“Ne osećam se krivim” – jedan pogled na sudski proces generalu Dragoljubu Mihailoviću
Kakav je čovek bio general Mihailović? On se 1941. godine opredelio za zapadnu Srbiju, svestan koliko je osećanje slobode i patriotizma tu bilo razvijeno. Njegov rad odlikovala je postupnost i sistematičnost, bio je oslonjen na tradicije sela, a miris srpske zemlje stalno ga je vraćao u rodni kraj, iako je prostor bitke gde se odlučivalo o sudbini Jugoslavije bio daleko veći. Čak ni u najtežim iskušenjima nije želeo da ode iz svoje zemlje, jer je sudbinski bio vezan za srpsko tle. Na kraju rata, isto kao i na njegovom početku, general je čvrsto verovao u svoj put: “Mi poručujemo Josipu Brozu Titu, koji je strašni vođa ustaško-komunističkog pokreta da isto onako kao i 1941. godine kada nismo kapitulirali, nećemo ni sada. Naša je stvar narodna i pravedna. Treba izaći otvoreno pred narod i kazati mu šta ga sve čeka od lažnih oslobodilaca. Neka svi budu ubeđeni da krvoločne ustaše nikada ne mogu postići svoj cilj i mi nećemo nikada preboleti žrtve koje su nam naneli. Mi pojedinci smo sitni.
Žrtvujmo se do kraja.” Mihailovićev lični uticaj bez teškoća je prevagnuo među onima koji su se odmetnuli u šumu, a takođe i među mlađim oficirima. Ali general nikada nije do kraja ostvario efektivnu vojnu kontrolu nad svim jedinicama JVUO. On to nije ni mogao, s obzirom na teritorijalni karakter vojske koji je jedino bio moguć u uslovima okupacije i projektovanog gerilskog rata. Sve je zavisilo od autoriteta kod lokalnih starešina, ali još više i od njihove spremnosti da izvršavaju sve naredbe svog komandanta, ma koliko ga lično uvažavali. Mihailović je bio odličan vojni stručnjak, ali ga je stalno razdirala dilema koga da sluša: glas srpskog naroda, čiji je verni sin bio, ili glas onih na koje je bio upućen, koji su na njega uticali i njime manipulisali. Nije uspeo da se izbori za to da vodi svoju politiku, bez obzira na ishod, pa je postao žrtva interesa onih činilaca koji su ga cenili samo prema njegovoj trenutnoj upotrebnoj vrednosti.
Da li je Mihailović mogao da bude revolucionar? Vezivanje za kralja i emigrantsku vladu bilo je normalno i razumljivo, ali se pretvorilo u generalovu zlu kob, jer su ti faktori bili obični pioni britanske vlade.
Mihailović je sebi napravio i velike teškoće zbog insistiranja na jugoslovenstvu, iako su njegova uporišta bila srpska. Ključna Mihailovićeva greška bila je u tome što nije otišao u Bosnu i stavio se na čelo srpskih ustanika, makar od trenutka kada je to od njega tražio M. Nedić. U Bosni bi pre bio prihvaćen kao svenarodni vođa, jer je u Srbiji, koja nije preživljavala dramu kao Bosna, seljak bio mnogo kritičniji prema oficirima posle aprilske katastrofe. Može se reći da je time Mihailović napravio odlučujuću grešku i po sebe i po nacionalni pokret srpskog naroda, koji se u Bosni silom prilika svrstao umesto pod nacionalnu zastavu, pod zastavu KPJ i postao njena udarna pesnica. I nemački istoričari slažu se u tome da je Mihailović načinio grešku zbog zapostavljanja Bosne. Ističe se da partizani nikada ne bi postali onaj činilac koji su postali da u njihove redove, spasavajući glave od ustaškog noža, nisu masovno pohrlili Srbi iz Bosne i Kninske krajine. Posebno su Srbi zapadne Bosne bili idealna baza za regrutovanje partizana, bez obzira na duboka religiozna osećanja i patrijarhalni način života. Spasavajući sebe, spasili su i partizansku vojsku posle njenog proterivanja iz Srbije i Crne Gore.
Druga velika greška bila je sklapanje neprirodnog saveza sa partizanima, septembra 1941. godine. Iako nisu imali gotovo ničeg zajednič kog, te dve vojske sklopile su borbeni savez za koji se odmah znalo da će biti kratkog veka i da će se izroditi u građanski rat. Teško je reći zašto je general pristao na tako nešto. On je svakako želeo jedinstveni oslobodilački front, u početku nije zazirao od partizana, ali se do prvog susreta sa Brozom uverio u njihove krajnje namere i postao je nepoverljiv.
Znači, ta se odluka može pripisati ili njegovoj veri da se stvari mogu promeniti, ili naivnosti. Ako uključimo spoljni faktor, ostaje samo Rusija, jer tada veza sa Britanijom nije bilo. Ili je general bio veći rusofil nego što se to obično misli, ili je “posao odradio” čovek koji je spasao prvi sastanak Mihailović-Broz i za koga se još uvek ne zna da li je ili nije bio sovjetski agent – Dragiša Vasić. U svakom slučaju, deo srpske emigracije ovaj Mihailovićev postupak smatra tragičnom greškom: “Komunisti su se aktivirali na teritoriji kojom je Draža već duhovno vladao.
