Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2004-2 » Istraživanja »

Jedan pogled na savremene ustavnopravne odnose Srbije i Crne Gore

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7

IV

1. – Konstitutivni akt nove državne zajednice Srbije i Crne Gore nosi naizgled neuobičajeni naziv – “ustavna povelja”. Iako ovaj termin nije potpuno nepoznat u uporednoj ustavnoj istoriji, on je danas gotovo potpuno iščeznuo iz uporednog ustavnog prava. Ustavna istorija, istini za volju, poznaje i primere ustavnih povelja, koje su donošene pretežno u periodu tzv. dualističkog (orleanskog) parlamentarizma u obliku oktroisanih ustava ili ustava-paktova, čiji je cilj bio da ograniče monarhovu vlast.1 Kasnije, međutim, termin “povelja” sve više se koristi za označ avanje političkih akata, dokumenata koji obavezuju na političkom, a ne na pravnom planu. Danas, međutim, termin “povelja” pretežno se upotrebljava u međunarodnom pravu, kao sinonim za ugovor, koji služi “za označavanje jedne iste pravne činjenice, … da saglasnost volja dvaju ili više subjekata povlači određeno pravno dejstvo”.2 već ustavna realnost novog karaktera državne zajednice. Zamena klasičnog termina “ustav” specifič nim terminom “ustavna povelja” u nazivu konstitutivnog akta zajednice bila je, u stvari, eklektička formula za postizanje nategnutog kompromisa između federalnih, ustavnih apetita, na jednoj političkoj strani, i konfederalnih, ugovornih apetita na drugoj. Upotreba termina “povelja” u nazivu konstitutivnog akta zajednice ima za cilj da ukaže, sa jedne strane, na pretežno politički karakter ovog dokumenta, a sa druge strane na njegovu ugovornu prirodu. Reč je o hibridnom konstitutivnom aktu zajednice, ustavnom ugovoru, koji treba da proizvodi implikacije pre svega na političkom, a ne toliko na ustavnopravnom planu. Da je reč o jednom takvom aktu, pokazaće analiza ustavnog ustrojstva Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

2. – Ustavnom poveljom je utvrđeno da je “Srbija i Crna Gora zasnovana … na ravnopravnosti dve države članice, države Srbije i države Crne Gore”.3 Kao što se može uočiti, u pomenutoj odredbi Ustavne povelje ne navodi se kakva je zajednica Srbija i Crna Gora, osim što se u nazivu “najvišeg pravnog akta” i u članu 1. Ustavne povelje navodi da je reč o državnoj zajednici. Termin “državna zajednica” je prilično širok i neodređen, čega su sigurno bili svesni i tvorci Ustavne povelje. Politički gledano, on je u stvari ustavni izraz nategnutog kompromisa dve suprotstavljene koncepcije – jedne, koja je kao svoj politički cilj imala očuvanje zajedničke, federalne države i druge, koja je, zagovarajući konfederalizaciju, pokazala političku nameru njenog rušenja. Pravno gledano, termin “državna zajednica” je neodređen, zato što u sebe uključ uje kako različite oblike udruživanja sa državnim svojstvima (unitarna, regionalna i federalna država), tako i različite asocijacije nezavisnih država, pre svega konfederacije, odnosno državne saveze. U istom smislu i Slobodan Jovanović je pisao da su “državne … zajednice ili ugovorne zajednice ili organizovane zajednice (čitaj države, N. V.)”,4 praveć i razliku između državnog saveza i savezne države, ali ubrajajući i jednu i drugu formu u oblike državnih zajednica. Drugim rečima, dok se za svaku državu može reći istovremeno da je državna zajednica, dotle se ne može reći da je svaka državna zajednica u isti mah i država, jer da bi bila država ona mora biti politička zajednica, zajednica građana. Ustavnom poveljom, kao politički konstituenti državne zajednice određene su samo države članice, a ne i građani državne zajednice kao celine.
