Izgon Ivana Ivanovića
4. Kada je reč o suđenjima piscima i drugim umetnicima, uvek je odbrana predlagala saslušanje u svojstvu veštaka, eksperta iz oblasti estetike, umetničke teorije i kritike ili stvaraoca iz oblasti u kojoj stvara okrivljeni, da bi se utvrdilo da li je predmet optužbe umetnost, umetničko delo i, prema tome, slojevito, višeznačno i asocijativno delo koje nije pogodno za tumačenje po krivično-pravnim i zakonskim merilima.
Skoro uvek sudovi su odbijali predlog za angažovanje sudskih veštaka navedenog profila. Međutim, u procesu zabrane knjige Ivana Ivanovića pred Okružnim sudom u Pančevu načinjen je izuzetak i za veštaka je određen profesor etike dr Vuko Pavićević.
Istaknuti komunistički intelektualac, nesporna i u vladajućoj nomenklaturi izuzetno cenjena i komunizmu odana ličnost, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Vuko Pavićević, u svojstvu veštaka, pred Okružnim sudom u Pančevu, u procesu zabrane knjige Crveni kralj rekao je da je Ivanovićeva knjiga roman, umetnost i izneo vrlo pozitivne, afirmativne i na estetskim kriterijumima zasnovane ocene Crvenog kralja. U svom izlaganju potpuno je opovrgao mišljenje javnog tužioca i istakao saznajne, umetničke, vrednosne i ukupno ljudske poruke romana, snažno podržavajući duboke i na širokom spektru prezentirane višeznačne asocijacije koje Crveni kralj izaziva kod čitalaca.
Međutim, sud Pavićevićev nalaz ne prihvata i roman Crveni kralj zabranjuje. To se nikad nije dogodilo. To je stopostotni i totalni izuzetak od svega što se u montiranim sudskim procesima u toku 60 godina desilo.
5. Moderno krivično pravo počinje od donošenja francuskog krivič nog zakona 1804. godine. Tu je predviđeno da građanin može krivič no da odgovara i da bude osuđen samo za ono za šta je optužen. Ivan Ivanović je optužen što je u knjizi Crveni kralj, štampanoj 1972. godine, izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, a osuđen je i zbog priče “Moj brat Dinda Arizanović”, koja je objavljena na osnovu anonimnog književnog konkursa u NIN-u 28. juna 1970. godine, priče “Kučka i njeni sinovi”, objavljene u časopisu Savremenik 1973. godine i zaplenjenog, prilikom pretresa, neobjavljenog dnevnika Roman oko romana Crveni kralj. To je takođe apsolutni izuzetak i specifičnost ovog procesa u odnosu na sve viđeno po srpskim i jugoslovenskim sudnicama od 1945. do danas.
6. Bez obzira što nije bio u zatvoru, niko od žrtava montiranih sudskih procesa nije preživljavao tako teške posledice kao Ivan Ivanović.
Njegov branilac, ugledni beogradski advokat i književnik, legendarni ratnik Toplice, čovek koji je zbog moralnih nazora napustio ministarsku fotelju, dr Milivoje Perović, u žalbi na prvostepenu presudu ističe: U stvari on (Ivanović) je bio gotovo formalno proteran iz Toplice, preselio se u Beograd, u selo Žarkovo, kod tasta…
Sam pisac, posle mnogo godina, sećajući se svog otpuštanja iz škole i progona iz južne Srbije, gde je proglašen za državnog neprijatelja broj jedan, piše: Od svih zala koja su mi naneli komunisti, najteže mogu da im oprostim što su mi uzeli zanimanje, jer posle otpuštanja s posla i uvođenja moralno-političke podobnosti kao uslova za rad u školi, moja diploma Filološkog fakulteta izgubila je svaku vrednost, sa njom jednostavno nisam više mogao da se zaposlim. Gde god sam konkurisao, svuda su mi tražili potvrdu o moralno-političkoj podobnosti. Drugim rečima, pitali su me jesam li član Saveza komunista, što, razume se, nisam bio.
Primera radi, Gojka Đoga, nisu otpustili sa posla, po izlasku iz zatvora vratio se na svoje radno mesto. Osam smenjenih profesora Filozofskog fakulteta nisu mogli da predaju studentima, ali su dugo godina primali platu, a kada su prestali da ih plaćaju osnovan je Institut na kojem su radili. Miša Mihajlov, Selić i Lazar Stojanović dobili su pasoš – otišli na Zapad i tamo se snalazili.
Samo je Ivan Ivanović zabranjen, isteran sa posla, proteran, osuđen, izbačen na ulicu i ostavljen.
7. Rudolfu Slanskom i Arturu Londonu suđeno je u Pragu, Josifu Brodskom u Sankt Peterburgu, Sinjavskom i Danijelu u Moskvi, Amerikancima za rat u Vijetnamu pred Raselovim sudom u Parizu, Miloševiću u Hagu, Šešelju u Sarajevu, žrtvama Dahauskih procesa u Ljubljani, Vladi Gotovcu i Čičku u Zagrebu, Đogu, Seliću, Đilasu, Lazi Stojanoviću, profesoru Đuriću i Zoranu Gluščeviću u Beogradu, a Ivanu Ivanoviću u Prokuplju.
