“Ne osećam se krivim” - jedan pogled na sudski proces generalu Dragoljubu Mihailoviću
Kosta Nikolić Institut za savremenu istoriju Beograd
General Dragoljub Mihailović je uhapšen 13. marta 1946. godine, u jednoj kući na putu Vardište–Priboj, pod još uvek nerasvetljenim okolnostima. Zvanična, i to literarna verzija, govori o izdaji Nikole Kalabića, ali za to još uvek nisu ponuđeni verodostojni dokumenti. Vest o hapšenju objavio je Aleksandar Ranković, ministar unutrašnjih poslova FNRJ, podnoseći ekspoze u jugoslovenskoj skupštini, 24. marta: “Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali, organi Uprave Državne Bezbednosti bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda.” Ranković je često prekidan oduševljenim poklicima narodnih poslanika.
Mihailović je ispitivan u Upravi državne bezbednosti Jugoslavije od 9. aprila do 21. maja. Ispitivala su ga istovremeno po dva islednika: jedan mu se obraćao sa Ti i često je bio više ciničan i neprijatan nego grub. Drugi se Mihailoviću obraćao sa Vi i bio je veoma korektan pri postavljanju pitanja i nije komentarisao odgovore. Za sve svoje ljude za koje nije znao da li su još živi, Mihailović je negirao sve za šta je pretpostavljao da bi mogli biti optuženi, ako su i kad budu uhapšeni, posebno veze sa Nemcima ili Nedićem: “Ne mogu da se setim, događaji su mi se izmešali u glavi; Da me ubijete, ne znam.” Istraga je ukazala na metod koji će se primeniti na suđenju: česte promene tema, insistiranje na detaljima.
Mihailović je prekidan kada bi želeo da objasni nešto što bi mu moglo ići u prilog; najviše se insistiralo na podacima obaveštajne prirode.
O svojim poslednjim danima, general je rekao: “Bilo je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći.
Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći i samo po nekoliko sati. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Kuvano jelo retko smo jeli. Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan.
Imao sam rezervu zlata, ali nju nisam trošio mnogo.” Poslednjeg dana saslušanja, 21. maja, Mihailović je izabrao i advokate: Dragića Joksimović a i Nikolu Đonovića iz Beograda.
Suđenje generalu održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine, u dvorani Vojnopešadijskog učilišta na Topčideru. Predsednik sudskog veća bio je pukovnik Mihailo Đorđević, a javni tužilac Miloš Minić. Mihailović je optužen za izdaju svoje zemlje, koju je planirao i sprovodio još od početka rata: “Od samog početka, Mihailović je počeo da vodi borbu protiv svih onih koji su ustali u oslobodilačku borbu protiv okupatora, raspirujući na taj način bratoubilački rat za račun Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara. Stupio je u saradnju sa okupatorima, ostavši u saradnji sa Nemcima sve do kapitulacije Nemačke. Parola Mihailovića i njegove klike da nije vreme za borbu protiv okupatora, nije samo značila borbu protiv ustanka, nego i direktnu vezu sa okupatorom i sprovođenje njegove politike koji su hteli da od naroda Jugoslavije stvore mirno, pokorno roblje. Bratoubilačka borba koju je za račun okupatora poveo Draža Mihailović, dovela je baš do uništenja desetina hiljada srpskih glava, do masovnog uništenja Srba, kako od strane okupatora i Mihailovićevih četnika zajedno, tako i od samih Mihailovićevih četnika. Mihailović je vršio istrebljenja Hrvata i muslimana pod izgovorom da je to odmazda za pokolje Srba koje su vršile ustaše, a na delu je sarađivao sa ustašama i protiv srpskog i protiv hrvatskog naroda. U toku istrage je ustanovljeno da je optuženi Mihailović izvršio u vremenu rata i okupacije izdaju svoje otadžbine i da je sarađivao sa nemačko-fašističkim okupatorima u borbi protiv narodno-oslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije.
Naši narodi to znaju, jer su svojim očima videli i na svojoj koži osetili izdajnički rad optuženog Mihailovića i četničkih bandi kojima je on komandovao.” Samo suđenje predstavljalo je iživljavanje novih vlastodržaca nad bolesnim, izmučenim i slomljenim čovekom. Javni tužilac često je tražio od Mihailovića da se seti i najsitnijeg detalja, datuma, događaja i ličnosti; skretana mu je pažnja da ne menja svoj iskaz iz istrage. Minić je insistirao da su četnici prekršili sporazum od 26. oktobra 1941. godine i izazvali građanski rat; želeo je da i Mihailović to potvrdi. Često je traženo od Mihailovića da ponavlja iskaze; insistirano je da su samo četnici napadali a da su se partizani branili. Čim bi Mihailović počeo detaljnije nešto da objašnjava, bio bi prekidan i usmeravan na nešto drugo; tužilac je spajao različite događaje, u različitim periodima kako bi izveo konstantu Mihailovićeve politike. Advokatu Joksimoviću nije dozvoljavano da Mihailovića oslovljava sa gospodine već samo sa optuženi.
Kada je Mihailović objašnjavao prirodu odnosa sa SDS-om, Minić je insistirao da je Nedićeva vojska bila pod direktnom komandom Mihailović a i tražio je da to tako uđe u zapisnik.