To ne govori šta ova zajednica jeste, ali samo po sebi govori da ova zajednica nije federalna država, jer postojanje federalne države uvek podrazumeva “priznanje prava svakom članu političkog poretka uže zajednice da bude … građanin dve zajednice, koje deluju na dva nivoa, regionalnom i nacionalnom (federalnom)”.5 3. – Organizacija vlasti u državnoj zajednici je krajnje specifična, bez jasne podele nadležnosti između zajednice i država članica. Vršenje vlasti uređeno je po principu vertikalnog preplitanja nadležnosti između zajednice i država članica, sa prividom horizontalne podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, koja se u Ustavnoj povelji nigde izričito ne pominje.6 Za razliku od savremenih federacija, koje raspolažu izvornim nadležnostima sa punom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću u njihovim okvirima, nadležnosti Srbije i Crne Gore su izvedene iz nadležnosti država članica, jer državna zajednica “… ima one nadležnosti koje su joj poverene (kurziv N. V.) Ustavnom poveljom” (čl. 17. st. 1. Ustavne povelje SCG). Budući da se nadležnosti zajednice izvode iz nadležnosti država članica i da je vršenje vlasti u zajednici organizovano po konfederalnom principu preplitanja nadležnosti između zajednice i država članica, to je logično da Ustavna povelja ne sadrži odredbu kojom bi eksplicitno bile utvrđene nadležnosti zajednice i da organi državne zajednice imaju samo ograničenu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, najčešće uslovljenu saglasnošću nadležnih organa država članica.
Tumačenjem odredaba Ustavne povelje (čl. 3, 19, 33, 40-45) može se izvesti zaključak da su nadležnosti državne zajednice svedene na odbranu, spoljnu politiku, međunarodne i unutrašnje ekonomske odnose, kao i zaštitu ljudskih i manjinskih prava.
U poređenju sa bivšom SRJ, nadležnosti SCG ne samo da su bitno smanjene, već su mehanizmi za ostvarivanje nadležnosti zajednice izrazito konfederalni. Skupština Srbije i Crne Gore o ključnim pitanjima iz svoje nadležnosti, “o proglašenju i ukidanju ratnog stanja”, “članstvu Srbije i Crne Gore kao subjekta međunarodnog prava u međunarodnim organizacijama i pravima i obavezama koje proističu iz tog članstva” i “utvrđivanju granica SCG”, odlučuje uz prethodnu saglasnost skupština država članica.7 Na sličan način funkcioniše i savet ministara, zamišljen kao organ izvršne vlasti državne zajednice, koji gotovo sve svoje nadležnosti ostvaruje ili kroz saradnju sa njima, ili na osnovu saglasnosti vlada ili nadležnih organa država članica.8 Problematičnu situaciju na polju ostvarivanja nadležnosti zajednice dodatno komplikuje činjenica da još uvek nije izvršeno usklađivanje ustava država članica sa Ustavnom poveljom, a neizvesno je i kako će se novi, ili novelirani, ustavi država članica odrediti prema nadležnostima državne zajednice. Da je sadašnji galimatični status quo na polju podele nadležnosti neodrživ, možda najbolje potvrđuje sledeća konstatacija: Srbija i Crna Gora je državna zajednica koja je prema Ustavnoj povelji, “zasnovana na ravnopravnosti dve države članice, države Srbije i države Crne Gore” i “ima one nadležnosti koje su joj poverene Ustavnom poveljom”; Crna Gora je, prema svom i dalje važećem Ustavu, članica bivše SRJ i “suverena … u onim pitanjima koja nije prenijela u nadležnost SRJ”; a Srbija je, inače, svojim ustavom konstituisana kao država sa punim kapacitetom i nadležnostima, “još uvek” članica davno počivše SFRJ!9 4. – Ustavnom poveljom je predviđena jednodomna skupština koja ima 126 poslanika, od kojih se 91 bira iz Srbije, a 35 iz Crne Gore (čl. 20. st. 1). Skupština SCG sve svoje odluke donosi kao da je sastavljena na načelu pariteta, “većinom glasova od ukupnog broja poslanika, s tim da za odluku glasa i većina od ukupnog broja poslanika iz svake države članice” (čl. 23. Ustavne povelje), dakle, praktično jednoglasno, što državama članicama daje faktičko, a u određenim slučajevima i ustavno pravo veta na sve odluke skupštine SCG. Još je Hamilton pisao, u pogledu obezbeđivanja ravnopravnosti država članica u odlučivanju, da “ono što u prvi mah naliči leku zbilja je otrov. Dati manjini pravo veta u odnosu na većinu … , znači težiti tome da se mišljenje većeg broja podredi mišljenju manjeg broja”.10 Ali, ovakvo rešenje ipak se uklapa u specifičnu prirodu dvočlane državne zajednice, iako se smatralo prevaziđ enim još u vreme kada su američki očevi federalizma o njemu pisali.
