“Ne osećam se krivim” - jedan pogled na sudski proces generalu Dragoljubu Mihailoviću
Kakav je čovek bio general Mihailović? On se 1941. godine opredelio za zapadnu Srbiju, svestan koliko je osećanje slobode i patriotizma tu bilo razvijeno. Njegov rad odlikovala je postupnost i sistematičnost, bio je oslonjen na tradicije sela, a miris srpske zemlje stalno ga je vraćao u rodni kraj, iako je prostor bitke gde se odlučivalo o sudbini Jugoslavije bio daleko veći. Čak ni u najtežim iskušenjima nije želeo da ode iz svoje zemlje, jer je sudbinski bio vezan za srpsko tle. Na kraju rata, isto kao i na njegovom početku, general je čvrsto verovao u svoj put: “Mi poručujemo Josipu Brozu Titu, koji je strašni vođa ustaško-komunističkog pokreta da isto onako kao i 1941. godine kada nismo kapitulirali, nećemo ni sada. Naša je stvar narodna i pravedna. Treba izaći otvoreno pred narod i kazati mu šta ga sve čeka od lažnih oslobodilaca. Neka svi budu ubeđeni da krvoločne ustaše nikada ne mogu postići svoj cilj i mi nećemo nikada preboleti žrtve koje su nam naneli. Mi pojedinci smo sitni.
Žrtvujmo se do kraja.” Mihailovićev lični uticaj bez teškoća je prevagnuo među onima koji su se odmetnuli u šumu, a takođe i među mlađim oficirima. Ali general nikada nije do kraja ostvario efektivnu vojnu kontrolu nad svim jedinicama JVUO. On to nije ni mogao, s obzirom na teritorijalni karakter vojske koji je jedino bio moguć u uslovima okupacije i projektovanog gerilskog rata. Sve je zavisilo od autoriteta kod lokalnih starešina, ali još više i od njihove spremnosti da izvršavaju sve naredbe svog komandanta, ma koliko ga lično uvažavali. Mihailović je bio odličan vojni stručnjak, ali ga je stalno razdirala dilema koga da sluša: glas srpskog naroda, čiji je verni sin bio, ili glas onih na koje je bio upućen, koji su na njega uticali i njime manipulisali. Nije uspeo da se izbori za to da vodi svoju politiku, bez obzira na ishod, pa je postao žrtva interesa onih činilaca koji su ga cenili samo prema njegovoj trenutnoj upotrebnoj vrednosti.
Da li je Mihailović mogao da bude revolucionar? Vezivanje za kralja i emigrantsku vladu bilo je normalno i razumljivo, ali se pretvorilo u generalovu zlu kob, jer su ti faktori bili obični pioni britanske vlade.
Mihailović je sebi napravio i velike teškoće zbog insistiranja na jugoslovenstvu, iako su njegova uporišta bila srpska. Ključna Mihailovićeva greška bila je u tome što nije otišao u Bosnu i stavio se na čelo srpskih ustanika, makar od trenutka kada je to od njega tražio M. Nedić. U Bosni bi pre bio prihvaćen kao svenarodni vođa, jer je u Srbiji, koja nije preživljavala dramu kao Bosna, seljak bio mnogo kritičniji prema oficirima posle aprilske katastrofe. Može se reći da je time Mihailović napravio odlučujuću grešku i po sebe i po nacionalni pokret srpskog naroda, koji se u Bosni silom prilika svrstao umesto pod nacionalnu zastavu, pod zastavu KPJ i postao njena udarna pesnica. I nemački istoričari slažu se u tome da je Mihailović načinio grešku zbog zapostavljanja Bosne. Ističe se da partizani nikada ne bi postali onaj činilac koji su postali da u njihove redove, spasavajući glave od ustaškog noža, nisu masovno pohrlili Srbi iz Bosne i Kninske krajine. Posebno su Srbi zapadne Bosne bili idealna baza za regrutovanje partizana, bez obzira na duboka religiozna osećanja i patrijarhalni način života. Spasavajući sebe, spasili su i partizansku vojsku posle njenog proterivanja iz Srbije i Crne Gore.