Međutim, on nije imao snage da im se suprotstavi i da sprovede ono što je mogao kao komandant armije jedne zaraćene strane. On je kao vojnik imao da postupi vojnički i da sve ove proglasi dezerterima, a zatim da ih strelja. Da je Draža Mihailović postupio vojnički, u duhu revolucionarnih zahteva, a pri prvom susretu između njega i komunista, makar se tu radilo i o ličnosti J. Broz, njegova bi situacija tokom rata bila sasvim drugačija.” Možda u ovom mišljenju ima i istine, jer šta su general i svi oni koji su ga sledili imali od jednog, ako je verovati Vladimiru Dedijeru, Brozovog priznanja: “Kada sam 1941. godine došao na Ravnu Goru u Mihailovićev štab na pregovore, bio je pripreman atentat na mene. Njegov komandant Boža Javorski bio je pripremio da me ubije pri povratku s Ravne Gore. Međutim, o tome je čuo Draža Mihailović pa ga je sprečio da to učini, jer je meni bio dao časnu reč da ću bezbedno doći i otići s Ravne Gore.” Mihailovićev karakter bio je mešavina jakosti i slabosti. Bio je hrabar i lojalan, vrlo prirodan, sa respektivnom vojnom obukom. Jozo Tomašević primećuje da mu je nedostajala širina vizije i energija da sprovede zamišljenu strategiju. Mihailović je bio nepopravljivi optimista – nikada nije sumnjao u pobedu svoje ideje. Zidovi u koje je udarao bili su preteški: Hitler i njegovi sateliti s desna, komunisti i njihov moćni i nemilosrdni aparat, bili su na levoj strani. Mihailović se držao svoje linije i srpskog puta. Verovao je do kraja u pomoć Zapada zbog svoje ideološ ke osnove – demokratije i antikomunizma. Tomašević misli da je Mihailović bio ubeđen u realizaciju svojih “himerijskih planova”. Osnova strategije bila je vera u savezničku invaziju do koje nikada neće doći.
Nije shvatao ni kompleksnost realizacije svojih planova, niti imao adekvatnu teorijsku zasnovanost pokreta otpora, a prečesto su se događaji otrzali kontroli.
Nikada, do kraja rata, general nije uspeo da sprovede čvrstu kontrolu nad svojim snagama, niti da nametne striktnu hijerarhiju i centralizam, ali to je više bila stvar karaktera srpske vojske nego sposobnosti njenog komandanta. Formiranje pokretnih, tzv. letećih brigada u proleć e 1944. godine, usledilo je prekasno. Jedan od razloga neuspeha bilo je i nepostojanje političke indoktrinacije, tako naglašene kod partizana.
To je možda bilo ispravno sa moralne tačke gledišta, ali je bilo naivno očekivati pobedu protiv onih koji su kroz slepu poslušnost čeličeni u mržnji i pripremani za obračun sa sunarodnicima. Političkom padu celog pokreta doprinela je i Mihailovićeva netrpeljivost prema političarima i politici uopšte. Njegovi politički savetnici takođe nisu bili profesionalni političari – Dragiša Vasić ih je prezirao više i od samog Mihailovića.
Ma koliko taj stav bio opravdan, on je ipak značio gubitak političke baze.
Rat koji se vodio u Jugoslaviji bio je pre svega građanski i ideološ ki, višeznačan i kompleksan, a u njemu su pobedili oni koji su od početka imali beskompromisan politički kurs. Borba za srpski narod, za Kralja i Otadžbinu, nije mogla da bude adekvatan odgovor na veliku promenu koja se odigrala. Mihailović se oslanjao na narod u najširem smislu i on jeste imao ogromnu popularnost, ali “narod” je promenljiva i difuzna kategorija, sa duboko usađenim rajinskim mentalitetom, uvek spreman na popuštanje jačem radi čuvanja sitnih interesa. Srbi su, na kraju krajeva, pasivno posmatrali dolazak partizanske vojske. Mihailović se nije uživeo ni u ulogu ministra: toj funkciji nije pridavao neki veći značaj, za razliku od Broza, koji je sa rastom svojih “prerogativa” i funkcija rastao i u sopstvenim očima, pridajući veliki značaj i sebi i svom pokretu.
Mihailović nije bio vođa: iznad sebe je i imao i priznavao hijerarhiju – kralja i vladu, a iznad njih Boga, za razliku od Broza, koji je bio samoproklamovani mesija, koji nije priznavao čak ni autoritet Moskve, kada mu je to odgovaralo. Od nje je tražio samo pomoć i podršku. Generalove odluke bile su često više emotivne nego politički racionalne.
Rat je primorao lojalnog oficira, vernog zakletvi, da ne posluša naređenje Vrhovne komande o kapitulaciji, već da povede narod u otpor, u kome je hteo istovremeno da taj narod zaštiti od ratnih stradanja.