Ustavna povelja utvrđuje neposredan izbor poslanika za Skupštinu SCG kao pravilo, a posredne izbore samo kao izuzetak za prvi saziv Skupštine, čiji mandat traje dve godine (čl. 20. st. 2. i 4). Ovakvo ustavno normiranje načina izbora poslanika za skupštinu zajednice posledica je jasno ispoljenih dvaju suprotnih političkih shvatanja karaktera zajednice, koja su, svako na svoj način, imala povode u nejasnostima i nedoreč enostima Beogradskog sporazuma i predstavlja samo ustavni izraz u osnovi nerešenog političkog pitanja – neposredan ili posredan izbor poslanika za Skupštinu zajednice – a ne trajniji politički kompromis.
Ipak, pitanje načina izbora poslanika u Skupštini ovako specifične državne zajednice nije od praktičnog značaja i to ne samo zato što ona nije dvodomna po uzoru na parlamente u federalnim državama, već pre svega zato što se poslanici u svakom slučaju, bilo posredno, bilo neposredno, prema Ustavnoj povelji biraju iz država članica, a ne od strane građana sa teritorije državne zajednice kao celine.11 Iako Ustavnom poveljom nije izričito rešeno pitanje karaktera mandata poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore, Zakon za sprovođenje Ustavne povelje i crnogorski zakon o izboru poslanika izričito predviđaju predstavnički (slobodan) mandat poslanika, odnosno nemogućnost njihovog opoziva zbog načina glasanja u Skupštini.12 Ako se ima u vidu ovakav raskorak između slova zakona i duha Ustavne povelje, postavlja se pitanje kakav je stvarni efekat zakonske zabrane opoziva poslanika, s obzirom na prirodu državne zajednice i njene skupštine, koja odlučuje kao konfederalna dieta? Na to ukazuje i Slobodan Samardžić ističući da “…. delegacije postoje praktično, a ne pravno…. “, ali i da “… ustavna upotreba tog izraza (delegacija), ma koliko pravno nekorektna, nije slučajna. Politička koncepcija Ustavne povelje je takva… da podrazumeva jedinstveni politički nastup stranačkih ili koalicionih većina u Skupštini SCG, koje zapravo deluju na način delegatskog sistema.”13 5. – Predsednik Srbije i Crne Gore “predstavlja Srbiju i Crnu Goru u zemlji i inostranstvu” (čl. 26. alineja 1. Ustavne povelje),14 a pored ostalih, manje-više protokolarnih prerogativa šefa države, predsednik SCG ima i dve značajnije nadležnosti; naime, on predsedava Savetu ministara i rukovodi njegovim radom i član je Vrhovnog saveta odbrane (čl. 26. alineje 2. i 4), ali ne i njegov predsednik.15 S obzirom na to da je predsednik SCG istovremeno i predsednik Saveta ministara, čini se logič nom odredba člana 28. Ustavne povelje, kojom je ustanovljena politič ka odgovornost predsednika Srbije i Crne Gore pred Skupštinom. Ali ovakvo rešenje je nepoznato kako zemljama sa parlamentarnim sistemom vlasti, u kojima političku odgovornost šefa države preuzima vlada posredstvom ustanove premapotpisa, tako i zemljama sa predsedničkim sistemom vlasti, u kojima je šef države politički odgovoran jedino građanima.16 Pravna odgovornost predsednika SCG, tj. odgovornost u slučaju kršenja Ustavne povelje, o kojoj odlučuje Sud Srbije i Crne Gore, a postupak pokreće Skupština, nije sporna, ali njegova politička odgovornost pred parlamentom deluje kao elemenat skupštinskog sistema vlasti i unosi određene konfuzije na polju prestanka mandata predsednika.
