Izgon Ivana Ivanovića
9. Bez obzira na izrazito totalitarni karakter Titovog režima, ipak se dešavalo da umetnici i naučnici budu progonjeni u nekoj od republika bivše Jugoslavije, a da nađu utočište u drugoj. Poznato je da je iz Sarajeva u Beograd prešlo mnogo umetnika u naučnika. Pošto su u Sarajevu bili onemogućeni, proganjani, neki čak i hapšeni, mnogi su došli u Beograd, u kome su dobili stanove, posao, katedre na Univerzitetu i u kome su mogli potpuno slobodno i nesmetano da pišu i objavljuju. Tako su se u Beograd doselili Meša Selimović, Esad Ćimić, Boža Jakšić, Vojislav Lubarda i mnogi drugi. Beogradski filmski reditelj Živojin Pavlović bio je u Beogradu pod embargom zbog filmova tzv. crnog talasa i zbog učešća u komisiji koja je najvišom ocenom ocenila film Plastični Isus Lazara Stojanovića. Međutim, u Sloveniji je Pavlović potpuno normalno snimao filmove i uživao veliki ugled. Pozorišna predstava Druga vrata levo Aleksandra Popovića bila je zabranjena u beogradskom Ateljeu 212, a normalno je, u režiji Mira Međimorca, igrana u Zagrebu, učestvovala na pozorišnim festivalima i dobijala nagrade. Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera nije mogao biti postavljen u Zagrebu, a u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu doživeo je veliki uspeh.
Ivan Ivanović se posle izgona iz Kuršumlije našao u Beogradu, praktično na ulici. Bio je bez posla, bez stana, bez mogućnosti objavljivanja.
Pošto se našao u praktično bezizlaznoj situaciji, bez sredstava za život porodice, Ivanović je pribegao jednom bizarnom i vrlo specifičnom načinu da dođe do makar minimalnih sredstava za život. Naime, preko prijatelja došao je u vezu sa lekarom Čedom Brašancem, koji bio i književnik i koji je radio u invalidskoj komisiji. Ivanović je dva puta odlazio kod Brašanca, ali se nije usudio da ode na unapred zakazan i dogovoren pregled, posle čega bi bio penzionisan. Tek u trećem pokušaju sačekao je doktora Brašanca i dobio minimalnu invalidsku penziju, od koje nije mogao da omogući normalan život porodici. Dakle, i na ovom primeru vidimo da je Ivanovićev slučaj specifičan i drukčiji od svega što se događalo sa književnicima i umetnicima u Titovoj despotiji zvanoj Socijalistič ka Federativna Republika Jugoslavija.
10. Za razliku od drugih političkih suđenja, u kojima je viši sud povećavao kaznu okrivljenom, potvrđivao kaznu ili je vraćao na novo suđenje, u slučaju Ivana Ivanovića Vrhovni sud je svojom presudom KžI-2192/74 od 14. februara 1975. godine preinačuje presudu Okružnog suda iz Prokuplja, kojom je Ivan Ivanović osuđen na dve godine zatvora, pa ga oslobodio od optužbe. Dakle, u slučaju Ivana Ivanovića Vrhovni sud Srbije doneo je oslobađajuću presudu.
Karakteristično je obrazloženje ove presude Vrhovnog suda, u kojem Vrhovni sud, u maniru književne kritike, daje apsolutno negativnu ocenu romana Crveni kralj, pa navodi: Roman Crveni kralj čitavom svojom sadržinom, uključujući i njegov inkriminisani deo, pre svega ilustruje samog pisca kao književnika koji, bez neophodne intelektualne objektivnosti i sposobnosti da društvene pojave tretira u njihovoj celokupnosti govori o određenoj pojavi u Jugoslaviji, koja je daleko pre literarnog kazivanja optuženog, društveno osuđena kao negativna pojava, suprotna tokovima razvoja socijalističkih društvenih odnosa u nas, optuženi, bezmalo u tekstu čitavog romana, izraž ava svoj oponentni stav i omalovažavajući odnos prema ukupnim društvenim zbivanjima u našoj zemlji. Međutim, društvena zbivanja o kojima optuženi govori u svom romanu nisu predmet inkriminacije po članu 174 KZ. Zaštita društva od takvog načina tretiranja određenih društvenih odnosa postignuta je zabranom rasturanja knjige.