Stranjaković je poredio Mihailovića sa Ljubom Davidovićem: “Draža je bio Ljuba u vojničkoj uniformi”. Na drugoj strani, Broz je bio profesionalni revolucionar, prekaljeni agent Kominterne, spreman da se posluži svim sredstvima da bi ostvario cilj. Ambiciozan, proračunat i bezobziran pučista. U ključnom trenutku, formalno se odrekao komunizma kako bi prevario zapadne saveznike i, ma kako to neverovatno izgledalo, u tome je uspeo. Mihailović je do poslednjeg trenutka bio uz svoju vojsku, narod i rodnu grudu. Posle katastrofe kod Drvara, Broz se sklonio iz zemlje; odlazi na Vis, pa u Napulj i Bari, pod britansku zaštitu. U Srbiju se vratio tek po padu Beograda, da bi se ustoličio kao “narodni vođa”.
Oni koji su generala osudili i oni koji su to obrazloženje prihvatili, ni danas se ne kolebaju: veruju da je Mihailović bio “velikosrpski šovinista, reakcionar, izdajnik svoje zemlje i ratni zločinac”. Oni koji su generalu presudili da je velikosrbin, razbili su srpsku zemlju na četiri federalne jedinice, samoj Srbiji dodelili dve pokrajine, uspostavili Hrvatsku na pobedničkoj strani, u granicama habzburške trojedinice, o kojima su i najtvrdokorniji hrvatski nacionalisti mogli samo da sanjaju. Oni su zabranili da se priča o pobijenim Srbima u NDH, tretirajući to kao neprijateljski akt, kažnjiv po krivičnom zakonodavstvu. Omogućili su mnogim ustašama da odu u emigraciju ili su ih preveli u strukture nove vlasti, a Srbima nametnuli hipoteku mržnje prema svim ostalim narodima.
Oni koji su generalu presudili da je reakcionar i branilac buržoaskog poretka, još u toku rata svoje vrhovne štabove pretvarali su u “luksuzne salone kurtizana”, vozili se u crnim mercedesima i izvršili “seksualnu emancipaciju žene”. Posle rata “sebi su sagradili hramove a drugima stavili amove”, punim ustima govorili o socijalnoj pravdi i jednakosti, a sa još punijim stomacima dokazivali šta to konkretno na delu znači. Zaklinjali su se u nove vizije i oslobođenje čoveka, a uspeli su da stvore društvo bez ikakvih moralnih vrednosti, zasnovano na materijalizmu najniže vrste. Novi čovek koji je stvoren bio je zaplašen i bez sopstvene volje, primoran na različite nedostojne kompromise kako bi sačuvao život sebi i svojoj porodici.
Oni koji su generalu presudili da je izdajnik svoje zemlje, održavali su redovne kontakte sa Nemcima od leta 1942. godine pa sve do kraja rata. Oni su sa njima potpisivali sporazume o zajedničkoj borbi protiv Britanaca, u slučaju invazije Balkana. Oni su, sa urednim ustaškim propusnicama i pod nemačkom zaštitom, marta 1943. godine putovali u Sarajevo i Zagreb, pa posle mirno o tome pisali kao o nečem normalnom i dozvoljenom, pozivajući se na sovjetska iskustva. Oni su bežali pred nemačkim poterama, idući demarkacionom linijom, a kada nisu znali kuda će, ponizno molili Ficroja Meklina da im omogući prebacivanje na Vis, pod britansku zaštitu. Kada je trebalo da povedu borbu za konačno oslobođenje zemlje, još poniznije su molili sovjetskog vođu za pomoć. Kada je trebalo da pokažu kako su prava vojska, sposobna za operacije širih razmera, bacili su srpsku omladinu na Sremski front u krvavu klanicu i posle to slavili kao epopeju. Oni koji su sebe slavili kao junake, napustili su, po Brozovoj direktivi, svoje ranjene drugove na Sutjesci, pa posle patetično pisali o podeljenim osećanjima i sopstvenim duševnim bolovima.
Oni koji su generalu presudili da je ratni zločinac, otpočeli su građanski rat u srpskim zemljama, ubijali svoje sutrašnje neprijatelje, proganjali petu kolonu po Crnoj Gori i Istočnoj Hercegovini, bacali u jame kulake (sve one koje su imali više od dve koze ili ovce) i sopstvene očeve da bi raskrstili sa malograđanskim slabostima i buržoaskim sentimentalizmom.
Nisu se plašili klasnih neprijatelja, pogotovu ne onih nemoćnih i nezaštićenih, i tu su zaista iskazali prednost u odnosu na svoje protivnike. Hrabro su koračali stazama revolucije, obeleženim bezbrojnim grobovima i još većim brojem kostiju razbacanih po raznim psećim jamama.