Naime, pored uobičajenih slučajeva prestanka mandata šefa države pre isteka vremena na koje je izabran – ostavke i razrešenja – predsedniku SCG mandat prestaje i raspuštanjem skupštine SCG, “što je u zemljama sa parlamentarnim sistemom vlasti nezamislivo, jer je u njima šef države stabilan elemenat izvršne vlasti”.17 Ovakva ustavna koncepcija položaja predsednika SCG u odnosu na države članice svedoč i o tome da on nije zamišljen kao autentični predstavnik volje državne zajednice kao celine, već pre svega, iako je inokosni organ, kao zajednič ki organ država članica, čijom voljom jedino može biti izabran i razrešen sa funkcije. Jer, iako samo njegovo postojanje u ustavnom sistemu državne zajednice na prvi pogled deluje kao elemenat federacije, način njegovog izbora i razrešenja, permanentna zavisnost u vršenju funkcije od volje država članica, kao i suština njegove ustavne koncepcije uopšte, izrazito su konfederalni. Ali ako je samo postojanje predsednika zajednice, teorijski gledano, strano konfederaciji, onda bi se, možda, ustavni položaj predsednika SCG uslovno mogao uporediti sa položajem zajedničkog vladaoca u realnoj uniji. O tome Slobodan Jovanović kaže: “… kad dve države imaju istog vladaoca, ne vidi se tako jasno da tu ima dve države, a ne samo jedna. Ali, treba znati da je taj vladalac samo u fizičkom smislu jedan; u pravnom smislu on sadrži dve razne vladalačke ličnosti, pošto on jednovremeno vrši vladalačku vlast u dvema raznim državama.”18 6. – Savet ministara je zamišljen kao organ izvršne vlasti u državnoj zajednici, ali se lako može uočiti da on u stvari ne poseduje autonomnu vlast u donošenju odluka, već se nalazi u punoj proceduralnoj kontroli vlada ili nadležnih organa država članica. Ustavna pozicija Saveta ministara mnogo više podseća na zajedničko, međuvladino telo država članica, čije se funkcije iscrpljuju u usklađivanju politike i interesa država članica, nego na stvarni egzekutivni organ zajednice. Gotovo sve svoje funkcije, posebno one najvažnije, Savet ministara vrši uz konsultacije, ili na osnovu saglasnosti vlada ili nadležnih organa država članica.
Savet ministara “utvrđuje i sprovodi politiku SCG, saglasno zajednič koj politici i interesima država članica (N. V.)”,19 određuje način predstavljanja i zastupljenosti država članica u međunarodnim finansijskim organizacijama, kao i modalitete zastupljenosti država članica u diplomatsko-konzularnim predstavništvima SCG, uz saglasnost nadležnih organa država članica (čl. 34. st. 2. i 3. Ustavne povelje). Činjenica da Savet ministara ima određena ovlašćenja u oblasti zakonodavne inicijative, izvršavanja zakona državne zajednice i da za svoj rad politički odgovara Skupštini, ne bi smela da nas odvede pogrešnom zaključku da je reč o autonomnom organu izvršne vlasti zajednice, kakav je karakteristič an za federalne države sa parlamentarnim sistemom vlasti. Jer niti državna zajednica Srbija i Crna Gora ima izvorne nadležnosti, niti njena Skupština ima izvornu zakonodavnu vlast u okviru tih nadležnosti, niti je Savet ministara stvarni organ izvršne vlasti, niti se u Ustavnoj povelji uopšte pominje načelo podele vlasti, niti se sistem “vlasti” u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora može potpuno uklopiti u bilo koji sistem državne vlasti!20 