Kako savladati zlo autoritarne prošlosti u Srbiji
4. Za budućnost Srbije je važno da se celovito i uverljivo identifikuje ovdašnja autoritarna prošlost. Prisutna je uprošćena predstava o toj prošlosti, pri čemu se obično identifikuju dva harizmatska perioda, između kojih se uspostavlja navodni kontinuitet: harizma do osamdesetih i harizma nakon toga. Te su se harizme zasnivale na bitno različitim ideološ kim osnovama i na bitno različitim rezultatima. Ona prethodna je, mora se priznati, na svoj način ipak otvarala društvo i znala da se donekle adaptira vremenu u kojem je živela, stvarala prijatelje i negovala ideju mira, na svoj način ipak utirala put da zajednica, u kojoj je i Srbija bila, ostvari najbolje šanse za tranziciju. Ova druga je upravo obrnuta: stvarala je ambijent nesporazuma i unutar zemlje i sa svetom, bila je i ostala autistična, mrzovoljna i krajnje netolerantna prema vremenu koje nameće drugačije kodove života, da bi se postupno ekstremno kriminalizovala i društvo uvela u “organizovani haos”.
Postoji, međutim, još jedna autoritarna prošlost u Srbiji, o kojoj se, bar u ovom smislu, ne govori ili nerado govori. To je monarhofašistič ka autoritarna prošlost, koja se na svojevrstan način “obnavlja” i Srbiju udaljava od njenih liberalnih i demokratskih potencijala.
5. Prema tome, Srbija se suočava sa raznim formama autoritarizma, što znači da je njena situacija složena. Ta složenost se izrazila i kroz dosadašnje pokušaje suočavanja sa tom prošlošću. Pomenućemo neke, a sve neuspešne: (1) pre svega, u Srbiji još uvek nema širih procesa denacifikacije, bez koje nije moguća njena moderna identifikacija; procesi te vrste, koji su krenuli u okviru “druge Srbije”, su nedovoljni; (2) procesi denacionalizacije su izuzetno komplikovani i prete ozbiljnim konfliktima, bez obzira da li se izvode dosledno ili diskriminatorno, kako su inače delimično i započeli, a ima nagoveštaja da će tako i da se nastave; (3) pravosudne mere, kojima bi se udovoljilo ideji pravde, očigledno su neefikasne, nedosledne, a pretpostavke da se one institucionalno obezbede su vrlo složene i nisu na vidiku; (4) kod nas je pokušaj formiranja tzv. komisije za istinu (odlukom Predsednika Republike od marta 2001. g.) podbacio: prvo zbog toga što je sama koncepcija bila pogrešna (eventualno: nejasna) i, istovremeno, jednostrana – očigledno se htela instrumentalizacija tzv. istine u prizemne političke svrhe; poznato je da u tome smislu ništa nije urađeno i da su se već nakon formiranja Komisije neki njeni ugledni članovi – povukli (svakako svesni nedostatka čitave koncepcije); (5) oko tzv. lustracionog zakona (Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, od juna 2003. g.) bilo je puno rasprava i pre, i tokom, i nakon njegovog donošenja, kako u vezi njegovog smisla tako i njegove sadržine, a sada smo svedoci dve činjenice: da se ne primenjuje iako je davno stupio na snagu i nastupio momenat njegove primene, i, drugo, da neke snažne parlamentarne stranke nameravaju da ga ukinu; (6) kod nas se rehabilitacija različito shvatala i shvata, a odavno se javlja ideja da se putem prava obezbedi moralna i politička rehabilitacija, što strogo uzev pravnim sredstvom nije moguće (već samo političkim, odnosno etičkim) – pravom je moguće da se ostvari rehabilitacija samo u pravnom smislu, za šta uostalom postoje odgovarajući pravni instrumenti koje treba primeniti; (7) amnestija je kod nas korišćena pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice (delimično pod pritiskom civilnog sektora, iako taj, unutrašnji pritisak, nije bio odlučan); javno mnjenje je oko nje bilo podeljeno; ona je, međutim, korišćena drugačije nego u nizu zemalja koje su se suočavale sa autoritarnom prošlošću (Čile, Argentina, Južna Afrika) – da se aboliraju pre svega mladi građani koji su se suprotstavili militarizmu; uzgred, njeno dejstvo je bilo i ostalo ograničeno; (8) konačno, sa javnim informisanjem o sadržini policijskih dosijea ima problema; zakon se ne donosi iako postoje projekti zakona, jer očigledno ne postoji politička volja da se to učini; međutim, ako bi i bio donet, zakon bi mogao biti lako izmanipulisan, čime bi izgubio kredibilitet zbog odgovarajućih odnosa u strukturama aktuelne vlasti.