Druga velika greška bila je sklapanje neprirodnog saveza sa partizanima, septembra 1941. godine. Iako nisu imali gotovo ničeg zajednič kog, te dve vojske sklopile su borbeni savez za koji se odmah znalo da će biti kratkog veka i da će se izroditi u građanski rat. Teško je reći zašto je general pristao na tako nešto. On je svakako želeo jedinstveni oslobodilački front, u početku nije zazirao od partizana, ali se do prvog susreta sa Brozom uverio u njihove krajnje namere i postao je nepoverljiv.
Znači, ta se odluka može pripisati ili njegovoj veri da se stvari mogu promeniti, ili naivnosti. Ako uključimo spoljni faktor, ostaje samo Rusija, jer tada veza sa Britanijom nije bilo. Ili je general bio veći rusofil nego što se to obično misli, ili je “posao odradio” čovek koji je spasao prvi sastanak Mihailović-Broz i za koga se još uvek ne zna da li je ili nije bio sovjetski agent – Dragiša Vasić. U svakom slučaju, deo srpske emigracije ovaj Mihailovićev postupak smatra tragičnom greškom: “Komunisti su se aktivirali na teritoriji kojom je Draža već duhovno vladao.
Međutim, on nije imao snage da im se suprotstavi i da sprovede ono što je mogao kao komandant armije jedne zaraćene strane. On je kao vojnik imao da postupi vojnički i da sve ove proglasi dezerterima, a zatim da ih strelja. Da je Draža Mihailović postupio vojnički, u duhu revolucionarnih zahteva, a pri prvom susretu između njega i komunista, makar se tu radilo i o ličnosti J. Broz, njegova bi situacija tokom rata bila sasvim drugačija.” Možda u ovom mišljenju ima i istine, jer šta su general i svi oni koji su ga sledili imali od jednog, ako je verovati Vladimiru Dedijeru, Brozovog priznanja: “Kada sam 1941. godine došao na Ravnu Goru u Mihailovićev štab na pregovore, bio je pripreman atentat na mene. Njegov komandant Boža Javorski bio je pripremio da me ubije pri povratku s Ravne Gore. Međutim, o tome je čuo Draža Mihailović pa ga je sprečio da to učini, jer je meni bio dao časnu reč da ću bezbedno doći i otići s Ravne Gore.” Mihailovićev karakter bio je mešavina jakosti i slabosti. Bio je hrabar i lojalan, vrlo prirodan, sa respektivnom vojnom obukom. Jozo Tomašević primećuje da mu je nedostajala širina vizije i energija da sprovede zamišljenu strategiju. Mihailović je bio nepopravljivi optimista – nikada nije sumnjao u pobedu svoje ideje. Zidovi u koje je udarao bili su preteški: Hitler i njegovi sateliti s desna, komunisti i njihov moćni i nemilosrdni aparat, bili su na levoj strani. Mihailović se držao svoje linije i srpskog puta. Verovao je do kraja u pomoć Zapada zbog svoje ideološ ke osnove – demokratije i antikomunizma. Tomašević misli da je Mihailović bio ubeđen u realizaciju svojih “himerijskih planova”. Osnova strategije bila je vera u savezničku invaziju do koje nikada neće doći.
Nije shvatao ni kompleksnost realizacije svojih planova, niti imao adekvatnu teorijsku zasnovanost pokreta otpora, a prečesto su se događaji otrzali kontroli.
Nikada, do kraja rata, general nije uspeo da sprovede čvrstu kontrolu nad svojim snagama, niti da nametne striktnu hijerarhiju i centralizam, ali to je više bila stvar karaktera srpske vojske nego sposobnosti njenog komandanta. Formiranje pokretnih, tzv. letećih brigada u proleć e 1944. godine, usledilo je prekasno. Jedan od razloga neuspeha bilo je i nepostojanje političke indoktrinacije, tako naglašene kod partizana.
To je možda bilo ispravno sa moralne tačke gledišta, ali je bilo naivno očekivati pobedu protiv onih koji su kroz slepu poslušnost čeličeni u mržnji i pripremani za obračun sa sunarodnicima. Političkom padu celog pokreta doprinela je i Mihailovićeva netrpeljivost prema političarima i politici uopšte. Njegovi politički savetnici takođe nisu bili profesionalni političari – Dragiša Vasić ih je prezirao više i od samog Mihailovića.
