Izgon Ivana Ivanovića
Dragoljub Todorović advokat,
Beograd
U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika na ovim stranama, od presude Vojnog suda Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, koja je objavljena na naslovnoj strani Politike 27. novembra 1944. godine i kojom je 105 uglednih građana Beograda osuđeno na smrt i streljano, samo zato što su bili ideološki neistomišljenici komunista, koji su upravo osvajali i otimali vlast, pa do petka 7. decembra 2001. godine, kada je Osnovni sud u Podgorici osudio na tri meseca zatvora novinara Ašanina što je u svojim novinama preneo tekstove koji in flagranti hvataju u kriminalnoj delatnosti aktuelnog crnogorskog vlastodršca, procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.
Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine, napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.
Crveni kralj je izašao iz štampe 31. avgusta 1972. godine. Već u septembru objavljeni su izuzetno povoljni prikazi knjige u dnevnim novinama (Politika i Borba), večernjim listovima (Večernje novosti, Politika ekspres), nedeljnicima (NIN, Ilustrovana politika), zabavnim revijama (Jež, Radio i TV revija), književnim glasilima (Književne novine, Književna reč), omladinskoj štampi (Mladost, ČIK), časopisima (Savremenik, Izraz), na radio-talasima (Radio Beograd); održana su dva javna čitanja romana uz učešće autora, poznatih književnih kritičara i najpopularnijih glumaca; autor je zaključio ugovor sa filmskom kućom Dunav film o snimanju filma po romanu, koji je trebalo da režira Dejan Đurković; u to vreme najpoznatije i najprestižnije pozorište Atelje 212 stavilo je Crvenog kralja na svoj okvirni repertoar; svaki dan u štampi pojavila bi se neka vest, crtica, komentar, intervju u vezi sa romanom.
U posleratnoj srpskoj književnosti takav publicitet u tako kratkom periodu nije doživeo nijedan autor za objavljeno delo, uključujući Andrića i Krležu, kao i partizanske pisce i pesnike. Nestvarno i prosto neverovatno deluje podatak da su istog dana (9. septembra 1972.) Politika i Borba objavile književnu kritiku o Crvenom kralju, a da su to isto uradili sutradan (10. septembra 1972.) i Večernje novosti i Politika ekspres.
Opisani publicitet i ogromni uspeh romana Crveni kralj kod književne kritike, kada se posmatra u kontekstu činjenice da je autor Crvenog kralja Ivan Ivanović do tada apsolutno anoniman profesor književnosti iz najdublje srpske provincije, dobija dimenzije svojevrsnog i neobjašnjivog fenomena.
Dakle, Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo, koje podleže samo estetičkim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par excellence, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba, Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.
1. Ivan Ivanović je bio žrtva tri procesa: 28. decembra 1972. godine Okružni sud u Pančevu trajno je zabranio rasturanje romana Crveni kralj.
13. januara 1973. godine Radna zajednica gimnazije Radoš Jovanović-Selja u Kuršumliji, u kojoj je Ivanović bio profesor srpskohrvatskog jezika, izrekla mu je disciplinsku meru isključenja iz radne organizacije, sa prestankom radnog odnosa danom uručenja odluke o isključenju. To je istovremeno faktički značilo proterivanje iz Kuršumlije i sa juga Srbije uopšte, pa se prognani Ivanović već 16. januara 1873.
godine našao u Beogradu.
23. oktobra 1974. godine Okružni sud u Prokuplju osudio je Ivana Ivanovića na dve godine zatvora zbog krivičnog dela povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174 KZ, koje je počinio objavljujuć i roman Crveni kralj. Dispozitiv presude glasi: Kriv je što je u knjizi Crveni kralj štampanoj 1972. godine izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju nazivajući je na više mesta Juga i Jugovina u kojoj je, pored ostalog, kroz usta nogometaš a Zorana Jugovića omalovažavao Jugoslaviju i sledećim rečima: “Nemam ni domovinu. Što da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je Jugovina majka. Isuviše toga mi se desilo. A i da nije, ja sam internacionalac.
Mi internacionalci nemamo ni kuću ni zemlju. Za Jugu me baš briga! Pa ipak, volim je, majke joj ga…”.
Tu nema nikakve poruge za Jugoslaviju, već samo pohvala i vrednosnih sudova potpuno neutralnih u odnosu na Jugoslaviju.
Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.
2. Od sva tri procesa, najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović-Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključ enje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdrž ali od glasanja.
Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavist, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.
3. U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se podcenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetska i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu.
Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.
Tako u krivičnoj prijavi stoji: Iz napred citiranog i čitave knjige očigledno je da je knjiga književno delo utoliko što je nađena pogodna forma da se zlonamerno i neistinito prikažu društveno-političke prilike u zemlji, a da je to u stvari politič ki pamflet i političko-ideološka diverzija u obliku književnog dela.
Ovakvih genijalnih misli i zapažanja nema u teatru apsurda, u Kralju Ibiju, kod Joneska ili Beketa, u negativnim utopijama kod Svifta, Orvela ili Hakslija. U presudi se takođe govori da je Crveni kralj roman, dakle, umetničko delo, i to na više mesta.