Američki predsednik Hari Truman posmrtno je odlikovao zlosrećnog generala 29. marta 1948. godine Legijom za zasluge – Legion of Merit Chief Commander. U obrazloženju je pisalo: “General Dragoljub Mihailović odlikovao se izvanrednim držanjem. Kao vrhovni komandant Jugoslovenske vojske i kao ministar rata, organizovao je i vodio važne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju. Kroz neustraš ive napore njegovih trupa, mnogo američkih vazduhoplovaca bilo je spaseno i vraćeno pod savezničku kontrolu. General Mihailović sa njegovim snagama, iako nije imao potrebno snabdevanje, vodio je borbu pod ekstremnim teškoćama i doprineo materijalno savezničkoj stvari i konačnoj savezničkoj pobedi.” Verovatno je najtačniju ocenu o generalu Mihailovići izrekao Slobodan Jovanović: “Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živeti uvek, dokle srpsko ime bude trajalo.”
Komunizam ovoj zemlji i ovom narodu ništa dobro nije doneo. Jedini čovek kojem je bilo stalo do srpskog naroda i Srbije bio je Dragoljub Mihailović, a komunisti su ga ubili samo zato što je želeo da zaštiti svoj narod i da onemogući izdajnike da dođu na vlast. O tome najbolje govori ovaj montirani proces koji se vodi protiv wega koji je veoma sličan ovom današnjem procesu protiv dr Vojislava Šešelja u Hagu, samo je za razliku od ovog procesa onaj iz 1946. bio mnogo kraći i sa određenijim ciljevima. Danas se ciljevi skrivaju, ali su svima jasni.
Igore uz duzno postovanje i tvoje razmisljanje ne bih se složio u nekim tvojim razmisljanjima jer je komunizam bio nesto sto je bilo neophodno na Balkanu jer je samo Josip Broz Tito mogao staviti sav balkanski primitivizam u jednu drzavu.Treba imati na umu da je Srbija uvijek bila i ostala CRNA RUPA na Balkanu jedino preostaje da se raspadne na male drzave ili da Turci opet dođu i naprave pokolj i da sad ne vladaju 500 godina nego hiljadama godina nad pokorenim Srbima i da ostanete robovi kao sto ste i bili prije nego sto ste dosli na Romaniju.
PS da nije bilo dejtonskog mirovnog sporazuma dosli bi mi i do Beograda…
A sultane Murate… Romanija
tebe kopka,ne brine tebe ni Srbija ni nista drugo,vec problem je u Republici Srpskoj protiv koje ti ne mozes nista jer si jadan i bijedan u svojoj mrznji.A svi znamo da Bosnom trenutno vladaju Srbi ,jer bez nas nijednu reformu ne mozete sprovesti, a Evropa je pocela malo vise da vjeruje srpskim politicarima, nego Alijinim nasljednicima,to tebe muci jado jadni.
Živ je Draža dok je Srba i Srbije…
Drugovi,
Da vas tako nazovem iako to ne zasluzujete jer ste nacionalisti.Gresite i jedni i drugi.Sultan prica o nekom dolasku do Beograda(????),a drugi slavi Drazu koji JESTE bio izdajnik jer je od 1941. bio uredno snabdevan nemackim oruzijem.zasto toliko mrzite ideju Jugoslavije, gde zivimo svi zajedno, bez obzira na veru i nacionalnost.SFRJ bila je najlepse razdoblje u istoriji Muslimana,Hrvata i Srba.To je istina, pitajte starije ljude ako ne verujete.Nije bila savrsena, ali ko je savrsen?Koja drzava je savrsena?Svi smo mi Sloveni i braca po krvi, zasto se mrzite ljudi???Moglo bi nam biti lepo zajedno
Nisam do sada posećivao sajt, pa ni pričao o ovome, pa evo još jedno svedočenje, malopre sam izneo nešto u vezi Krste Cicvarića, dakle čovek, da kažem izvor informacije, je bio u blizini Penezića, M. Popovića i ostalih koji su ” i tužili i sudili”. Draža je uoči samog streljanja, noću, čamcem prevežen,ležao je, a potom donet, do neke zgrade na Adi ciganliji, neka policijska stanica ili sl., nije mogao da hoda niti da stoji tako da je streljan u ležećem položaju, na zemlji, i tu odmah i zakopan. E sad: “prva vrba sa desne strane kada se gleda u zgradu”. Još neki detalji i tvrdnja da to “više gotovo niko i ne zna, i da se ne zaboravi, a da se ne boji da kaže”. Nije, čini se, bilo motiva da laže niti da se hvali. To je gotovo sve. Priča je stara oko 25 godina.