6. Na kraju, čini mi se da je važno ukazati na jedan međunarodni akt značajan za zemlje u tranziciji i procese prevladavanja zla autoritarne prošlosti, o kojem se kod nas šire malo zna, a značajan je i za opštu ocenu našeg stanja, pa ga zato i pominjem. To je Rezolucija 1096 o merama za razgradnju bivših komunističkih totalitarnih sistema, koju je donela Parlamentarna skupština Saveta Evrope 27. juna 1996. godine.
Značajna je posebno zbog toga što se bavi pitanjima institucionalizacije, a to znači i pitanjima uloge prava u procesima tranzicije i posebno “razgradnje” autoritarne prošlosti.
Već u svom nazivu, a posebno u sadržini, primećuju se neke važne karakteristike ovog akta, koji bi trebalo da bude snažna politička poruka i kojim kao da se postavlja neka vrsta “domaćeg zadatka” zemljama u tranziciji, sa dosta detaljnim uputstvima šta da čine. Ona je: naglaš eno ideologizovana, ispunjena osećanjem straha od demokratskih izbora (koji su ukazali na mogućnost revitalizacije prethodnih sistema), stavljanje u prvi plan ne ljudskih prava, već mira i bezbednosti u Evropi (što doduše nije moguće bez ljudskih prava), naglašavanje relativno oštrog kursa u primeni “tranzicijskih” sredstava, itd.
Ne mogu ovom prilikom ulaziti u neke paradoksalne i antinomične iskaze u ovom dokumentu. Naglašavam samo njegovu percepciju “totalitarnih sistema” koje treba “razgraditi”. Reč je o sistemima sa sledećim institucionalnim karakteristikama: centralizacija, militarizacija, birokratizacija, monopolizacija i prekomerna regulacija. Zato se čitav proces “razgradnje”, po Rezoluciji, mora zasnivati na principima demilitarizacije, decentralizacije, demokratizacije, privatizacije i debirokratizacije.
U Rezoluciji, pored ostalog, izričito se kaže da ovaj proces zahteva “izmenu mentaliteta” (“promene u srcima i glavama” ljudi), čiji osnovni cilj treba da bude “uklanjanje straha od odgovornosti”. Dakle, da se konstituiše (dakako, pre svega putem prava) – odgovorno društvo, institucije i pojedinci! Ako se sada vratimo na naše aktuelno stanje, postavlja se pitanje kakvi su nam izgledi da se ovo ostvari? Ako smo zaključili da Srbija (još uvek) živi u svojoj (mitskoj) percepciji prošlosti i da ta percepcija, a ne sama prošlost, određuje njenu sadašnjost, tada moramo zaključiti da se mi (još uvek) ovde bavimo i moramo baviti percipiranom prošlošću. Mi tu percepciju moramo menjati da bi problem uopšte počeo da se rešava.
Kako, međutim, ovo pitanje javno postaviti i učiniti ga moralnim, političkim i pravnim problemom kao opštim problemom, kada su u Srbiji na javnoj sceni pojačani procesi nacionalizma, centralizma i klerikalizma? Ovde se još uvek neguje bekstvo od slobode, a time i bekstvo od odgovornosti, pod toplo krilo mitski percipirane autoritarne prošlosti, pod kojim nije moguće videti celinu autoritarnih zala niti doživeti osećaj sramote.*
* Izlaganje na tribini “Kako savladati zlo autoritarne prošlosti u Srbiji”, koju
je organizovao CUPS u Novom Sadu (Forum juris) 20. aprila 2004. godine.