Knjiga bez koncepcije
Rad na Pregledu istorije KPJ/SKJ započet 1959. godine, mimo očekivanja, trajao je četiri godine. Na njemu su uglavnom radili akteri iz istorije radničkog pokreta i SKJ sem Dragoslava Jankovića, koji je bio istoričar države i prava, tako da su istovremeno bili pisci i glumci sopstvene drame, kako se to figurativno kaže. Kako bi koju glavu pregleda završili, nosili su je Titu da pročita i da svoje primedbe. Pošto se taj kolektivni rad otegao, Tito je pokazivao znake nervoze, pa je Čolaković u, zaduženom za Pregled govorio zašto mi nemamo jednog Meringa da nam napiše tu istoriju. Kad je objavljen Pregled, organizovane su diskusije po svim republikama. Nikolić je u svom radu citirao nešto iz diskusija u Zagrebu i Beogradu, u kojima je vidnu ulogu imao Franjo Tuđman. Prisustvovao sam i učestvovao u raspravi u Beogradu, zahtevajuć i da se u istoriji Partije pomenu i zločini koji su izvršeni u Jugoslaviji u toku Drugog svetskog rata, jer sam se time tada bavio. Na tu primedbu nije niko reagovao, ali je Tuđmanova izjava da je Hrvatima bilo bolje pod Austro-Ugarskom nego u kraljevini Jugoslaviji izazvala iznenađ enje. Pošto je uživao podršku političkog vrha Hrvatske, na tu njegovu izjavu nisu reagovali predsedavajući skupa Rodoljub Čolaković i Milka Minić. Jedino se suprotstavio Tuđmanu pukovnik Bogdan Gledović, ratni komesar divizije i saradnik Vojnoistorijskog instituta, rečima: “Kad vam je bilo bolje tamo, zašto se došli ovamo, a možete ponovo da se vratite tamo”. Zbog ovakvog otvorenog suprotstavljanja hrvatskom i albanskom nacionalizmu za trideset godina posle rata napredovao je samo od čina majora do pukovnika. Kasnije sam kao recenzent dnevnika Čolakovića saznao da je on otišao da se žali kod Tita na ove Tuđmanove stavove i da mu je Tito uzvratio: “Ne pakujte Tuđmanu”.
Tek tada je saznao da iza Tuđmana stoji i Krleža. Samo tri godine kasnije, kada je Tuđman potpisao Deklaraciju o hrvatskom jeziku, odrekli su ga se i Tito i Bakarić. Ohrabren istupom Gledovića, kritikovao sam Tuđmanovu knjigu Okupacija i revolucija, ukazujući na njegovo nekritič ko pisanje o ponašanju hrvatskog naroda za vreme Drugog svetskog rata, da ga prikazuje u povoljnijem svetlu nego što se dogodilo u stvarnosti (Istorijski glasnik, br. 4, 1965.).
Kada je na Osmom kongresu SKJ 1964. godine otvoreno nacionalno pitanje, odnosno kada se došlo do saznanja da Partija nije uspela da reši nacionalno pitanje uprkos raznih simetrija, sve je više narastao nacionalizam u različitom stepenu kod svih nacija i nacionalnih manjina u Jugoslaviji, a i u SKJ, koji se počeo poistovećivati sa nacionalnim sredinama. Posle tog kongresa iz raznih partijskih foruma napadana je istoriografija kao jedan od izvora nacionalizma. Već tada su započele diskusije preko štampe da li je jugoslovenska istoriografija nacionalistička. Sećam se razgovora sa Vasom Čubrilovićem o tome 1966. godine, kada smo se lako složili da treba udariti po nestručnjacima i da su stručni ljudi jedino pozvani da daju ocenu o stanju u istoriografiji. Te godine organizovali smo naučni skup povodom 25. godišnjice ustanka u Jugoslaviji u Institutu za istoriju radničkog pokreta Jugoslavije, kome su prisustvovali: Kardelj, Koča Popović, Miloš Minić i drugi. Prvog dana rada izbile su varnice u diskusiji između Žike Boškovića i Ali Hadrija.
Naime, Žika je tvrdio da Hadri falsifikuje istoriju Albanaca na Kosovu i Metohiji, naročito za vreme NOB-e. Umesto Žiku, još tada su makedonski i hrvatski istoričari podržali Hadrija. Kad se vratio u Prištinu, Žika je najpre isteran iz Partije, a zatim sa posla u Zavodu za istoriju Kosova i Metohije i morao je da se preseli u Srbiju. Zbog navodnog ispoljavanja nacionalizma, svako i najmanje pominjanje srpskih interesa nailazilo je na osudu istoričara iz drugih republika.