Nikakvo “komadanje tela nije spominjao” nego je tvrdio da grob postoji i da se nalazi ispod te vrbe, da treba da ga posetim i sl.. (godina je 1983-ća). Verujem da se neko seća mesta pomenute zgrade i vrbe, (prva desno kao se gleda u zgradu, tj. prva levo kad se izlazi) Čovek koji mi je ovo pričao je bio lični pratilac Milentija Popovića, podoficir. Milentije je tada je bio vlast, inače beogradski đak, poreklom sa juga Srbije, trgovački pomoćnik, potom student i činimi se ing. Neke predratne prijatelje je nakon rata lično pobio.I Krcun je bio monstrum, čuo sam mnogo o noćnom vešanju u “Đušinoj”, po nekim učionicama i hodnicima zgrade,a po njegovom naređenju,Krso na pr. Streljanje mi tu nije spominjao. Kamioni sa leševima takođe noću su odvoženi u Bubanj potok, tu je sada vojna kasarna. Streljanje je bilo na Karaburmi.
historija balkana je permanentno (ne)legalna!
nacela hriscanstva su bila sramotna?
ekonomija ..otimacina
kultura drustva,nad kulture
revizija..zbunjujuca ili uverljiva izgubljenim vrednostima.
i kaka sam ja to srbin?ako jesam
Ponovo, u nedogled različitosti se ne uvažavaju, to potvrdjuju komentari na sajtu. Jedno je jasno da su Dražu ubili osnivaci i prestavnici diktatorskog, apsolutistickog komunistickog rezima. Njemu nije sudjeno u demokratiji i slobodnoj zemlji.
Što se tiče ovih nacionalističkih komentara samo ću reći da pojedinac napreduje ako je drustvo razvijeno, slobodno i pruza svima sansu u svim sverama zivota Narodi mogu da se samo razumu preko slobodnog i odgovornog coveka a ne sa mrznjom besom i osvetom
Сто се тиче ових коментара,неби ниста додао.Нити сам цитао ста о ,,чичи,, пише у уводу јер доста тога знам и сам.Њега није издао ,,чика Пера,, већ други Никола,поручник Никола Звани Грба, и савезници Енглези,првенствено Краљ,одрекнувши га се.Ухваћен је на превару ОЗНЕ помоћу Енглеза.итд да нетупим више……………Једино бих напоменуо да треба правити разлику између четника (војника ЈВуО) и Љотићеваца,Недићеваца…и сл.Они су били мимо Команде Министра Војске,морнарице и ваздухопловства ЈВуО Д.Д.Михаиловића.Борио се за праведну ствар,за отаџбину а не промену режима и на жалост нашу није успео.поздрав
Gledano povijesno, uloga Draže Mihajlovića na povijesnoj sceni Srbije i Jugoslavije može da bude sagledana samo u svim složenim parametrima koji i danas nose sudbinu Srbije i srpskog naroda od balkanskih ratova (u kojima Draža sudjeluje) do kraja drugog svjetskog rata, uzimajući u obzir trusno i fragmentirano balkansko podneblje. Nesumnjivo je najvažnije razdoblje od sloma Jugoslavije u travanjskom ratu do njegova uhićenja od OZNE, da se sagleda situacija u kojoj Draža radi i djeluje. Postavlja se pitanje kako to da JVUO i Draža nisu uspjeli postati integrativni faktor jugoslavenskih naroda u otporu okupatorskim silama, već upravo obrnuto. Zbog toga jer je Draža mislio, na osnovi svojih dosadašnjih iskustava, da je svaka ideja Jugoslavije preživjela, te da je ona postala samo neostvarena iluzija. Draža ima pravo kada se ne odlučuje na borbu sa Trećim Reichom, jer to tada nema nikakvog smisla, bio bi to samo gubitak “narodne krvi”. Ali on je prisiljen da djeluje, zbog komunistuičkog ustanka, kojemu prilaze srpske mase u Srbiji. Kao branitelj starog sustava, on se frontalno suočava sa komunistima (uz prvu fazu suradnje), kasnije i uz njemačku pomoć. Od njih ga dijeli sve, ideologija, svjetonazor,vjera, praksa. Oni su strano tijelo u tkivu Srbije i puke marionete Moskve. Po njemu oni vode srpski narod svojim preuranjenim ustankom u propast i komunističkom ideologijom u propast. Postaje njihov najveći neprijetelj, ne brine za Nijemce, oni ionako gube rat. Komunisti su za njega glavni neprijatelji. Međutim on stoji na starim jednostrabnim srpskim pozicijama,da je srpski narod zapravo Jugoslavija, dok su svi ostali jugoslavenski narodi njeni neprijatelji.Nije shvaćao (a nije ni mogao po svom svjetonazoru i klimi u tadašnnjim srpskim elitama), a što će povijest pokazati, da se Jugoslavija može spasiti samo ako su njeni narodi na istoj strani, i imaju iste interese, što su komunisti zapravo i proveli. Umjesto da postane integrativni faktor ponovne obnove države, što je i mogao u nekim drugim okolnostima, on postaje zapravo njen protivnik, jer Jugoslavija kakvu je Draža i četnički pokret zamišljao, zapravo nije bila moguća.
Tu se pokazuje jedna suvremena škola, da je Kosovo bilo moguće zadržati samo u Jugoslaviji (onoj široj), te bi Srbija bila cijela, samo u zajednici sa drugima. Politička elita Srbije nije shvatila da je svojim projektom dominacije u Jugoslaviji, nije samo uništila sve nade za opstanak te države, već je i uništila i mogućnost da Kosovo bude i dalje integrativni dio Srbije.