Činjenica da Savet ministara, za razliku od skupštine, odluke donosi većinom glasova, ne menja suštinu njegove ustavne koncepcije kao međuvladinog tela iz više razloga. Najpre, zato što ovaj organ svoje nadlež nosti ostvaruje pretežno kroz koordinaciju, sa nadležnim organima država članica, pa čak i na osnovu njihove saglasnosti. Dalje, zato što je Savet ministara politički odgovoran Skupštini i zato što njegovo većinsko odlučivanje pretpostavlja postojanje saglasne volje obe države članice, izražene kroz skupštinsku odluku o njegovom izboru i eventualnom uskraćivanju poverenja. Da je Savet ministara međuvladin organ, a ne izvršna vlast zajednice kao takve, vidi se i po tome što predsednik SCG, kao mandatar za sastav Saveta ministara, nema nikakvu slobodu u izboru kandidata za ministre, već su mu “ruke vezane ključem za sastav Saveta ministara”.21 Ustavna pozicija ministara, koji svoju politiku vode kroz koordinaciju sa nadležnim organima država članica, ili na osnovu njihove saglasnosti, takođe ide u prilog tvrdnji o Savetu ministara kao međudržavnom telu bez autonomne vlasti u donošenju odluka. Ali u pogledu ministara spoljnih poslova i odbrane, kao da ni to nije bilo dovoljno, pa je predviđena njihova obavezna rotacija na pola mandata sa svojim zamenicima, koji su iz druge države članice (čl. 42). Ovde je obezbeđ ivanje ravnopravnosti država članica putem pariteta i rotacije dovedeno do apsurda! 7. – Ustavnom poveljom je ustanovljen i sudski organ državne zajednice – Sud Srbije i Crne Gore – sa naizgled širokim obimom nadležnosti. Po svojim nadležnostima, ovaj sud, na prvi pogled, podseća na ustavne, odnosno vrhovne sudove u federalnim državama, jer, između ostalog, rešava sukobe nadležnosti između institucija SCG, između SCG i jedne ili obe države članice i između država članica međusobno, a odluč uje i o usklađenosti ustava država članica sa ustavnom poveljom, o usklađenosti zakona SCG sa Ustavnom poveljom i zakona država članica sa zakonima SCG (ne i sa Ustavnom poveljom!).22 Dok su, na jednoj strani, njegove nadležnosti po obimu ozbiljno šire od nadležnosti ustavnih sudova, dotle su, međutim, na drugoj strani, institucionalni mehanizmi za ostvarivanje ovih nadležnosti znatno redukovani, posebno u oblasti ustavnih sporova, da se može govoriti samo o kvaziustavnosudskoj nadležnosti Suda SCG. Najpre, ustavnosudska nadležnost suda SCG je nepotpuna, jer pod lupu ocene usklađenosti sa Ustavnom poveljom, kao “najvišim pravnim aktom državne zajednice”, pored ustava država članica, potpadaju samo još zakoni državne zajednice, a ne svi zakoni, drugi propisi i opšti akti kako zajednice tako i država članica.
Dalje, umesto jasnog termina “saglasnost”, u Ustavnoj povelji upotrebljen je termin “usklađenost”, koji ne pogađa dovoljno jasno suštinu jednosmernosti u postupku ocene usklađenosti sa Ustavnom poveljom zajednice, kao najvišim pravnim aktom. Dodatnu konfuziju kod ostvarivanja ove nadležnosti Suda SCG unosi kontroverzna odredba čl. 51. Ustavne povelje, koja utvrđuje da23 “Ustavna povelja, zakoni i nadležnosti SCG i ustavi, zakoni i nadležnosti država članica moraju biti usklađ eni”, ali koja je ustavnopravno neodrživa, jer se iz nje uopšte ne vidi dovoljno jasno šta se sa čim usklađuje, čime je primat Ustavne povelje doveden u pitanje.