Dakle, i Vrhovni sud smatra da je ta knjiga štetna, da pisac nije sposoban, da je roman negativna pojava, da je suprotan tokovima razvoja socijalističkih društvenih odnosa kod nas i slično, ali nalazi da pisac ne treba da ide u zatvor, već je dovoljna kazna što je knjiga kao opasna i štetna zabranjena.
U vezi sa ovom odlukom Vrhovnog suda iznosimo jedno lično svedočenje. Naime, autor teksta, budući u prijateljskim odnosima sa Brankom V. Radičevićem, nakon donošenja presude u Prokuplju, kojom je pisac osuđen na zatvor zbog književnog dela, tražio je od Radičevića mišljenje o tome. Radičević je odgovorio da je bio u kontaktu sa tada visokim političkim funkcionerom Dražom Markovićem i da mu je on rekao da ta knjiga ništa ne valja, ali da će presuda biti preinačena i pisac – Ivan Ivanović – oslobođen od optužbe. To je Marković rekao odmah posle donošenja prvostepene presude, dok ona još nije stigla u Vrhovni sud, niti je u Vrhovnom sudu razmatrana. U svojim dnevničkim beleškama, koje su šapirografisane išle iz ruke u ruku u Beogradu, Draža Marković je nešto slično napisao, s tim što je naveo da mu je njegov prijatelj Muharem Pervić rekao da ta knjiga nema nikakvu umetničku vrednost. Sve to govori da je kompletan proces Ivanu Ivanoviću organizovan od strane političara, da je prvostepena presuda (osuđujuća) doneta po nalogu političara, da je drugostepena (oslobađajuća) presuda takođe doneta po nalogu političara i da tu sud nije imao nikakvu ulogu.
Ovih dana u jednom beogradskom časopisu objavljen je esej Amerika u prozi i dramama srpskih pisaca, u kojem piše: Za protagonistu svog romana Crveni kralj Ivan Ivanović je uzeo čoveka iz staleža privilegovanih. Crveni kralj je daroviti fudbaler i državni reprezentativac, čovek koji je u najranijoj mladosti osetio naličje i lepotu finansijskog i društvenog uspona.
Pred povratak iz Amerike, dakle, s jedne prostorne i vremenske distance, on se seća svoje sportske karijere propraćene mnogim ujdurmama.
Na pojednostavljen način govori o dehumanizovanosti urbanog sveta u kojem važi matematička logika primanja i zadavanja udaraca – Zadaj ih više nego što ih primiš.
Ova proza, koja se iščitava u jednom dahu, i paralelno odvija u Kaliforniji i Beogradu, poseduje osobenu tehniku postepenog fabulativnog razvoja, što romanu pruža životnost koja je neophodan začin prozi ispovednog karaktera.
O Americi Zoran Jugović govori cinično i rezignirano. U toj zemlji se i pored toga što je zaradio veliki novac teško snalazi. Konstatuje da u Americi nema lepote i da se tamo sve radi za pare. Kada govori o vezi sa nekadašnjom filmskom divom Džordžijom Vud, King, koji se tokom čitave ispovesti hvali kako je imao puno devojaka i žena, ne krije svoje zaprepašćenje. Tako, na primer, u svingerske igrarije nikako nije mogao da se uključi: – Kada sam jednom pokušao, osećao sam se kao da sam medu majmunima.
Odmah sam se ispovraćao.
Na primedbu nekadašnje lepotice da ga je sramota da se svuče pred gerlama, King odgovara: – I jeste, mislim se, ja sam ponikao iz jednog čestitog naroda u kojem se obraz i čast još uvek čuvaju! Moje baba i majka su imale u životu jednog čoveka! Poput američkih prozaista Ivanović uspeva da u bizarnim situacijama, kroz jedno tipično sportsko pojednostavljenje, dođe do filozofskih uopštavanja o životu. Od ekspozicije do zapleta King, provincijalac koji je prvo krenuo u osvajanje velikog grada, a potom i Amerike, Jugoslaviju stavlja iznad, i pored toga što je u Americi zaradio mnogo više love.
Zato na kraju i odlučuje da se vrati u rodni kraj.
Na osnovu ovog krokija o romanu Crveni kralj, trideset godina nakon što je objavljen, najbolje se vidi apsurdnost, besmislenost i promaš enost progona Ivana Ivanovića. Međutim, to je Ivanu Ivanoviću zagorč alo i potpuno izmenilo život, ali ga možda i načinilo značajnim i plodnim srpskim piscem, mada je on to bio već avgusta 1972. godine, kada je izašao Crveni kralj.