Pored totalitarne komunističke države, nesamostalnog, poslušnog i policijskog sudstva, Ivanoviću je sudila i provincija. Provincija je najsuroviji, najstravičniji i najpodmukliji sud od svih sudova, a srpska, uz to i komunistička provincija je sve to, ali na kvadrat.
Suđenje Ivanu Ivanoviću organizovano je u Prokuplju nezakonito, suprotno izričitim zakonskim propisima koji su nalagali suđenje, pre svega, u Pančevu, gde je roman Crveni kralj štampan, ili u Beogradu, gde je tada bilo Ivanovićevo prebivalište. I to je osobenost Ivanovićevog slučaja u odnosu na druge. U drugim montiranim procesima makar je sudio nadležni sud, a Ivan Ivanović nije imao ni mogućnost da odgovara pred mesno nadležnim sudom.
To je svakako urađeno namerno, jer se Ivanovićev otac Božidar Ivanović, kapetan predratne Jugoslovenske vojske, pridružio četnicima – gerilskom pokretu bivše vojske za odbranu zemlje od okupatora. Delovao je u Toplici i šire u južnoj Srbiji. Posle pobede komunista u građanskom ratu, kapetan Božidar Ivanović je u opštem metežu i povlačenju nestao i verovatno poginuo negde u bosanskim planinama. Posle rata, neopravdano i bez ikakvih dokaza ili čak indicija satanizovan je u južnoj Srbiji, posebno u Toplici.
U progonu, suđenju i uopšte kampanji protiv Ivana Ivanovića, u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, značajno, a možda u ključno i odlučujuće mesto sadrže razni izveštaji sastavljeni od insinuacija, poluistina i čistih falsifikata o aktivnosti Božidara Ivanovića u ratnom periodu. Tako je Službe državne bezbednosti sačinila izveštaj o ocu Ivana Ivanovića 9. oktobra 1974. godine, koji se nalazi u sudskim spisima. Povodom suđenja Ivanoviću, mesna organizacija Udruženja boraca NOB-a iz sela Gornji Brestovac, opština Bojnik, uputila je pismo Okružnom sudu u kojem se govori o Dindi Arizanoviću, partizanu iz Gornjeg Brestovca, koga su prepoznali u Ivanovićevoj priči objavljenoj u NIN-u. Vrhovnom sudu, koji je razmatrao žalbu Ivanovića, upućeno je pismo Opštinskog komiteta SK Kuršumlija u kojem se osuđuje književnik Milovan Vitezović zbog teksta napisanog u odbranu Ivana Ivanovića i u kojem se konstatuje: Međutim, Opštinski komitet Saveza komunista u Kuršumliji je jednoglasno zaključio da je odluka Okružnog suda u Prokuplju, kojom je osuđen Ivan Ivanović, naišla na široko odobravanje radnih ljudi u ovoj komuni, i radnih ljudi i građana Toplice.
Sigurno je da su otac i njegova opredeljenost za četničku – poraž enu stranu u građanskom ratu, u vreme kada Ivan Ivanović ima samo pet godina, odlučujuće doprineli pogromu organizovanom protiv profesora gimnazije u Kuršumliji i književnika početnika Ivana Ivanović a u periodu od 1972-1974. godine.
Iskustva stečena životom u srpskoj provinciji za vreme komunizma i sva stradanja u njoj poslužila su Ivanoviću da ostvari zapažen romansijerski opus o najskrivenijim fenomenima provincije. Činjenica da ceo život proživeo pod hipotekom oca, ratnika poražene strane u građanskom ratu, pod vlašću pobednika, omogućila mu je da napiše izuzetne stranice o građanskom ratu na jugu Srbije u romanu Crni dani Rake Drainca i egzegezi tog romana Drainac između četnika i partizana.
8. U socijalističkoj Jugoslaviji bilo je mnogo montiranih sudskih procesa za delikt, mišljenja, politički angažman, a odgovarali su umetnici, naučnici, političari i druge javne ličnosti. Međutim, nije zabeležen slučaj da su tzv. politički krivci fizički maltretirani bilo od policije, bilo po njenom nalogu.
Ivan Ivanović je i u tom pogledu izuzetak. Opisujući svoje stradanje u Kuršumliji, tom reprezentativnom uzorku i paradigmi za jalovost, podmuklost i surovost srpske provincije, Ivanović navodi pakleni scenario, koji su načinili politički moćnici u Kuršumliji, da ga uz pomoć policije i lokalnih siledžija pretuku. Bilo je predviđeno da grupa mladića isprovocira Ivanovića na ulici, da ga unapred pripremljeni milicioneri privedu u stanicu milicije, gde bi ga isprebijao batinaš najvažnije politič ke ličnosti u Kuršumliji Korčagina, sa nadimkom Rođa. Pošto je Ivanović o ovom scenariju unapred obavešten i na provokacije mladića nije reagovao, prisutni milicioneri nisu mogli da ga privedu. Ipak su uspeli da mu izbuše prednje gume na automobilu.