Ogorcen sam nekim ne bulozama,naime,ko tvrdi i ko ima dokaze da je Cica finansiran od strane nemaca od 1941,pa koje oslobodio sve gradove u Srbiji,koje cuvo SRBE u Lici i Dalmaciji,Crnoj Gori!?I napravite razliku molim Vas izmedju Cice i Izdajnika(Ljoticevci)
boze oprosti nam sto smo idioti.cica,laka ti zemlja bila.
Па не знам баш како да се одредим. Чини ми се да влада нека конфузија историје. Мене су учили у школи да су четници били брадати злочинци а партизани хероји добра. Сада моју децу уче како су четници били патриоте. Али оно што ми смета је што се и даље говори у стереотипима. Нема конкретних одговора на питања: Ако је краљ Петар Први Ослободилац био омиљен код српског народа, ако је његов син Александар представљао ауторитет, како то да се српски народ, у кратком периоду приклонио комунизму? Онда, зашто се оклевало у пружању отпора немачкој окупацији од стране Дражиних четника? Многа питања чекају објективне одговоре. А једноставно приклањање Чичи, Титу, Јанку, Марку неће нас нигде одвести.
ljudi nije “Chicha” kriv!!!KRIV JE NAROD!!!Pravi Srbin i borac za otadzbinu je bio i ostace u nasim sjecanjima!!!
Драгољуб Михаиловић је за мене херој и то је за све српске националисте (не шовинисте). Комунистички режим је од самог почетка био окренут против српског народа о чему говоре многе чињенице. Најчуднија ствар је што се од почетка владавине комунизма покушава изједначити усташки и четнички покрет, који нису имали ништа заједничко. ЈВуО се подмеће сарадња са силама осовине, а нико неће да објасни ако су сарађивали зашто су 1) У ЈВуО биле присутне савезничке мисије, 2) Зашто је Д.Д. Михаиловић био на потјерници 3. Рајха уз награду од 100.000. ДМ у злату, 3) Зашто је спашавао савезничке пилоте (колико су их спасили комунисти) 4) Зашто је одликован од Х.Трумана 1948. 5) Зашто се тако брзо донијела пресуда за само 45 дана 6) Зашто је и послије 50 година комунистичке пропаганде остало толико неријешених питања.
Комунисти су се 50 година трудили да докажу да је ЈВуО издајничка војска. Чудно је да за толико времена нису изнијели ни један релевантан доказ за такву тврдњу, већ су се цијело вријеме (а то раде и данас) трудили да све буде огрнуто велом тајне. А о природи комунистичког режима сви знају какав је био. И још једно сви говоре о комунистима као ствараоцима Југославије, а заборавља се да је Југославија створена 1918 године. Ја као Србин мислим да је то једна од највећих грешака и надам се да никада више нећемо живјети сви заједно (мислим да је боље за све). Србе је Југославија коштала 2 пута ако опет све заборавимо коштаће нас и трећи пут. Још да се растури ова накарадна творевина БиХ и можемо живјети сви као добре комшије.
Mnoga pitanja vezana za II s.r. su svjesno ostala bez odgovora, jer komunistickom rezimu nije odgovaralo da se iznese istina o njima, o JVuO *cetnicima* a tako isto i o ustasama. Kada bi se odgovorilo na ova pitanja doslo bi se do zakljucka da su partizani imali osnovni cilj REVOLUCIJU, ustase prateci fasisticku ideologiju stvaranje VELIKE HRVATSKE u kojoj nema SRBA, Jevreja i Cigana a jedini borci protiv okupatara i legalna vojska JVuO.
Pomaze Bog Braco Srbi. Za vreme rata su mi hrvati zapalili kucu i oterali mene i moju poroducu iz mog rodnog sela.Moja porodica i ja smo izgubili sve u ratu prakticki ostali bez icega. I onda se nadje neki pametnjakovic i prica kako nam je bilo lepo ziviti sa njima i prodaje nam neke komunisticke fore. A sto se tice CICA DRAZE on je najveca Srpska legenda i ikona Srpskoga naroda. Ja mislim da bi ga trebalo proglasit svetcem. A on ce ostat u srcima srba jer svaki srbin je Dragoljub Draza Mihailovic. .Neso.
Не могу да кривим Дражу што није хтео да да крсну славу и да се одрекне народних обичаја зарад неке револуције која је иѕграђена на темељима сачињеним од тела политичких неистомишљеника. Четнике су чинили сви Југословенски ентитети који су и даље били верни својој легалној влади и који нису хтели да им земљу заузму непријатељи нити да на власт дођу безбожничке марионете…
Dragoljub Mihailović je bio načelnik štaba Dravske vojne oblasti u ljubljani, naime 1937. godine sa činom podpukovnika, a centrala mu je bila u kasarni Vojvode Mišiča, današnji Metelkovi.
Po mom mišljenju ipak je bio kontradiktoran u odlukama oko vojne taktike. Stojadinović u svojim memoarima u Argentini kaže, da je Dragoljub Mihailović stvarao puno problema kod puća u Sofiji 1936. godine pa je “nagradnom igrom” prebačen za vojnog atašeja u Prag.
