prvi istorijski pregled NOB-e za celu teritoriju republike, na kome je radilo deset istoričara i publicista, sa Marjanovićem kao redaktorom na čelu. Najpre smo imali problema oko koncepcije knjige i angaž ovanja autora. Jedva sam uspeo da ubedim autore iz Vojvodine da treba celovito da prikažu NOP u Vojvodini, jer su oni zastupali koncepciju o tri posebne celine: Banat, Bačka i Srem. Zahvaljujući Risti Tošoviću, predsedniku Srpske književne zadruge, uspeli smo da taj pregled objavimo u ovoj izdavačkoj kući. Kad je knjiga objavljena, naišla je na nepovoljnu ocenu političara, ne samo zbog izdavača SKZ, koja je još za vreme liberala proglašena za nacionalističku kuću, nego i zbog sadržaja knjige. Prema knjizi, srpski narod je odigrao značajnu ulogu tokom rata i revolucije. Iako je bila prva knjiga takve vrste, prošla je nezapaženo u javnosti, jednostavno je prećutana kao da nije postojala.
Sedamdesetih godina prošlog veka posebno se razvijala lokalna istorija, pišu se istorije gradova i organizuju lokalni naučni skupovi.
Učestvovao sam u pisanju istorija Bora, Požege, Užica i Čukarice, a za druge lokalne istorije sam bio recenzent, podupirući amatersko pisanje lokalne istorije. U Užicu, zajedno sa Muzejom, Arhivom i Bibliotekom pokrenuo sam godišnjak Užički zbornik, čiji sam jedno vreme bio urednik, tako da je Branko Petranović govorio u šali da Andrej Mitrović piše evropsku istoriju, on istoriju Jugoslavije, a Glišić lokalnu istoriju.
Oko lokalne istorije u drugom svetskom ratu problem su nam predstavljali borci učesnici događaja, čije su organizacije finansirale te radove, a oni odlučivali da li će se i šta objaviti. Tako se dogodilo da sam tri godine istraživao i pisao rad “Požeški kraj u ratu i revoluciji”, u kome sam pokušao da objasnim kako je izbio građanski rat u Zapadnoj Srbiji i zašto je bio masovan četnički pokret u Požegi i okolini, odnosno zašto su mu pristupali članovi Zemljoradničke i Demokratske stranke, opisujući nastajanje i aktivnosti Požeškog četničkog korpusa, koji je bio jedan od udarnih korpusa Ravnogorskog pokreta od trenutka kad je zatrven NOP krajem 1941. Do obnavljanja prvih ilegalnih organizacija na toj teritoriji bio je dominantan Ravnogorski pokret. Redakcija knjige u kojoj su glavnu reč vodili prvoborci iz ovog kraja vraćala mi je rukopis tri puta da ga dorađujem, ne navodeći prave razloge zašto to čini. Na kraju se ispostavilo da su nezadovoljni što u tekstu ima mnogo četnika.
Kako nisam pristao da menjam rukopis pisan na osnovu arhivskih izvora, taj rukopis mi nisu objavili, nego su ga dali publicisti, bivšem borcu Jovi Radovanoviću, koji je izbacio četnike, ostavljajući samo njihove zločine, i objavio ga pod svojim imenom. Takođe i iz istorije Užica recenzent Petar Višnjić tražio je da izbacim četnike. Slovilo se da nema cenzure, ali su postojale brojne prepreke van instituta i u institutu da bi se jedan rad objavio.
Sedamdesetih godina prošlog veka držano je puno lokalnih naučnih skupova o NOB-i, pa je maltene svaki veći grad držao takav skup.
Učestvovao sam na većini tih skupova. Između ostalih pozvali su me na skup u Leskovac 1975. da održim uvodno izlaganje zajedno sa Milanom Borkovićem o aktivnosti KPJ i SKOJ-a na teritoriji OK Leskovac u toku okupacije 1941-1944. U svom izlaganju sam postavio pitanje da li se može govoriti o kontinuitetu NOP odreda u Južnoj Srbiji, kako se do tada tvrdilo, jer su oni u proleće 1942. bili podeljeni u grupe boraca, koje su se krile po terenu ovog kraja. Postavljanje tog pitanja shvaćeno je od bivših boraca kao rušenje mita o kontinuitetu NOP-a na jugu Srbije i time potkopavanje učešća u vlasti istaknutih političara sa juga Srbije, od Milije Radovanovića, potpredsednika Srbije, do Mila Veljkovića, predsednika Leskovca, koji je predsedavao skupu, pa je počeo frontalni napad na moj referat, najpre od Milije Radovanovića, pa svih ostalih bivših rukovodilaca NOP-a sa juga Srbije. Jedino je u moju odbranu stao penzionisani general Živojin Nikolić Brka. Rekao da je “drug doktor Glišić u svom referatu ukazao na neke dileme. Njegov referat na ovom simpozijumu nije postavljen tako da nas stavlja pred dilemu da ga odobrimo ili odbacimo, nego ima za cilj da podstakne sve nas da mnoge događ aje i dileme objasnimo, razjasnimo i upotpunimo, čime se pruža moguć nost da se objektivnije sagleda uloga naše Partije na ovom terenu”.