Drainčev projekat balkanske kulture
Vinko Vinterhalter
OTVORENO PISMO G. D. B. MITOVU, UREDNIKU BUGARSKOG LITERATUREN GLAS – SOFIJA
Dragi gospodine Mitov, Do pre dve godine bilo nam je tesno na ovoj zemlji, koja, srećom, nije tako mala ni neznatna kao globus na stolu, uz koga liričar zaneto sanjari. Već deset godina na balkonu čitavim generacijama noge vise u zraku. Već deset godina samo se stvaraju programi i nastavljaju balkanska lutanja.
Bilo je i takvih koji su u tim lutanjima tražili odista put i sudbonosni izlaz, lični i rase kojoj pripadaju. Pa kad ga nisu našli izvan ovog zapaljivog trougla zemlje, vratili su se da ga u najvećem požrtvovanju potraže još jedanput. Više i ne misle da je onaj “prvi” meridijan, što seče ugao Senata u Luksemburškom vrtu, jedna živa stvar. Neće ni da ulaze u proizvoljnost te linije i jedne opservatorije. Za njih je prvi meridijan onaj koji ih jasno deli od Zapada, pa bilo to u etnografskom ili kulturnom pogledu.
Ima nas koji smo kroz purgatorijum zapadne kulture došli do ovog stanovišta da se najzad sasvim predamo stvaranju jedne nove kulture i civilizacije, koja ne bi bila plod knjiga, niti kopija, nego koja bi protumač ila najtačnije genije rase kojoj pripadamo. I spremni smo da uletimo u centar bure za njeno ostvarenje, za uvek sa nogu stresajući prah lakejstva i trabanstva.
Mislim da i vas tišti isto pitanje. Jer i vi živite na istom stepenu geografske širine, pod istim okolnostima materijalne i duhovne kulture? Ma šta da nas je delilo u prošlosti, ma koliko granica i istorijskih predrasuda, ovde, u domenu duha, na terenu jedne nove balkanske kulture i civilizacije neće nas ništa razdeliti. Prilike će nas naterati da se nađemo na istom idejnom stanovištu: da pređemo definitivno u posed Zapada, ili da budemo svoji. Trećeg izlaza ne postoji.
Zato vam, gospodine Mitov, i s obzirom na naše srdačno prijateljstvo, kao vidnom predstavniku bugarske kulture, upućujem javno ovo pismo, da se prokomentariše, da bude prvi povod jedne zajedničke borbe, koja treba odsudno da reši naše sutrašnje stanovište u formiranju snaga na stvaranju jedne nove balkanske kulture. Dozvoliti da se Balkan i dalje cepa u bezbrojno neznatnih psihologija, pod firmom lokalnih patriotizama, velika je zabluda jer je Balkan nedeljiv u svome dosadanjem trabanstvu i istorijskoj borbi.
Evo nam jedne zajedničke baze, sa koje bi nam borba urodila plodom, lišena svake uske regionalističke tendencije. Ovde, kao i tamo, i sada žive fanatični pristaše oksidentalne misli i kulture. Ima i takvih, koji su sasvim postali lakeji u svom fanatizmu. Otuđujući se sasvim od rase kojoj pripadaju pojmljivo je zašto nisu bili tumači naroda, niti njegovi uzvišeni simboli. I najtipičnija otkrića u našoj kulturi i umetnosti samo su individualistički protesti, često po svom akcentu vrlo značajni, ali bez ikakve dodirne psihologije sa narodom.
Ovde, kod nas, prvoklasne snage i talenti izgubili su se u idejnim programima, u lutanju. Veći deo je zapadna kultura sasvim onesposobila za rasna i epohalna dela. Dobilo se 50% pismenih, solidnih ljudi, koji su za sve i ništa. Nagomilala se inteligencija bez stvaralačke moći i lišena svakog smisla za inicijativu. Naš hadžiluk je još uvek Pariz. Balkan nam se čini uzan, mali. Izgubila se vera u sopstvenu moć, u stvaralač ki genije. Lakejstvu se ne nazire kraj.
Zabluda je postala pravilo. No, pojedinci ne mogu da učine ono, što istorija nije učinila. Evropa se neće zaustaviti da je stignemo. Mi ćemo trčati još dugo za njom, odeljujući se sve više od raspukle zemlje Balkana.
Trčalo se sa dijalektičkim veštinama, te reči nisu bile boja vremena, a dela izraz narodne duše. Jednom zauvek treba da nas sudbonosni pad veže za zemlju, na kojoj smo se rodili i na kojoj ćemo umreti.