Da li je pronađeo njegovo groblje kod Lisičjeg potoka? Pa da se nađemo u Ivanjici.
Pomoz bog braća Srbi!
Nije Draza kriv sto smo mi srbi naopak narod, i sto ne zelimo da shvatimo da smo sami sebi dovoljni, da nam nisu potrebni ni Balije ni Ustase da im stvaramo drzave i entitete, da bismo bili srecni da smo slozni, da se ne kaze djabe ‘ NEDAJ BOZE DA SE SRBI SLOZE’.
A to sto je covjek pokusao da spasi nas narod od daljeg ubijanja, i sto je svega bio svjestan, e to ga je dovelo do takvog kraja, al’ Srbi su njega priznali, ma koliko se srpski pojedinci protivili… Slava, Bozic, Vaskrs su dokazi za to!
I da, procitala sam u nekom od komentara, da je doticni ucio kako su cetnici bili ‘ bradati’, e pa to je stereotip, muskarci se ne briju kod srba kada je covjek u zalosti, tj. kada su u porodici imali smrtni slucaj, a smrtnih slucajeva je bilo mnogo, jer je to bio rat, a rat sa sobom nosi zrtve. Ja sam licno imala dedu Cetnika, i nije imao bradu, dok se i danas ljudi ne briju odreden period ako izgube nekoga, moze biti 7 dana, 40 dana, pola godine ili godinu ako je tragedija koju su dozivjeli velika. Tako da to nije cinjenica vezana za iskljucivo za cetnike vec za citav srpski narod koga je vise bilo u partizanima nego u cetnicima, na kraju krajeva ko je cinio tu zajednicku partizansku vojsku, 90 % srbi, kukavice, pomodari, izdajnici, onaj nesto nizi sloj ljudi…
,,Komunizam” koji su nam uspostavili agenti boljsevicke Rusije u vidu ubica i svakakvog olosa partizanskog,koji je otimao,ubijao,klao,bacao u jame,sve koji su mislili drugacije od njih,koji je aktivno saradjivao svo vreme II sv.rata sa ustasama i nemcima,i koji je izazvao gradjanski rat pod okupacijom,naneo je smisljeno Srbiji i Srbima najvecu mogucu stetu,vecu nego turci za 500 godina.
General DRAGOLJUB DRAZA MIHAILOVIC,Srbin,posle sloma i kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslovije aprila 1941 godine,odbio je da se preda okupatoru i uspostavio je prvu gerilu i otpor u porobljenoj Evropi.Kao sto je i predlagao pre okupacije i zbog toga bio kaznjavan i premestan,da se vojska Kraljevine Jugoslavije ne moze adekvatno odbraniti usled velike i jake Nemacke sile,i da ce Hrvati prebeci Hitleru,kao i Slovenci i da zbog toga treba organizovati gerilske-cetnicke jedinice u planinama koje treba adekvatno i na vreme snabdeti svim ratnim materjalom i koja ce odatle munjevito napadati neprijatelja po gradovima,a zatim se brzo povlaciti nazad u sume i tako do konacnog obracuna uz pomoc saveznika.Uvidevsi da ce izdaje zemlje biti,predlagao je i da se organizuju tri dela vojske,Slovenacka,Hrvatska i Srpska i da svaka brani svoju teritoriju.
General Mihailovic je bio legalni komandant,priznat od izbeglicke vlade u Londonu,zatim ministar vojni,priznat i snabdevan(mada nedovoljno)od strane saveznika,koji je u sadejstvu sa njima vrsio sabotaze i opsade.Spasavao je oborene saveznicke pilote i organizovao njihov povratak u zemlje pod kontrolom saveznika.Oslobodio je vise gradova u okupiranoj zemlji.Aktivno je vodio borbu sa okupatorom,ali je izbegavao da bespotrebno proliva krv svojih boraca u unapred izgubljenim bitkama,a i da spreci bespostedno ubijanje svojih civila u Srbiji,jer jedino su tu po Hitlerovoj naredbi,okupatori sprovodili odmazdu ubijanja,za jednog ranjenog nemackog vojnika streljano je 50 srpskih civila,za jednog ubijenog nemackog vojnika streljano je 100 srpkih civila.Zbog svojih zasluga americki predsednik je 1948 godine podsmrtno i odlikovao generala Mihailovica.
Kada je Rusija usla u rat protiv Nemacke,tek tada su se i pojavili partizani i to tako sto su ubili u Beloj Crkvi srpske zandarme iako Nemaca tu u okolini nije ni bilo.Oni su sprovodili svoju revoluciju protiv burzoazije,po nalogu Rusije,znaci protiv Kraljevine do napada Nemaca na Rusiju,a posle toga i protiv fasista.Posto su po svojoj prirodi stvari to bili (ne)ljudi zadojeni komunistickom doktrinom i tvrdili da Bog ne postoji,kao ni porodica ni pojedinac,ako nije komunista,samim tim u njima milosti nije ni bilo,za nikog,sluzeci se najgorim metodama podvalama,klevetama,lazima,zastrasivanjima,prebijanjima i ubistvima.Uvidevsi kakva je to propast po sve ljude,drzavu u okupaciji General Mihailovic popusta i dva puta vodi pregovore sa njima o stavljanju partizana pod svoju komandu.Posto su potpisali,sve su ubrzo i pogazili izazvavsi gradjanski rat.