Ma koliko taj stav bio opravdan, on je ipak značio gubitak političke baze.
Rat koji se vodio u Jugoslaviji bio je pre svega građanski i ideološ ki, višeznačan i kompleksan, a u njemu su pobedili oni koji su od početka imali beskompromisan politički kurs. Borba za srpski narod, za Kralja i Otadžbinu, nije mogla da bude adekvatan odgovor na veliku promenu koja se odigrala. Mihailović se oslanjao na narod u najširem smislu i on jeste imao ogromnu popularnost, ali “narod” je promenljiva i difuzna kategorija, sa duboko usađenim rajinskim mentalitetom, uvek spreman na popuštanje jačem radi čuvanja sitnih interesa. Srbi su, na kraju krajeva, pasivno posmatrali dolazak partizanske vojske. Mihailović se nije uživeo ni u ulogu ministra: toj funkciji nije pridavao neki veći značaj, za razliku od Broza, koji je sa rastom svojih “prerogativa” i funkcija rastao i u sopstvenim očima, pridajući veliki značaj i sebi i svom pokretu.
Mihailović nije bio vođa: iznad sebe je i imao i priznavao hijerarhiju – kralja i vladu, a iznad njih Boga, za razliku od Broza, koji je bio samoproklamovani mesija, koji nije priznavao čak ni autoritet Moskve, kada mu je to odgovaralo. Od nje je tražio samo pomoć i podršku. Generalove odluke bile su često više emotivne nego politički racionalne.
Rat je primorao lojalnog oficira, vernog zakletvi, da ne posluša naređenje Vrhovne komande o kapitulaciji, već da povede narod u otpor, u kome je hteo istovremeno da taj narod zaštiti od ratnih stradanja.
Stranjaković je poredio Mihailovića sa Ljubom Davidovićem: “Draža je bio Ljuba u vojničkoj uniformi”. Na drugoj strani, Broz je bio profesionalni revolucionar, prekaljeni agent Kominterne, spreman da se posluži svim sredstvima da bi ostvario cilj. Ambiciozan, proračunat i bezobziran pučista. U ključnom trenutku, formalno se odrekao komunizma kako bi prevario zapadne saveznike i, ma kako to neverovatno izgledalo, u tome je uspeo. Mihailović je do poslednjeg trenutka bio uz svoju vojsku, narod i rodnu grudu. Posle katastrofe kod Drvara, Broz se sklonio iz zemlje; odlazi na Vis, pa u Napulj i Bari, pod britansku zaštitu. U Srbiju se vratio tek po padu Beograda, da bi se ustoličio kao “narodni vođa”.
Oni koji su generala osudili i oni koji su to obrazloženje prihvatili, ni danas se ne kolebaju: veruju da je Mihailović bio “velikosrpski šovinista, reakcionar, izdajnik svoje zemlje i ratni zločinac”. Oni koji su generalu presudili da je velikosrbin, razbili su srpsku zemlju na četiri federalne jedinice, samoj Srbiji dodelili dve pokrajine, uspostavili Hrvatsku na pobedničkoj strani, u granicama habzburške trojedinice, o kojima su i najtvrdokorniji hrvatski nacionalisti mogli samo da sanjaju. Oni su zabranili da se priča o pobijenim Srbima u NDH, tretirajući to kao neprijateljski akt, kažnjiv po krivičnom zakonodavstvu. Omogućili su mnogim ustašama da odu u emigraciju ili su ih preveli u strukture nove vlasti, a Srbima nametnuli hipoteku mržnje prema svim ostalim narodima.