Srpski Zavod za istoriju radničkog pokreta preimenovan je 1965.
godine u Institut, ali je i dalje tretiran kao ustanova iz oblasti kulture, jer nije imao nijednog doktora nauka. Situacija je počela da se menja kad je došao za direktora Instituta Bogumil Hrabak, relativno mlad čovek a već afirmisan istoričar, koji je od nas zahtevao da više vremena posvetimo istraživanjima istorije nego do tada, ako mislimo da se bavimo naukom, i odmah je uspostavio normu da svaki saradnik treba najmanje godišnje da napiše i objavi devet tabaka. Nesebično je podržavao mlade istoričare, koji su pokazivali smisao da se bave savremenom istorijom i zahtevao je od njih da što pre pripreme i odbrane doktorsku tezu na bilo kom univerzitetu. Profesor Jovan Marjanović, šef katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu, nerado je prihvatao prijavljivanje teza iz istorije rata i revolucije iz Beograda pod izgovorom da ne može da prihvati tako veliki broj doktorata iz savremene istorije, jer ga zbog toga na fakultetu kritikuju filozofi i sociolozi, iako je istovremeno kao jugoslovenski orijentisan istoričar prihvatao takve teze iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Imajući to u vidu, Hrabak je neke saradnike odveo da doktoriraju na Prištinskom univerzitetu, gde je predavao istoriju, a ja sam doktorirao na Humbolt univerzitetu u Berlinu i Marjanoviću je odgovaralo da se pojavi u komisiji za odbranu doktorata na jednom takvom univerzitetu. Osim toga, zahvaljujuć i uvođenju samoupravljanja, a delimično i Hrabaku, prestali smo da budemo servis partijskih organa u Srbiji, jer je Hrabak kod partijskih i državnih birokrata važio za čoveka koji voli da se svađa, pošto je znao da ih kritikuje za bespotrebno trošenje para, kao prilikom proslave 50. godišnjice Oktobarske revolucije.
Tokom 60-tih godina u Institutu je uvedeno društveno samoupravljanje, od koga smo očekivali unapređenje naučnog rada i veću slobodu istraživača u odabiranju tema prema svojim znanjima i afinitetima.
Međutim, ono se ubrzo pretvorilo u svoju suprotnost, umesto unapređivanja naučnog rada postajalo je kočnica njegovog razvoja. Već od početka samoupravljanja, pošto su odlučivali svi o svemu, došlo je do formiranja neformalnih grupa prosečnih i u nauku zalutalih ljudi, koje su, vodeći računa samo o svom uskom interesu, ometale brže napredovanje pojedinaca i instituta kao celine. Uvedena je metodologija rada da o svakom radu ili referatu za naučni skup pored recenzenata daje svoje mišljenje i radna jedinica, odnosno svi saradnici, i na kraju redakcija, tako da se jedan rad mogao dva-tri puta vraćati na doradu i ometati oni koji su više pisali od ostalih. Bez dozvole i preporuke radne jedinice nije se moglo konkurisati kod Republičke zajednice za nauku za istraživanje u inostranstvu ili učešće na međunarodnim skupovima. Umesto da se saradnicima omogući što nesmetaniji razvoj i afirmacija u zemlji i inostranstvu, oni su sputavani na razne načine i kad bi pokušali da se izvuku iz te žabokrečine samoupravljanja i da konkurišu na neko bolje radno mesto van svog instituta, onda bi se krenulo sa iznošenjem njihovih tobožnjih negativnih osobina i upotrebljavan je sav uticaj i veze da to ne ostvare. Nije se lako poboljšavala kadrovska struktura, a i Hrabak je dao ostavku, jer su samoupravljači doneli odluku da je za njih mnogo da godišnje napišu devet tabaka. Osim toga, oni saradnici koji su imali šire vidike i ostvarivali međunarodnu saradnju i učestvovali na međunarodnim skupovima bili su uznemiravani i ometani na poseban način van samoupravljanja. Iako je posle pada Rankovića sa vlasti Služba bezbednosti reorganizovana i smanjen njen nadzor nad institutima, u svakom institutu ostali su i dalje doušnici koji su potkazivali svoje kolege, koje su uspele da ostvare saradnju sa istoričarima van Jugoslavije ili su pak, u interesu istorije, razgovarale sa odstranjenim ljudima iz vrha Partije i vlasti. Tokom 70-tih godina bio sam nekoliko puta uznemiravan zbog poseta nemačkih, sovjetskih i britanskih istoričara, razgovora sa Aleksandrom Rankovićem, čak i zbog zajedničkog rada na jednoj knjizi sa Nadom Jovanović, koja je 60-tih godina došla iz SSSR-a i radila u našem Institutu.
Uprkos navedenih nedostataka, Institut je postepeno postajao naučna ustanova. Bivši borci su otišli u penziju do kraja 60-tih godina.