Kako savladati zlo autoritarne prošlosti u Srbiji
Stanko Pihler
Pravni fakultet Novi Sad
1. U jednoj zabelešci Franc Kafka je primetio da čovek ima dva velika neprijatelja: prošlost i budućnost, a povodom toga i veliku nevolju: kako savladati prošlost i ovladati budućnošću. Gradnja tog mosta je problem sadašnjosti. Taj problem je za mnoga društva bio i ostao težak i bolan, suočen sa mnogim dilemama i rizicima. U pitanju su društva nestabilnih institucija, ispunjena teškim i dugotrajnim konfliktima, koji nisu uvek rešavani na legitiman i legalan način.
Suočavamo se sa neobičnom, mračnom prošlošću – autoritarnom.
Bitna njena odlika je kršenje ljudskih prava i to temeljito, masovno, metodič no. Ona je ispunjena surovom stranom čovekove prirode, koja nažalost ima ogromnu snagu da obnavlja svoju destruktivnu moć sa nepredvidivim i maštovitim oblicima zla. Zato je pitanje: kako stvoriti bolji svet, zajednicu u kojoj će se to sprečiti i, povezano s prethodnim pitanjem, da li se i koliko se mogu pravom konsolidovati tako rovita društva? Drugim rečima, koliko pravom možemo čovekov svet učiniti bar podnošljivim? Ako je prošlost već mračna i puna zla, da li nekim novim odnosom prema njoj možemo i tu njenu mračnu stranu iskoristiti da budemo mudriji, ne da bismo je stavili u zaborav, već naprotiv, da svešću o njoj sprečimo moguća tragična obnavljanja? Iskustva s njom su raznovrsna, milioni ljudi sveta su trpeli ili trpe zlo ove vrste, ogromna je građa o njoj i iskustvima njenog prevladavanja, od Srednje i Južne Amerike, Afrike (pre svega južne), nekih mediteranskih zemalja Evrope, a posebno zemalja u tzv. tranziciji. Lokalne prilike određivale su i određuju pristupe problemu – toga dakako treba biti svestan, ali one određuju i nešto drugo – granice mogućnosti njegovog rešavanja.
Razgovor o ovim temama podrazumeva ne samo identifikovanje problema i njegovu aktualizaciju na našem prostoru, već i uočavanje nekih modela i sredstava njihovog rešavanja, kao i osvrt na naše dosadašnje iskustvo, odnosno pokušaje da se rešava velika enigma i ujedno zamka prošlosti.
2. Različiti su izrazi kojima se artikuliše i dimenzionira ova tema: “suočavanje”, “savladavanje”, “prevladavanje” prošlosti; “ovladavanje” prošlošću; “prekid”, čak “obračun” s prošlošću (sa očigledno snažnim emocionalnim nabojem, koji nagoveštava represivnost, isključivost, “čvrsta” i “odlučna” sredstva); suprotno: “pomirenje i poverenje”. Iako se radi o načelno istom problemu, očigledno je da su ovako različiti načini njegovog imenovanja podređeni, s jedne strane, njegovom shvatanju kao i putevima njegovog rešavanja, i, s druge strane, konkretnim prilikama u kojima se on rešava, pre svega odnosom snaga u konfliktu. Ova shvatanja i prilike određuju i pristupe, odnosno modele rešavanja problema.
Na osnovu dosadašnjih iskustava mnogih društava, moguće je identifikovati tri takva pristupa: a) netolerantan, radikalan obračun s prošlošću, sa svojim “tvrđim” i “mekšim” varijantama; on se zasniva na ideji pravde i podrazumeva kažnjavanje, denacifikaciju, lustraciju, revindikacione zahteve; najstroža forma ovog modela zagovara tehnologiju “čistki” kao revolucionarne pravde; njena filozofska osnova je tzv. pozitivna moralnost – univerzalizovanje “sreće”, a ne “nesreće” – naglašavanje “ispravnog” puta ka onome što je vredno i “pozitivan” cilj (ideja inače neliberalna i isključiva); b) tolerantno radikalno pomirenje, sa naglašenom idejom praštanja, amnestiranja, dijaloga, odustajanje od ideje pravde, insistiranje na konsenzusu između strana u sukobu, dogovorenoj “istini”, prihvatanju nove platforme zajedničke budućnosti, zanemarivanje interesa žrtve i njenog osećaja pravde i potrebe za kaznom; c) raznovrsna mešovita rešenja (najčešća) – kombinovanje raznih sredstava zavisno od prilika, odnosno snaga u sukobu, percepcije buduć nosti, opasnosti od snaga retrogradnih procesa itd.
