Drainčev projekat balkanske kulture
POSLEDNJI MOJ ODGOVOR
U Bugarskoj su stvorena dva fronta. Za i protiv balkanske kulture
U svojoj studiji “La trahison des cleres” Žilijen Benda tvrdi da su se u današnje vreme “političke strasti popele do nepoznate univerzalnosti”.
I faktično: strasti su u svetu dobile konkretno obeležje; one su danas kulturno i materijalno obeležje sviju naroda i sviju rasa. Do juče sve što je bilo mutno u teorijama danas je jasno opredeljeno. Frontovi su opredeljeni i sve društvene klase sa već izgraćenom ideologijom i sa jasnim ciljevima znaju šta hoće i šta traže. I sa državama u svetu je isti princip: ne luta se, nego se sve sile upravljaju ka ostvarenju već formiranih kulturnih i ekonomskih teza.
I mi na Balkanu znamo šta nam nedostaje, gde leži tajna nesporazuma, mimoilaženja, i gde se može naći zlatan ključ bolje sutrašnjice, ne samo za tako bliske narode kao što su Bugari i Jugosloveni, nego i za ostale susede, koji u ovom slučaju ne mogu da se zaobiđu kad je u pitanju balkanska kultura.
Ali, eto, dobre namere, bolećive iskrenosti preokreću u tendenciozno političarenje, jer, nažalost, više nego igde drugde, na Balkanu ima ljudi i ideologa, kojima ne ide u račun da se pođe napred, da se izbrišu zablude prošlosti i da se muški i sa ujedinjenim snagama pođe dalje. Na Balkanu žive oprečne generacije, sa pojmovima koji nikad ne mogu da imaju dodirnih tačaka. Na Balkanu su se odigravali takvi sukobi i konflikti da su pojmovi o rešenjima ma kakvog pitanja isključeni, a što je još žalosnije ni opštečovečanskim problemima se ne pristupa bez izvesne rezerve, sumnje i predubeđenja. Nasleđujući vizantijska učenja, ovde se, rečeno iskreno ne veruje ni rođenom bratu, potovu ako su u pitanju oni koji su te konflikte i frontove stvarali u minuloj i mrskoj prošlosti.
Ne bez dubokog oduševljenja postavio sam problem balkanske kulture, stvarajući time čist teren za jedno nekompromisno sarađivanje, specijalno Jugoslovena i Bugara. Taj problem sam po sebi je jasan i dovoljno konkretiziran. Možda je nametnut silom prilika u smislu: “sens de l’Oolution”, au “developpement profond de l’historie”. Nametnut je, jer ga je vreme izbacilo kao kategorički imperativ. Nama je jasno za sva vremena u budućnosti da naše sličnosti, specijalno Bugara i Jugoslovena, ne može niko pobiti i da ćemo se mi kad-tad naći na istom terenu stvaranja zajedničke duhovne i materijalne kulture, jer smo jedno i nedeljivo u jezičnom, rasnom i etnografskom pogledu! Postoji zakon istorije, koji nisu negirali Marks, ni M. Maras, ni Čemberlen. Postoji zakon evolucije koga su se držali svi reformatori u svetu, počev od Kalvina do Lenjina, i ono što mora da dođe doći će protivu volje sviju koji gledaju regionalistički, šovenski i oslanjaju se na prošlost, na paučinu minulih vremenskih zabluda. Žilijen Benda, dakle jedan konzervativac, kaže: “Moderna Francuska nema pretenzija da reinkarnira ambicije Luja XIV, makar to i bilo na programu nekih ljudi od pera”. Pojmljivo, mora se ići napred. U čemu gledamo mi napredak? U Francuskoj se predstavljaju katolicima da se predstave “najfrancuskijim”, u Nemačkoj protestantima da se predstave “najnemačkijim”.
Sve to ima svoj postament za ostala materijalna i kulturna razvića.
To što ih odvaja jeste i njihova karakteristična osobina u svakom pogledu.
Jedan italijanski ministar prosvete držao je govor ovakve sadržine na otvaranju jedne izložbe u Veneciji 11. decembra 1926. godine: “Moraju umetnici da se spreme za novu imperijalističku funkciju koju treba da izvrši naša umetnost. Izvan svega treba kategorički nametnuti princip italijanštine. Koji god kopira inostranstvo čini zločin prema domovini kao špijun koji uvodi neprijatelja na tajna vrata”. Kad se tako brinu u pojedinim domovinama za svoju kulturu i svoj specijalni izražaj, zašto mi ne bismo malo poveli računa o našoj balkanskoj kulturi, tim pre kad nas apsolutno ništa u tom ne razdvaja? Kad sam u otvorenom pismu D. B. Mitovu izrazio želju da se to pitanje prokomentariše u redovima bugarske inteligencije, javili su se žučni protivnici, koji u duhovnom razviću nemaju nikakve veze sa istorijskim materijalizmom, a koji su, međutim, videli u balkanskoj kulturi “metafizičkog fantoma”. Generacije koje sa mnom koračaju sutrašnjici, te su, bez svake sumnje, i same taj problem osetile odavno. Jedino je za utehu da su u ovom času podeljeni frontovi, tamo i ovde, i da nam je ostalo da računamo na jedan zdravi i snažan deo omladine, kojoj je ovaj problem životno pitanje na prvom mestu.