Obesmišljavanje samog postojanja Suda državne zajednice dovedeno je do apsurda uključivanjem ustavnih sudova država članica u rad i odlučivanje Suda SCG kod rešavanja ustavnih sporova (čl. 49. Ustavne povelje). Ustavna rešenja o organizaciji i odlučivanju Suda SCG, koji je, pored toga što je sastavljen na principu paritetnog predstavljanja država članica, u punoj proceduralnoj kontroli država članica kod odlučivanja o ustavnim sporovima, otvaraju, međutim, jedno suštinsko pitanje – kolike su stvarne mogućnosti ovako koncipiranog kvazisudskog organa u institucionalnom prevazilaženju političkih sporova u zajednici? Čak ni Sud zajednice nije odoleo “zovu” specifične prirode državne zajednice, ali su konfederalni mehanizmi u njegovoj organizaciji i načinu odlučivanja još drastičniji i pogubniji u odnosu na one u organizaciji i načinu odluč ivanja Skupštine i Saveta ministara, jer oni obesmišljavaju samo njegovo postojanje. Mada samo postojanje Suda i dodeljivanje nadležnosti za rešavanje ustavnih sporova, na prvi pogled, ohrabruje i deluje kao elemenat federacije u ustavnom sistemu državne zajednice, ipak se pouzdano može zaključiti da su najvažnije nadležnosti, u prvi mah dodeljene Ustavnom poveljom Sudu SCG, praktično oduzete odredbama te iste Ustavne povelje o načinu njegovog odlučivanja. Jer kako drugačije objasniti rešenje o uključivanju ustavnih sudova država članica u odlučivanje Suda zajednice kod rešavanja ustavnih sporova? Ko ovde zapravo odlučuje, ko je ovde poslednji sudija – Sud SCG ili ustavne sudije država članica kao “sudije u svojoj stvari”? Prema Ustavnoj povelji, oni odlučuju zajedno, ali praktično, s obzirom na predviđeni postupak odluč ivanja Suda, poslednju reč nema niko! Zakon o Sudu Srbije i Crne Gore propisuje samo da “Sud na zajedničkoj sednici odlučuje većinom glasova od ukupnog broja sudija, s tim da za odluku glasa i većina od ukupnog broja sudija ustavnog suda države članice”, a tek posle drugog neuspelog pokušaja donošenja odluke istom većinom, protekom roka od 6 meseci, Sud može odlučiti većinom glasova prisutnih sudija.24 Tako je, s obzirom na ustavnu mogućnost veta država članica čak i na odluke suda SCG, preko njihovih ustavnih sudova, sudbina pravnih sporova ostavljena “na milost i nemilost” državama članicama i njihovim političkim dogovorima.
Teško je oteti se utisku da je i Sud Srbije i Crne Gore podelio sudbinu izgleda čitave ustavne arhitekture državne zajednice. Ne postoje ni minimalne šanse da će ovako koncipiran sud zajednice moći da se izdigne iznad parcijalnih političkih interesa država članica i, doprinoseći afirmaciji zajedničkih interesa, postane čuvar Ustavne povelje i državne zajednice.
Njegov uticaj na pravno artikulisanje sporova u zajednici biće, po svemu sudeći, minoran. Ako uopšte bude bio u prilici da rešava neke važnije, ustavne sporove, njegove odluke biće samo pravna verifikacija unapred postignutih političkih dogovora vodećih političkih snaga u državama članicama, jer ovaj sud ne samo da ne poseduje instrumente za sprovođenje svojih odluka mimo volje država članica, već nema ni institucionalne mehanizme da drugačije odluke i donese. A kad ne dođe do političkog dogovora vladajućih većina u državama članicama, Sud će se neminovno suočiti sa blokadama i opstrukcijama, otvarajući time širom vrata političkim sukobima, ucenama i partikularizmu, protivno ideji zajedništva.

