Drainčev projekat balkanske kulture
APEL NIKOLE FILIPOVA JUGOSLOVENSKIM PISCIMA
(Pitanje balkanske kulture nije još likvidirano)
Idejno obrazloženje balkanske kulture ja sam već izneo u prošlim brojevima Pravde. Na to pitanje ne mislim da se vratim još jedanput.
Moju tezu već su potkrepili nekoliko uvaženih pisaca s ovih strana, a nisu isključeni komentari u budućnosti još od mnogih drugih, koji povodom ovog problema objaviše svoju objektivnu reč i nekompromisno mišljenje.
Dakle, pitanje balkanske kulture je već jedan fakat. U to se ne može sumnjati. O tome svedoče komentari u inostranoj presi, i kojima me, usput uvrštavaju radoznali špenglerovci u red najvećih protivnika oksidentalne kulture sa balkanskih strana.
Ne bunim se protivu tog fakta. U meni je Zapad, u koliko mi sile dopuštaju, odista, našao najvećeg protivnika. Naročito takozvana “zapadna kultura”, u čiju sam moć prestao da verujem otkako je nauka sasvim dominantno preovladala nad čovekom.
Svoje verovanje u novu balkansku kulturu, koja ima tek da dođe i čiji počeci jasno odbleskuju originalnom i svežom notom, podvukao sam ne bez izvesne gordosti i ponosa. I ne samo to, gotov sam na ovom izvanrednom i delikatnom problemu da primim borbu protivu svih moguć ih frontova, pa ma oni dolazili s ove ili s one strane. Štaviše i pad na ovom pitanju ne čini mi se uzaludan, beskoristan i bez izvesne satisfakcije.
Zato svako buduće osvrtanje na ovaj problem biće odbrana jedne jasne i konkretne ideje koja je dobila svoj izraz i svoju fizionomiju.
Na redu je “Apel srpskim piscima” od g. Nikole Filipova koji po drugi put, opširno govori o ovom problemu, a kome, iz izvesnih neprijatnih razloga, nisam odgovorio na prvi odgovor. Nisam mu odgovorio, jer, nažalost, bila mi je i suviše jasna njegova tendencija i njegovo skretanje u desno. Razlog za to ćutanje ne leži u tome što mi fakta nisu ležala na raspoloženju: namerno sam prećutao da ne bih došao u neprijatan položaj da raščišćavam istorijsko pitanje Bugara i Srba iz prošlosti, jedno pitanje za koje moja generacija ni u kom slučaju nije odgovorna: Negirajući svaku prošlost, pa i proizvoljno istorijsko izvrtanje, u samom početku i upućenom pismu g. D. B. Mitovu, ja sam se, kao što je poznato, kategorički ogradio od svega u prošlosti i sav se založio za budućnost. Iz tog razloga, dijametralno oprečnog mišljenja, nisam želeo niti želim da prekopavam grobove pojedinih istorika s ove ili sa one strane i da svoja uverenja potkrepljujem proizvoljnim citatima i lažnim faktima.
Mojoj generaciji je apsolutno jasno gde smo živeli, gde živimo i gde ćemo živeti ko zna još koliko godina. Njoj su takođe jasne metode u borbi za opstanak bugarskog i jugoslovenskog naroda. Nema fakata koji bi nas razuverili u tome! Sredstva u borbi behu nam ista. Prema tome, s obzirom na sutrašnjicu, na budućnost za koju se borimo i zalažemo, svako osvrtanje u prošlost bilo bi za nas mlaćenje prazne slame. Ne razumem zašto to ne bi bilo jasno i g. Nikoli Filipovu? …
Pa da odem još dalje: šta bi utešilo g. Nikolu Filipova i celu jednu plejadu pisaca koji ovako gledaju, ako bi, recimo, našli krivice na ovoj ili na njihovoj strani? Da li bi takvi zaključci doneli pozitivan rezultat? I ne bi li to bila samo jedna istorijska hipoteza, koja pred faktima i stvarnošć u današnjice nema nikakvog značenja? …
A iznad svega: ume li ta generacija Nikole Filipova da se okrene sasvim budućnosti i da jednom zauvek shvati kako je prošlost jedan otrov, jedna barijera, jedna zabluda, koja nam samo ometa raščišćavanje aktuelnih problema u svakom, pa i u političkom pogledu? …
G. Filipov kaže: – Kad dopuštamo, da među srpskim piscima i među drugim javnim dejcima se nalaze ličnosti, koje iskreno žele zbliženje, pa čak i federiranje dva srodna naroda – srpskog i bugarskog, mi smatramo, da izvan svega treba da se objasnimo, jer do sada ta lepa želja nije mogla da se postigne i jer i najnapredniji deo bugarske inteligencije (?) odnosi se prema tom pitanju sa skepticizmom i nepoverenjem.