U tu svrhu, ako se za to ukaže više ljubavi i razumevanja, više tolerancije od zagrižljivosti, mi smo gotovi da balkanski pokret postavimo na jednom planu, koji bi za rezultat doneo, nadajmo se, sutrašnjeg imanentno balkanskog pisca, a ne zapadnog trabanta i lakeja. Verujem da će vas ovo otvoreno pismo iznenaditi, ali za jedan cilj, za jednu opravdanu ljubav, ničim ne umrljanu sa leva ili desna, javnost ne bi trebala da ostane neobaveštena.
Nadam se da će vas problem postavljen s moje strane zainteresovati i da ćete otvoriti javno stupce vašeg Literarnog glasa za jednu anketu, koja će raščistiti sve ono što sam u skicama pokušao da označim.
Budite uvereni da će ta širokogrudost sa vaše strane označiti jednu istorijsku liniju, od koje mnogi s ove i sa te strane beže.
Ja vas prijateljski pozdravljam i pružam vam ruku, oslobođen svake prošlosti, da se nađemo na istom terenu za novu borbu, čovečanskiju i opravdaniju pred budućnošću Balkana.
Srdačno Vaš, Rade Drainac
“ISTINA PRE SVEGA”, ALI LOJALNOST NAD SVIM (Na odgovor g. Ludmila Stojanova, bugarskog pisca) On prOtend que le Seigneur rassasie l’estomac avant les veux, je ne m’en aper ois pas: mes yeux sont rassasies et excedOs de loux, et pourtant; ai faim.
(Kierkegaard) Ako su istine samo konstatacije one su za pravoga čoveka više nego moralno čistilište.
(Članak “Bez maske” - R. Drainac) Ljubaznošću g. D. B. Mitova, urednika sofijskog Literaturen glas problem o stvaranju balkanske kulture u veliko se komentariše. Taj se problem ne komentariše samo u Bugarskoj, nego se njegova važnost sa najplemenitijim namerama ističe i u najvidnijim književnim revijama u Jugoslaviji. G. Dim. Živaljević, urednik Života i rada, dotakao je taj problem, a dr Ivan Nevistić, u svojoj reviji će i sam to pitanje isterati do svih mogućih granica, idealnih i socijalnih. Svi ovi pobornici balkanske kulture, njene nezavisnosti od svega zapadnoga, nisu ničiji mostovi i svi su spremni da povuku krajnje konzekvence za svoje misli i teorije. Prema tome otpada svaka zadnja misao, a važnost postavljenog problema ne može se uniziti nikakvim skretanjima u levo ili desno. Nama je svima jasno u kakvom smo položaju i naša inteligencija, bar ona napredna, koja ne gleda samo u prošlost, nego i u budućnost, ona je sva na strani naše nekompromisne misli. Istorijske zablude, njene fatalne greške, svi problemi prošlosti brišu se pred onim što treba da dođe, što mora da dođe.
Nema te prepreke koja će sprečiti ostvarenje sutrašnje balkanske kulture.
Ni jedan front neće u budućnosti biti jak i moćan da zaustavi njeno nadiranje. Balkanski rasni izražaj, balkanska nezavisnost, ne samo u kulturnom nego i u socijalnom pogledu (da ne upotrebim politiku tu profanisanu reč) nameće se kao zakon gravitacije. Zato je žalosno, pa ma dolazilo i od strane g. Ludmila Stojanova, da se sumnja u iskrenost te životne potrebe balkanskih naroda. A još je žalosnije da se jednom dobrom delu naroda osporava najbolja volja, njegovo učestvovanje u stvaranju i poboljšanju prilika, zamrljanim mastilom istorijskih predrasuda.
Mi nemamo na koga da se pozivamo niti nam je to potrebno. Nove generacije, čiji sam član, isključuju svako upoređenje. Prošlost je za nas paučina, šimera, fatum, mrlja mastila, kao što ne želimo posle nas da se zaustavi svet na našim teorijama. Produbljenja su u svim vremenima potrebna, a mi smo, ističem sa ponosom, samo izraz vremena u kome živimo i ništa više. Samo sa problemima postavljenim na planu sadašnjosti možemo da govorimo. Samo o mogućim solucijama koje su plod naših širokih, liberalnih i vremenskih problema. Sve aforistične teze, svi ćorsokaci, makar oni nekoga vodili u šovinizam, mi odbijamo, jer nam nije stalo ni do kakvog profita, ni do kakvih računa, sem duhovnih, altruistič kih zadovoljenja. Moju misao ne može niko da potkupi, a ja nisam rekao da bih pokretao tuđe vodenice; ja sam,nadam se, slobodni mislilac, koji ima svoje uverenje i koji za isto povlači lično sve konzekvence.