  1. 28 Npr. Ustavna povelja Francuske od 1814. Šarla X i Ustavna povelja od 1830, doneta posle Julske revolucije u Francuskoj, dolaskom na vlast Luja-Filipa Orleanskog. Nav. prema: R. Marković, Ustavno pravo i političke institucije, Beograd, 1998, str. 64-65. [↩]
  2. 29 S. Avramov - M. Kreća, Međunarodno javno pravo, Beograd, 1999, str. 450.) Uporedno ustavno pravo poznaje i druge termine koji se upotrebljavaju u nazivima najviših pravnih akata pojedinih država (npr. osnovni zakon Nemačke, Ustavni zakon Kanade, Politički ustav Sjedinjenih država Meksika itd), ali su to, van svake sumnje, vrhovni pravni akti tih država, koji imaju opšti primat u odnosu na sve druge opšte akte kako saveza tako i država članica. Ako je termin “ustavna povelja” skoro sasvim izopšten iz savremenog ustavnog prava, a izraz “povelja” sinonim za ugovor u međunarodnom javnom pravu, kakvo je onda značenje termina “ustavna povelja” u nazivu konstitutivnog akta Državne zajednice Srbija i Crna Gora? Nije ovde u pitanju nikakva ekvilibristika, ((30 Profesor Budimir Košutić smatra da je Ustavna povelja SCG “i specifičan državni pravni akt najviše pravne snage, ali i poseban dvostran, možda i višestran međunarodni ugovor”. B. Košutić, “Pravna priroda Ustavne povelje”, Branič, 2/2002, str. 20. [↩]
  3. 31 Čl. 2. Ustavne povelje SCG. Uporedi sa članom 1. Ustava SRJ od 1992. [↩]
  4. 32 S. Jovanović, O državi, Beograd, 1990, str. 154. [↩]
  5. 33 K. J. Fridrih, op. cit., str. 84. [↩]
  6. 34 Ustavom SRJ od 1992. bilo je izričito utvrđeno da je “vlast u SRJ organizovana na načelu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast” (čl. 12). Što se tiče vertikalne podele nadležnosti, ona je u Ustavu SRJ bila izvedena dosledno, u vidu isključive nadležnosti federacije i mešovite nadležnosti federacije i federalnih jedinica, sa pretpostavkom nadležnosti u korist federalnih jedinica. Federacija je raspolagala izvornom nadležnošću, tj. “nadležnošću za utvrđivanje nadležnosti”. (Vid. čl. 77. Ustava SRJ od 1992.) Detaljnije o podeli nadležnosti u federacijama uopšte videti: Z. Đukić-Veljović, “Ustavnopravni problemi raspodele funkcija između federacije i federalnih jedinica”, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1-2/1974, str. 135-144; B. Nenadić, op. cit., str. 21-27. 35 Čl. 19. st. 1. alineje 3, 5. i 6. Ustavne povelje SCG. 36 Vid. čl. 34. st. 2. i 3, 40. st. 1, 43. i 45. Ustavne povelje SCG i čl. 35. Zakona o Savetu ministara SCG, Službeni list SCG, br.21/03. [↩]
  7. 35 Čl.19. st. 1. alineje 3,5 i 6 Ustavne povelje SCG [↩]
  8. 36 Vid. čl. 34. st. 2. i 3, 40. st. 1,43 i 45. Ustavne povelje SCG i čl. 35. Zakona o Savetu ministara SCG, Službeni list SCG, br. 21/03 [↩]
  9. 37 Upor. čl. 2. i 17. Ustavne povelje SCG, čl. 1. st. 3. i čl. 2. st. 1. Ustava Republike Crne Gore od 1992. i čl. 135. Ustava Republike Srbije od 1990. [↩]
  10. 38 Hamilton - Medison - Džej, Federalistički spisi (prevod i napomene dr V. Koš-tunica), Beograd, 1981, str. 269-270. [↩]