Oni koji su generalu presudili da je reakcionar i branilac buržoaskog poretka, još u toku rata svoje vrhovne štabove pretvarali su u “luksuzne salone kurtizana”, vozili se u crnim mercedesima i izvršili “seksualnu emancipaciju žene”. Posle rata “sebi su sagradili hramove a drugima stavili amove”, punim ustima govorili o socijalnoj pravdi i jednakosti, a sa još punijim stomacima dokazivali šta to konkretno na delu znači. Zaklinjali su se u nove vizije i oslobođenje čoveka, a uspeli su da stvore društvo bez ikakvih moralnih vrednosti, zasnovano na materijalizmu najniže vrste. Novi čovek koji je stvoren bio je zaplašen i bez sopstvene volje, primoran na različite nedostojne kompromise kako bi sačuvao život sebi i svojoj porodici.
Oni koji su generalu presudili da je izdajnik svoje zemlje, održavali su redovne kontakte sa Nemcima od leta 1942. godine pa sve do kraja rata. Oni su sa njima potpisivali sporazume o zajedničkoj borbi protiv Britanaca, u slučaju invazije Balkana. Oni su, sa urednim ustaškim propusnicama i pod nemačkom zaštitom, marta 1943. godine putovali u Sarajevo i Zagreb, pa posle mirno o tome pisali kao o nečem normalnom i dozvoljenom, pozivajući se na sovjetska iskustva. Oni su bežali pred nemačkim poterama, idući demarkacionom linijom, a kada nisu znali kuda će, ponizno molili Ficroja Meklina da im omogući prebacivanje na Vis, pod britansku zaštitu. Kada je trebalo da povedu borbu za konačno oslobođenje zemlje, još poniznije su molili sovjetskog vođu za pomoć. Kada je trebalo da pokažu kako su prava vojska, sposobna za operacije širih razmera, bacili su srpsku omladinu na Sremski front u krvavu klanicu i posle to slavili kao epopeju. Oni koji su sebe slavili kao junake, napustili su, po Brozovoj direktivi, svoje ranjene drugove na Sutjesci, pa posle patetično pisali o podeljenim osećanjima i sopstvenim duševnim bolovima.
Oni koji su generalu presudili da je ratni zločinac, otpočeli su građanski rat u srpskim zemljama, ubijali svoje sutrašnje neprijatelje, proganjali petu kolonu po Crnoj Gori i Istočnoj Hercegovini, bacali u jame kulake (sve one koje su imali više od dve koze ili ovce) i sopstvene očeve da bi raskrstili sa malograđanskim slabostima i buržoaskim sentimentalizmom.
Nisu se plašili klasnih neprijatelja, pogotovu ne onih nemoćnih i nezaštićenih, i tu su zaista iskazali prednost u odnosu na svoje protivnike. Hrabro su koračali stazama revolucije, obeleženim bezbrojnim grobovima i još većim brojem kostiju razbacanih po raznim psećim jamama.
Američki predsednik Hari Truman posmrtno je odlikovao zlosrećnog generala 29. marta 1948. godine Legijom za zasluge – Legion of Merit Chief Commander. U obrazloženju je pisalo: “General Dragoljub Mihailović odlikovao se izvanrednim držanjem. Kao vrhovni komandant Jugoslovenske vojske i kao ministar rata, organizovao je i vodio važne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju. Kroz neustraš ive napore njegovih trupa, mnogo američkih vazduhoplovaca bilo je spaseno i vraćeno pod savezničku kontrolu. General Mihailović sa njegovim snagama, iako nije imao potrebno snabdevanje, vodio je borbu pod ekstremnim teškoćama i doprineo materijalno savezničkoj stvari i konačnoj savezničkoj pobedi.” Verovatno je najtačniju ocenu o generalu Mihailovići izrekao Slobodan Jovanović: “Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živeti uvek, dokle srpsko ime bude trajalo.”
Komunizam ovoj zemlji i ovom narodu ništa dobro nije doneo. Jedini čovek kojem je bilo stalo do srpskog naroda i Srbije bio je Dragoljub Mihailović, a komunisti su ga ubili samo zato što je želeo da zaštiti svoj narod i da onemogući izdajnike da dođu na vlast. O tome najbolje govori ovaj montirani proces koji se vodi protiv wega koji je veoma sličan ovom današnjem procesu protiv dr Vojislava Šešelja u Hagu, samo je za razliku od ovog procesa onaj iz 1946. bio mnogo kraći i sa određenijim ciljevima. Danas se ciljevi skrivaju, ali su svima jasni.