Literatorima ne pristaju trgovine, mada mnogi na svetu teže da postanu Danunciji i Kardučiji. Humanitarnost univerzalne misli više me zanima i draži od svih sitnih i regionalističkih moralnih zabluda. Sa svog stanovišta isključujem svako reakcionarstvo, svaku zadocnelu misao.
Mene čak ne interesuje ni to što je prvi Jugosloven bio knez Mihailo, a u Bugarskoj Ljuben Karavelov; za mene je važan problem sutrašnjice: stvaranje jedne imanentne balkanske kulture.
G. Ludmilu Stojanovu nikako ne uspeva da se izdigne iznad postojeć ih stvari, da pređe granice običnih političkih mislilaca čiji su horizonti onoliki koliko odrede biračke kuglice. On misli da “tamerlanovski moral” teče kao reka, koja je slučajno svoje korito iskopala samo kroz jugoslovensku zemlju. Ja se u to ne upuštam, jer nikakav politički problem nisam postavljao, a najmanje bi se taj problem mogao postaviti imanentnim književnicima. Moje ideje behu jasne jednom delu bugarskih naprednih pisaca, jer postavljeni problem o duhovnoj nezavisnoj i rasnoj izražajnosti Balkana, nadam se, nije imao veze nikakve sa mirovnim ugovorima, sa nekom tendencijom “asimilacije”, niti pokušaja “bratimljenja”.
Najmanje bih to pokušavao sa literatorima ma koje zemlje na svetu koji nisu u kursu mojih ideja i mnjenja. Ako g. Ludmilo Stojanov misli da je Vazov genije, ja ne mislim da je u nas Milutin Bojić neka pesnička veličina. Još nešto: malo je ekskluzivno i neumesno njegovo tvrđenje da se iz jedne “neprijateljske” zemlje ne može ni govoriti sa književnicima. Šta bi rekao na to g. Ludmilo Stojanov kad mu podvučem samo jedan fakat, da je moj najveći prijatelj Ruđero Vazari, nerazdvojni Marinetijev drug? Kategorički i sigurno tvrdim da nikome s ovih strana nikad na um nije palo da posumnja u ideje, mislim čisto književne jednoga naroda, makar ga zvanične i promenljive politike ubrajale čak i u “neprijateljske”. Ono što nas interesuje, to je poštena misao jednoga pisca, njegov nekompromisan stav u odbranu jedne teze ili jednog književnog pokreta. Po teoriji g. Ludmila Stojanova bi značilo da bi sve jugoslovenske konstruktiviste po tipu Ember Zoltana, koji je srećom ostavio književnost i otvorio trgovinu drva, trebalo streljati, a pogotovu onu ogromnu falangu futurista, dadaista, imažinista, mašinista i ostalih ista. Taj uzani horizont Ludmila Stojanova guši i sputava polemiku. Ili u najmanju ruku odvodi je na jedan mrzak teren, na koji neće stupiti moja noga, a još manje moja misao.
Dakle, nije u pitanju šta je bilo, nego šta treba da dođe. Glavni cilj mi beše da podvučem zavisnost balkanske kulture u svakom pogledu i žalosno balkansko lakejstvo, oslanjajući se na materijalne i kulturne prilike svih balkanskih zemalja. Zajedničko i lojalno rešenje toga problema činilo mi se da bi nas odvojilo od mnogih zabluda u prošlosti i sadaš njosti.
I ja sam hteo iskrenost izvan svega, ali i lojalnost izvan svega. Svakako tu iskrenost i lojalnost nisam mogao da tražim od starih generacija, niti bih se oslonio na njih. Njihove greške i zablude su neoprostive i nepremostive. Nikakvo pesničko, književno, pa čak ni moralno uzdignuće nije moguće sa njima.
Oni koji misle da je zemlja u kojoj živim tera inkognita, ne mogu da im verujem. Književnici koji ne znaju koliko je naše lično saosećanje u svim granama javnoga života Bugarske, bratske i slovenske susetke, ne zaslužuju da im se pruži ruka. Oni koji zlonamerno iskrivljuju postavljeni problem, sumnjajući u njegovu iskrenost ti polaze od sebe i nose dva lica, ili u najmanju ruku solidnu masku.
Ne, nećemo stati na pola puta! To nam ne pada na pamet. Do krajnjih granica, jer misao nije ni dinar ni lev. Onde gde nas razdeljuju granice vezaće nas baš ta misao, nekompromisna i iskrena. A drugo nam, nadam se, nije ni potrebno.