U okviru ovih pristupa mogu se registrovati najčešće korišćena pravna ili parapravna sredstva u prevladavanju autoritarne prošlosti: – komisije za istinu i pomirenje, – amnestija, – razni oblici rehabilitacije, – denacifikacija, – denacionalizacija, – sudske procedure i kazneno pravo (unutrašnje i međunarodno), – lustracija i lustraciona odgovornost, sa konceptom tzv. tranzicijske pravde, – otvaranje dosijea i drugih baza podataka u cilju informisanja i razobličavanja subjekata kršenja ljudskih prava, itd.
Međutim, nezavisno od metoda koji se koriste, potrebno je imati u vidu dva osnovna zahteva koji se pred njih postavljaju: a) prvo, odnos prema prošlosti mora biti racionalan, tj. odnos budnog, a ne sanjivog pogleda na nju, i b) drugo, osnovni rezultat korišćenja ovih metoda morao bi biti mir, “pomirenje” pre svega kao svetovna, profana kategorija.
Ovako shvaćena ideja mira posebno je važna sa stanovišta moguć nosti prava u ovom procesu. Naime, mir u kontekstu prevladavanja prošlosti putem prava ima dvostruki smisao: a) prvo, najbitniji uslov za racionalizaciju ljudskih odnosa jeste ambijent mira i izvesnosti, i b) drugo, mir je po sebi – cilj prava, tj. stvaranje izvesnosti u ljudskim odnosima i racionalno, nestrasno i nearbiterno rešavanje konflikata.
3. Razume se, osnovno je za nas pitanje – kako doći do mira, do “pomirenja”, jer je očigledno da postoje dve Srbije: jedna koja živi u prošlosti i druga koja vapi za budućnošću. Obe su ukorenjene u njenoj dvojnoj tradiciji: jedna je autoritarno-plemensko-patrijarhalno arogantna, a druga liberalna i racionalna. Jedna je antimoderna, a druga moderna.
Te dve Srbije se odavno suočavaju i to je ovdašnja politička i moralna scena. Na toj sceni se odvija ozbiljna drama. Srbija još uvek živi u jednoj na mitski način percipiranoj autoritarnoj prošlosti. Ona se i dalje neguje, mada očigledno sprečava modernu samoidentifikaciju Srbije.
“Druga Srbija” i civilno društvo u njoj – potisnuti su, mada je u njoj buduć nost. Na toj relaciji odvijaće se zbivanja koja nas očekuju. Mi nismo samo njihovi svedoci, već i odgovorni učesnici u tom procesu, koji neće biti ni kratak ni lak.
Bajke o “domaćinskoj” patrijarhalnoj Srbiji, kojima se podgrejava patrimonijalna svest, lako obuzimaju neupućeni puk i dalje omogućavaju prostor populizmu u kojem safunkcionišu dve vrste mase ili rulje: jedna je vulgarna i banalno nasilna, druga je sofisticirana – jednostavno rečeno, intelektualna rulja. To je prostor za perzistiranje lokalnih provincijalnih formi autoritarnosti, koje se lako pretvaraju u “sistem”.
Međutim, pored ovog, “unutrašnjeg” pomirenja Srbije same sa sobom, postoji i drugi problem, ne znam da li manje ili više složen od prethodnog problema, uspostavljanja poverenja drugih prema Srbiji. Oni su u međusobnoj vezi, ali o tome ovde ne govorimo, iako je i ta tema vezana za priču o “dve” Srbije, koje taj problem različito vide.