Sa kakvim snagama su oni raspolagali i kakve su borbe vodili sa okupatorom najbolje govori i izjava Nemackih generala sa montiranog i zlocinackog procesa generalu Mihailovicu:,,MI PARTIZANE NISMO NI OSECALI,VEC SAMO MIHAILOVICA”
Posle Teheranske konferencije,a po nagovoru Cercila koji se sa Staljinom dogovorio da Balkan podpadne pod sferu uticaja SSSR,saveznici se polako okrecu partizanima,ali ni tada general Mihailovic se ne predaje i nastavlja borbu,onoliko koliko su mu prilike dozvoljavale i sa koliko je municije raspolagao.
1944 godine general Mihailovic je dobio ponudu da mu se Nemacka komanda na Balkanu preda sa svojim kompletnim trupama,Prosledio je zahtev amerikancima,ali englezi to nisu dozvolili,te je rat nastavljen i dalje.
Pod pritiskom engleza izdao ga je i kralj koji je pozvao sve snage da se stave pod komandu Tita.
Pod naletom sovjetske vojske partizani uspevaju da se probiju u Srbiju i spoje sa njima,a cetnici generala Mihailovica se povlace u Bosnu,gde ih kasnije razbijaju partizani.
Amerikanci nude generalu Mihailovicu da ga izvuku iz zemlje,sto on odbija,jer je zeleo da bude sa svojim narodom.
13.Marta 1946 godine uhvatila ga je sluzba bezbednosti u zapadnoj Srbiji.
11 dana general Mihailovic je zverski mucen od strane Titovih generala,a posebno od strane Slobodana Penezica Krcuna.Mucen i ustaskom metodom ,,rostilja”,gde usijanim ugljevljem nateraju pacova da progrize telo zrtve,jedva su ga spasili operacijom,a po naredjenju Tita da mu sude kao izdajniku.
General Mihailovic ucenjen porodicom,pristao je da uzme ucesce na sudjenju,iako je unapred znao njen ishod.
Za vreme sudjenja general Mihailovic drogiran je ,,meskalinom”,osim poslednja tri dana,po priznanju doktorke koja ga ja i trovala.On nije smeo da bude priseban,jer bi detaljno govorio ISTINU,a to komunistickoj bandi i diktatoru na njihovom celu nije odgovaralo.Pa ipak naknadna savest doktorke,koja je zamenila meskalin drugim rastvorom,pruzila je sansu da bar na trenutak general dodje sebi,sto se i videlo u zavrsnoj reci.
Po izricanju presude general DRAGOLJUB DRAZA MIHAILOVIC ponovo je zverski mucen i pogubljen je u ranu zoru 17 jula 1946 godine.
MESTO POGUBLJENJA I MESTO UKOPA JE JOS NEPOZNATO.
ONI KOJI SU GA UBILI,ZA SOBOM SU OSTAVILI ZADOJENE NASLEDNIKE NA ODLUCUJUCIM MESTIMA U SRBIJI,DA SPRECE DA SE ISTINA NIKAD NE SAZNA.
ONO STO SE ZNA,TO JE DA JE BIO PRAVENIK BOZIJI,DA JE KAO I ON IZDAN I DA JE PROSAO SVOJU GOLGOTU,ZRTVUJUCI SE ZA SPAS SVOGA SRPSKOGA NARODA.
ONO STO SE SVAKAKO ZNA,A TO JE DA CE MO GA MI VECNO NOSITI U SVOJIM SRCIMA I SVOJIM MISLIMA.
ZIV JE DRAZA UMRO NIJE…DOK JE SRBA I SRBIJE!!!
nova se tragedija dogodi nama sao kraina delovi rsk kosmet crna gora deo sandzaka pa mozda i vojvodina mrzi nas ceo svet a i one koje smo pomagali kroz istoriju nehaju za nas a vi mlatite po mrtvom drazi i komunistima ni ruse to ne zanima vise a iskreno jedni su druge ubijali i klali a i jedni i drugi su realno gledajuci suradivali sa svabama to znam pouzdano nego braco srbi sta ce mo mi pred novom istorijom ko je kriv sad isti amerikanci i englezi u koje se draza kleo ili rusi u koje se komunisti kleli nego da vam ja kazem cccc ili svaki srbin samo srbinu i sve ce da bude uredu
Tačno je da je streljan u blizini te zgrade na Adi Ciganliji, ispod prve vrbe kad se izađe iz zgrade, nije mogao da stoji zbog prebijanja, na mesto streljanja je prevežen, kao nepokretan, čamcem, a potom je dovučen i streljan na zemlji. Grob mu je gde je i streljan a potom zakopan.
ЖИВ ЈЕ ДРАЖА УМРО НИЈЕ ДОК ЈЕ СРПСТВА И СРБИЈЕ.