Čudnovato! Ja se, ipak, nisam prevario kad sam jednom podvukao to nepoverenje, tu sumnju velikog dela stare bugarske inteligencije, koja u sve što dolazi sa ovih strana, sumnja, u većini slučajeva pogrešno i nepravedno.
Ovakva fakta daju dragocenih podataka za psihologiju stanja u kome se nalazi bugarska inteligencija i jedan znatan deo bugarskog naroda.
Otuda potiču sve nesuglasice, svako odstupanje od dobre volje za rešenjem raznih pitanja, jer sumnja nad svim dominira. Zalud će čovek bratski pružati ruku, nastojati da od srca razuveri za kratko vreme stečenog prijatelja, ipak, ovaj, u suštini, odnosiće se prema njemu kao prema “sumnjivom” čoveku, koji pored lepe reči krije negde u džepu jedan nož sa dve oštrice. E, to je žalosno! …
Meni je sasvim jasno ovo nepoverenje. Čitajući u Bugarskoj knjige za decu ja sam video, na žalost, kakvim baucima tamo predstavljaju specijalno nas. Tako se više ne predstavljaju ni ljudožderi sa Melanezijskog arhipelaga. A ne samo to: u vojnim bukvarima, nekim istorijama za vojnike, koje mi slučajno padoše u ruku, kao i u raznim istorijama, kategorički se naređuje mladeži da gaje mržnju prema nama.
Koliko mi je poznato, ni u jednoj đačkoj knjižici u nas ja ne naiđoh na takvu vrstu pedagoškog sistema vaspitanja mladeži, a još manje u vojničkim bukvarima.
Zatrovani reakcionari, ona fatalna, stara bugarska inteligencija, zatrovala je i duše mladeži. Tek kad pređemo granice, jedni i drugi, vidimo koliko smo jedno i koliki je greh i zabluda sve što se između nas fatalno postavlja kao barijera.
Filipov smatra da mi s ovih strana ne smemo ni da mislimo, da su nas okovali lancima, a mozak betonirali kineskim zidom! Kao što se vidi, svakom intelektualcu je slobodno da brani jednu opravdanu teoriju, i nema te prepreke koja bi zagušila slobodnu misao. A, međutim, šta se dešava tamo? Ne bi išlo u prilog g. Filipovu nekoliko citata iz one mnogobrojne korespondencije, koja me iz dana u dan povodom ovog pitanja zasipa s ove i sa te strane. Njemu je i samom jasno da u ovoj anketi nije uzeo učešća onaj broj inteligencije u Bugarskoj, koji je apsolutno na mojoj strani, prema tome za balkansku kulturu, a svakako preko toga i za definitivno zbliženje bratskih naroda.
Ne, pred ovim ciljem treba izbrisati prošlost mrljom mastila! Ne leži li pitanje ostvarenja svih nacionalnih i kulturnih aspiracija bugarskog naroda baš u ovoj tezi o balkanskoj kulturi? Neka promisli g. Filipov o svemu ovome, pa će i sam doći do zaključka, da nikome, bar u današnje doba, nije stalo da kupuje mačku u džaku i da nisu uzaludni napori naše inteligencije da ulije poverenje onom delu bugarske inteligencije, koja u nama gleda sa sumnjom u srcu i sa vezanim očima maramom istorijskih predrasuda. Kad g. Filipov uvidi kolika je naša borba, koliko nam je stalo da raščistimo jednom zauvek to nesrećno pitanje između nas.
Videće da u tom raščišćavanju leži spasenje dve nacije, dva naroda, bratska po krvi i mesu. Ne samo to, nego će uvideti, da u rešenju tog pitanja i primanju ideje nove balkanske kulture, ostvaruju se svi ideali za kojima žudimo mi i oni.
Nas, javne radnike, niko ne bije po ušima da taj problem rešavamo u moru drugih problema, koje nalazimo u literaturi i drugim kulturnim granama, ali s obzirom na pitanje i opstanak slovenskih naroda na Balkanu, mi smo više nego dužni da ovom problemu pristupimo najiskrenije i damo mu punu važnost koju i zaslužuje. Ovaj most, ovaj ponton na vodi ne bacamo za račun jedne zadnje misli i ideje, – to neka bude jasno za sva vremena – nego za bratsko spasavanje jedan drugog.
Inače… drugog izlaza nema, gospodine Filipovu.