Drainčev projekat balkanske kulture
ODGOVOR G. SIMEONU ANDREEVU, BUGARSKOM PISCU
Posle mnogih komentara o “balkanskoj kulturi” u sofijskom dnevniku Zora pojavilo se iznenada otvoreno pismo g. Simeona Andrejeva
Gospodine,
Ne znam da li vam je poznato da sam u tri maha dolazio u Bugarsku i da sam, nadam se, formirao mišljenje o aktuelnim i kulturnim događ ajima vaše zemlje. Imao sam prilike i retku čast da upoznam jedan deo napredne omladine, a više puta, presecajući Balkan i krstareći obalama Crnoga mora, dolazio sam u kontakt sa bugarskim narodom, o kome ne mogu da promenim mišljenje, makar vi i podrobni vama sumnjali u moju iskrenost. Ja sam taj narod gledao u svakodnevnim poslovima, u radosti i brizi i časovima odmaranja; razgovor sa njim ostavio je na mene dubok i neizbrisiv utisak. I tada, komentarišući u svesti sve nacionalne, socijalne i kulturne njegove nedaće, došao sam do zaključka da je za sve to kriva inteligencija, ta inteligencija, koja je večito bila odvojena od njega i koja ni u jednom trenutku nije bila tumač njegove volje i želje.
Tako je i danas. Sa željom i voljom tog dobrog i miroljubivog naroda vi, zastareli i konzervativci, igrate se kao sa mrtvim stvarima. Vi hoćete da budete njegovi tumači, ali vaša dela se ne poklapaju sa njegovim osećajima. Bugarska inteligencija i bugarski narod to su dva sveta, dve različite hemisfere.
Ta inteligencija koja se u svakom trenutku pokazuje suverena i nekompromisna, nepomirljiva u svojim zabludama, pogrešno je gledala oduvek na budućnost i njeni su osećajni i životni horizonti bili oduvek tesni, zagušljivi i ubilački. Ta inteligencija, u većini slučajeva neoprostivo pogrešno orijentisana, u svakom poslu nametala je svoju volju, tako da su istinski i napredni elementi bili ugušivani silom, ako nisu hteli milom da se uklone sa terena borbe.
Ja sumnjam da bi mogao da se ma gde drugde desi takav misteriozni nestanak Geo Mileva, pesnika, a da se za to ne pobuni inteligencija, makar i ne delila mišljenje sa nestalim pesnikom. Nije li ista sudbina postigla i Jasenova, već da ne govorimo o Konstantinu Aleko, kasnije i Pundevu, članu Pen-kluba? Zar nije u jednom trenutku lične i krvave tragedije bio osumnjičen i sam Javorov, koji je rešio problem života revolverskim metkom. A onda, da li je iko do sada u Bugarskoj napisao takvu poemu o septembarskoj revoluciji kao Geo Milev? Ja se pitam: Zna li da se ceni u Bugarskoj talenat Jasenova i čitave jedne falange mladih, kojima nikako ne uspeva da dođu do izražaja? Uvek kad je u pitanju neki problem jave se već patentirani šovinisti, sa “određenom” linijom, sumnjala u sve i svaku teoriju. Jave se ljudi tipa Konstantina Konstantinova, Ludmila Stojanova, a jedan miroljubivi i divan pesnik kao Nikolaj Lilijev, koji ume da odvoji sumnju od iskrenosti, koji je suviš e fini da bi se bavio ljudskim prljavim rabotama, – njemu nikad ne bi ni na um padalo ono što gospodu vašega stila i u snu posećuje.
Pre svega, gospodine Andrejevu, da li ste razumeli postavljeni problem? Da li je vas kao pisca mučilo ikad pitanje izražaja, problem rasnog izražaja, nešto što bi bilo formula za našu specijalnu balkansku kulturu? Znate li šta to znači “germanski duh i pedanterija”, francuska “ležernost” i nizozemska osetljivost? – Ali vi znate samo da sumnjate.
Pa dobro je: unesimo vaše sumnje kao glavnu oznaku i lajtmotiv buduće balkanske kulture. Unesimo ono balkansko nepoverenje, gledanje svakog čoveka kroz naočare predubeđenja. Unesimo to balkansko potcenjivanje sviju vrednosti, vaše fikcije i zablude. Ja sam u odgovoru vašim jednomišljenicima već rekao da ja nemam potrebe ni računa da nosim masku, niti da se krijem iza nekog zida zadnje misli. Mi, mladi, nismo krivi za ono što se desilo i što je stvorilo istoriju. Naše dobre namere nemate prava ni da potcenjujete ni da osuđujete. Za trenutak treba ostaviti sve predrasude o prošlosti, sve istorijske zablude. O tome niko nije ni govorio. Na tom klizavom terenu imaće ko da razbija glavu s vaše i s naše strane.
Ne žalim što se sve naopako i pogrešno predstavilo. Ni u jednom trenutku nisam ni očekivao drukčiji ishod. Jasno mi je otkuda potiču sumnje, žučnosti i neobjektivnosti. Meni je isto tako jasno da se sa većim delom bugarske inteligencije ne može objektivno tretirati ni najpotrebnije pitanje, pogotovu ako se postavi s ovih strana.
Ja znam da bi ta “nekompromisna bugarska inteligencija” sve one, koji bi se u prilog balkanske kulture izjasnili, samim tim faktom, žigosala kao izdajnike. I psihologija takvog postupka mi je odavno rasvetljena.
Sa ljudima koji ne umeju da se uzdignu iznad vremenskih zabluda, gospodine Andrejevu, ja neću da govorim a još manje da tretiram jedan delikatan problem.
Neka vam bude jasno da se sa mnom ne može govoriti ako je u pitanju i najmanja sumnja i tendencija i da ja ne pravim trgovine sa idejama, a najmanje da ih izvrćem po volji političkih kurseva.
Moja ljubav, ničim neumrljana prema bugarskom narodu i prema izvesnom delu bugarskih jednomišljenika, ostaje trajna i nepokolebljiva, a svima kojima na srcu leži želja tendencioznih izvrtanja, stavljam do mile volje da sumnjaju i da se brane koliko žele proizvoljnim kombinacijama, a još proizvoljnijom dijalektikom.