Mihailović je bio nemoćan: “Ja nisam pravnik, možete na reč da me hvatate”. Dugo je trajalo ispitivanje kako bi Mihailović priznao da su svi četnički komandanti u Jugoslaviji bili pod njegovom neposrednom komandom i da bi se dokazalo da je on lično odgovoran za sve njihove postupke. Mihailović bi bio dugo ispitivan, na primer, o svojim vezama sa britanskom vladom, a onda bi iznenada bio vraćen na neki detalj, vremenski i prostorno potpuno udaljen od prethodne priče. Centralno mesto posvećeno je događajima u Crnoj Gori i zapadnim srpskim zemljama, gde je Mihailović imao najmanje uticaja na lokalne komandante.
Srbija je veoma retko fokusirana, kao i sve druge oblasti u kojima je general imao efektivnu kontrolu. Posebno se insistiralo na vezama sa Italijanima do najsitnijih detalja.
Optužnica je advokatima uručena šest dana pre početka suđenja i to je za predsednika suda bilo dovoljno vremena: “Imali ste dovoljno vremena da se upoznate sa sadržinom optužnice i izađete na pretres, a pretres služi za to da se celokupna radnja izvede i da se na kraju donese zaključak. Prema tome, glavno upoznavanje izvrši se na glavnom pretresu, a kako se predviđa prema materijalu, on će trajati dosta dugo, tako da ćete imati dovoljno vremena da se upoznate sa ovim što je poznato.” Optužba je po svaku cenu želela da dokaže da nije postojao nijedan četnič ki komandant koji nije sarađivao sa okupatorom, pa su korišćena i falsifikovana dokumenta. Mihailović bi odgovarao: “Ne znam; Nije mi poznato; Kako hoćete; Ja ne znam da sam to rekao; Ne mogu znati dok ne vidim depeše; Ja ne mogu odgovarati ovako u skokovima.” Jedan od glavnih “dokaza” bila su i navodna Mihailovićeva pisma, inače očigledni falsifikati, Stepincu i Paveliću iz aprila 1945. godine.
Sva Mihailovićeva objašnjenja da su to izmišljena pisma, Minić je odbacivao, mada niko iz sudskog veća i zastupnika optužbe nije ponudio objašnjenje kako su se ta pisma našla na procesu, pošto nisu pronađena u Mihailovićevoj arhivi.
Kad bi Mihailović uspeo da kaže ponešto o nekoj borbi protiv Nemaca ili snaga srpske vlade, Minić bi ga brzo prekidao: “To ne verujem dok ne dokažete”, ili bi odgovarao: “Dobro, to je druga stvar, to su Vaši razlozi, o tome ćemo posle govoriti”. Tri puta je odbio Mihailovićeve reči da je Dragoslav Račić učestvovao u blokadi Šapca u jesen 1941.
godine: “Nije! I za to imam dokaza, kao i za sve što god Vas pitam”. Ili bi rekao: “Mihailoviću, Vi se tako notorno trudite, da mi je veoma neprijatno što ćete se naći u neprijatnoj situaciji u dokaznom postupku”. Prvog dana suđenja, Mihailović je rekao da kao vojnik nije imao pravo da vodi politiku i da je slušao svoju Vladu, ali da je imao “drugu tendenciju u pogledu naslanjanja, a to me je i koštalo. Ne znam da li ste me razumeli?” – Razumeo sam dobro – odgovorio je Minić. Dalji razgovor o toj temi brzo je prekinut. Karakterističan je i sledeći dijalog Mihailovića i Minića: – Ja sam 1943. godine napao Višegrad. – To iz 1943. godine biće verovatno sutra. – Sabotaže su bile ogromne, naročito u Srbiji. – Sad hoću još malo da se vratim na ovo pitanje. Kad je Žarko Todorović otišao iz Beograda? Posle prvog pitanja koje je Joksimović postavio Mihailović u, usledila je intervencija predsednika suda: “Nemojte tako sugestivno”.
Komunizam ovoj zemlji i ovom narodu ništa dobro nije doneo. Jedini čovek kojem je bilo stalo do srpskog naroda i Srbije bio je Dragoljub Mihailović, a komunisti su ga ubili samo zato što je želeo da zaštiti svoj narod i da onemogući izdajnike da dođu na vlast. O tome najbolje govori ovaj montirani proces koji se vodi protiv wega koji je veoma sličan ovom današnjem procesu protiv dr Vojislava Šešelja u Hagu, samo je za razliku od ovog procesa onaj iz 1946. bio mnogo kraći i sa određenijim ciljevima. Danas se ciljevi skrivaju, ali su svima jasni.
Igore uz duzno postovanje i tvoje razmisljanje ne bih se složio u nekim tvojim razmisljanjima jer je komunizam bio nesto sto je bilo neophodno na Balkanu jer je samo Josip Broz Tito mogao staviti sav balkanski primitivizam u jednu drzavu.Treba imati na umu da je Srbija uvijek bila i ostala CRNA RUPA na Balkanu jedino preostaje da se raspadne na male drzave ili da Turci opet dođu i naprave pokolj i da sad ne vladaju 500 godina nego hiljadama godina nad pokorenim Srbima i da ostanete robovi kao sto ste i bili prije nego sto ste dosli na Romaniju.
PS da nije bilo dejtonskog mirovnog sporazuma dosli bi mi i do Beograda…
A sultane Murate… Romanija
tebe kopka,ne brine tebe ni Srbija ni nista drugo,vec problem je u Republici Srpskoj protiv koje ti ne mozes nista jer si jadan i bijedan u svojoj mrznji.A svi znamo da Bosnom trenutno vladaju Srbi ,jer bez nas nijednu reformu ne mozete sprovesti, a Evropa je pocela malo vise da vjeruje srpskim politicarima, nego Alijinim nasljednicima,to tebe muci jado jadni.