Igore uz duzno postovanje i tvoje razmisljanje ne bih se složio u nekim tvojim razmisljanjima jer je komunizam bio nesto sto je bilo neophodno na Balkanu jer je samo Josip Broz Tito mogao staviti sav balkanski primitivizam u jednu drzavu.Treba imati na umu da je Srbija uvijek bila i ostala CRNA RUPA na Balkanu jedino preostaje da se raspadne na male drzave ili da Turci opet dođu i naprave pokolj i da sad ne vladaju 500 godina nego hiljadama godina nad pokorenim Srbima i da ostanete robovi kao sto ste i bili prije nego sto ste dosli na Romaniju.
PS da nije bilo dejtonskog mirovnog sporazuma dosli bi mi i do Beograda…
A sultane Murate… Romanija
tebe kopka,ne brine tebe ni Srbija ni nista drugo,vec problem je u Republici Srpskoj protiv koje ti ne mozes nista jer si jadan i bijedan u svojoj mrznji.A svi znamo da Bosnom trenutno vladaju Srbi ,jer bez nas nijednu reformu ne mozete sprovesti, a Evropa je pocela malo vise da vjeruje srpskim politicarima, nego Alijinim nasljednicima,to tebe muci jado jadni.
Živ je Draža dok je Srba i Srbije…
Drugovi,
Da vas tako nazovem iako to ne zasluzujete jer ste nacionalisti.Gresite i jedni i drugi.Sultan prica o nekom dolasku do Beograda(????),a drugi slavi Drazu koji JESTE bio izdajnik jer je od 1941. bio uredno snabdevan nemackim oruzijem.zasto toliko mrzite ideju Jugoslavije, gde zivimo svi zajedno, bez obzira na veru i nacionalnost.SFRJ bila je najlepse razdoblje u istoriji Muslimana,Hrvata i Srba.To je istina, pitajte starije ljude ako ne verujete.Nije bila savrsena, ali ko je savrsen?Koja drzava je savrsena?Svi smo mi Sloveni i braca po krvi, zasto se mrzite ljudi???Moglo bi nam biti lepo zajedno
Nisam do sada posećivao sajt, pa ni pričao o ovome, pa evo još jedno svedočenje, malopre sam izneo nešto u vezi Krste Cicvarića, dakle čovek, da kažem izvor informacije, je bio u blizini Penezića, M. Popovića i ostalih koji su ” i tužili i sudili”. Draža je uoči samog streljanja, noću, čamcem prevežen,ležao je, a potom donet, do neke zgrade na Adi ciganliji, neka policijska stanica ili sl., nije mogao da hoda niti da stoji tako da je streljan u ležećem položaju, na zemlji, i tu odmah i zakopan. E sad: “prva vrba sa desne strane kada se gleda u zgradu”. Još neki detalji i tvrdnja da to “više gotovo niko i ne zna, i da se ne zaboravi, a da se ne boji da kaže”. Nije, čini se, bilo motiva da laže niti da se hvali. To je gotovo sve. Priča je stara oko 25 godina.
Nikakvo “komadanje tela nije spominjao” nego je tvrdio da grob postoji i da se nalazi ispod te vrbe, da treba da ga posetim i sl.. (godina je 1983-ća). Verujem da se neko seća mesta pomenute zgrade i vrbe, (prva desno kao se gleda u zgradu, tj. prva levo kad se izlazi) Čovek koji mi je ovo pričao je bio lični pratilac Milentija Popovića, podoficir. Milentije je tada je bio vlast, inače beogradski đak, poreklom sa juga Srbije, trgovački pomoćnik, potom student i činimi se ing. Neke predratne prijatelje je nakon rata lično pobio.I Krcun je bio monstrum, čuo sam mnogo o noćnom vešanju u “Đušinoj”, po nekim učionicama i hodnicima zgrade,a po njegovom naređenju,Krso na pr. Streljanje mi tu nije spominjao. Kamioni sa leševima takođe noću su odvoženi u Bubanj potok, tu je sada vojna kasarna. Streljanje je bilo na Karaburmi.