Sent Evremond kaže: “Ljubav prema domovini je ljubav prema sebi”: ostaje nam da upotpunimo sve nacionalne aspiracije u balkanskoj kulturi. Ostaje nam preko jedne duhovne veze, da vežemo sve ostalo.
Moramo priznati, ako ćemo za jedan milimetar skrenuti sa ovog pitanja, da se danas udružuju i narodi oprečnih rasa i religija, te prema tome i na tom terenu nema nikakvih smetnji da se i mi vežemo, ne kako misle reakcionarni ideolozi, nego onako i na onaj način, koji daje garancije za maksimum slobode u svakom pogledu. Uveren sam, da ovom problemu nije toliko duboko mislio niko ni sa ove ni sa te strane i da su njegovu važnost zapostavljali oduvek tragedijom tuđinskih i zlonamernih uticaja.
Jedan teoretičar i istraživač filosofije kaže: “U najmanjem selu ono što traje, to je zemlja, a ne ljudi”. Svakako, Balkan ostaje, a sve što se na njemu zlonamerno ili sa opravdanjem radi, ulazi samo u istoriji.
To je jedna teza, koju može da dopuni potpuno revolucionarna doktrina: ovo što tražimo odgovara potpunoj stvarnosti. Ništa nije neprirodno ujediniti balkanske zemlje i dati im zajedničko obeležje. Evo zašto sam skrenuo da objasnim za trenutak jedan problem, čije se ostvarenje nameć e u najskorije vreme.
Civilizacija se izlizala do krajnjih granica. Svet se nalazi u agoniji.
I mi smo u agoniji. Tradicije su nas inficirale najopakijim bolestima.
Moramo ustati protivu nje, da otklonimo neprirodnu smrt, a to ćemo moći samo tako, ako odista ujedinimo balkanske zemlje i stvorimo novu balkansku kulturu.
Ja neću da ulazim u jedan suvoparni intelektualizam, u ono qui g te le style, i da vezujem stvari nemoguće za vezivanje. Preda mnom je jasan životni problem u ovom pitanju i ne postoje druge teorije. Svaka borba protivu ovoga okarakterisaće se u bliskoj budućnosti kao neizbrisiva zabluda i zločin.
Lisjen Farni-Rejnod greši kad kaže, kritikujući izlizani demokratizam Gastona Rija, da doktrine ujedinjuju svet. Ništa pogrešnije od te ultrakatoličke fraze, pod maskom revolucionarstva. Ujedinjenja su životni problemi, a ne intelektualistički traktat o istoriji i filosofiji. Svaka doktrina je nemoćna onde gde je u pitanju biti ili ne biti.
Prema tome još jedno utešno preimućstvo: u ovom što se nekima za sada čini samo “metafizička magla” leži naš ekonomski i kulturni spas.
Ostaje mi samo još da postavim ovo pitanje: Imaju li prava intelektualci i ljudi od pera da rade protivu narodnog dobra? I mogu li ti misionari svetlosti da zavode svet u ćorsokake i da im navlače kapuljice na glavu u sred beloga dana? Smatram da je svako revolucionarstvo, koje odeljuje ljude od ekonomskog i kulturnog blagostanja, zločin najzadnje vrste. Prema tome: svi koji se bore protivu balkanske kulture, delom, rečju ili perom, koji se štite slabim zavesama lokalnih i regionalnih patriotizama, da su romantičari i da im nije vreme u današnjem stoleću.
Ali, ja ne mogu i neću da ustajem protivu vetrenjača: neka bude jasno samo jedno, da povremene politike nisu spasle države ni društvo.
Ono što će nas jednom zauvek utešiti i vezati, to je nekompromisna misao i zajedničko delo u žestokoj borbi koja nam i onako ide u susret jednom zauvek i za sva vremena. Ako ne bude rešenje došlo mirno, doći će metodama dvadesetog stoleća i sa opravdanjem jedne zaista napredne, nekompromisne i revolucionarne teorije.