  11. 39 U Evropskoj uniji, koja predstavlja specifičan hibrid državne zajednice, poslanici u Evropskom parlamentu se biraju na neposrednim izborima, ali opet pojedinačno, sa teritorije država članica, prema unapred utvrđenim kvotama za svaku članicu, mada Evropski parlament donosi odluke većinom glasova, za razliku od Skupštine SCG. Videti čl. 190. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice (prečišćen tekst), u knjizi Osnivački ugovori Evropske Unije (priredio D. Lopandić), Beograd, 2003. U literaturi se, međutim, sa pravom ističe da neposredan izbor poslanika za Evropski parlament ne znači mnogo, jer on u sistemu institucija Evropske unije ima pretežno savetodavna ovlašćenja. Evropski parlament je, “iako učvršćen u svom legitimitetu i autoritetu, koje crpi iz samog izvora demokratije, … ostao zarobljenik svoje pretežno savetodavne moći”. D. Siđanski, Federalistička budućnost Evrope, Beograd, 1996, str. 164. [↩]
  12. 40 Čl. 5. st. 3. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje SCG i čl. 22. Zakona o posrednom izboru poslanika u Skupštinu SCG, Službeni list RCG br. 8/03. [↩]
  13. 41 S. Samardžić, “Uticaj izbora u Srbiji na državnu zajednicu”, Prizma, januar 2004, str. 20-21. [↩]
  14. 42 Doduše, u zajednici postoji samo privid državnog jedinstva, jer u Ustavnoj povelji ne stoji da je teritorija SCG jedinstvena, već samo da je čine teritorije država članica. čl. 5. st. 1. Ustavne povelje SCG [↩]
  15. 43 Prema Ustavu SRJ od 1992, predsednik Republike komanduje Vojskom Jugoslavije u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane i predsedavajući je Vrhovnog saveta odbrane po položaju (čl. 135). Prema Ustavnoj povelji SCG, vrhovni komandant Vojske je Vrhovni savet odbrane, koji čine predsednik SCG i predsednici država članica, ali odluke donosi jednoglasno (čl. 56). [↩]
  16. 44 Šire o tome: M. Jovičić, “Politička odgovornost šefa države u uporednom pravu”, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 2/1966, posebno str. 182-192. [↩]
  17. 45 R. Marković, “Ustavnopravna analiza Ustavne povelje”, Ustavna povelja dr-žavne zajednice Srbija i Crna Gora, “Beogradski forum za svet ravnopravnih”, Beograd, 2003, str. 13. [↩]
  18. 46 S. Jovanović, op. cit., str. 159-160. [↩]
  19. 47 Čl. 33. alineja 1. Ustavne povelje SCG. [↩]
  20. 48 Šire o sistemu vlasti u državnoj zajednici videti: R. Marković, “Sistem vlasti prema Ustavnoj povelji”, u Ustavna povelja državne zajednice SCG, sv. 7, drugo prošireno i dopunjeno izdanje, “Beogradski forum za svet ravnopravnih”, Beograd, 2003, str. 20-24. [↩]
  21. 49 R. Marković, “Ustavnopravna analiza Ustavne povelje”, str. 12. Prema Ustavnoj povelji, predsednik SCG “predlaže Skupštini kandidate za ministre i kandidate za zamenika ministra spoljnih poslova i zamenika ministra odbrane” (čl. 35. st. 1), ali dva kandidata za ministra mogu biti iz iste države članice, kao i predsednik SCG, dok ostala tri moraju biti iz druge države članice. Ministri spoljnih poslova i odbrane, a takođe i zamenici ministara spoljnih poslova i odbrane, moraju biti iz različitih država članica (čl. 35. st. 2. i 3). [↩]
  22. 50 Vid. čl. 46. st. 1. alineje 1, 2, 4, 5 i 6. Ustavne povelje SCG. [↩]
  23. 51 Ovu odredbu trebalo bi tumačiti u smislu da ustavi, zakoni i nadležnosti država članica moraju biti u skladu sa Ustavnom poveljom, zakonima i nadležnostima SCG, ali ukazujemo na opasnost i od obrnutog tumačenja, da svi ovi akti moraju biti obostrano usklađeni! Upor. čl. 115. Ustava SRJ od 1992. [↩]
  24. 52 Čl. 35. Zakona o Sudu Srbije i Crne Gore, Službeni list SCG, br. 26/03. [↩]
Stranice: 1 2 3 4 5 6 7


Napišite komentar