“Ne osećam se krivim” – jedan pogled na sudski proces generalu Dragoljubu Mihailoviću
Kosta Nikolić Institut za savremenu istoriju Beograd
General Dragoljub Mihailović je uhapšen 13. marta 1946. godine, u jednoj kući na putu Vardište–Priboj, pod još uvek nerasvetljenim okolnostima. Zvanična, i to literarna verzija, govori o izdaji Nikole Kalabića, ali za to još uvek nisu ponuđeni verodostojni dokumenti. Vest o hapšenju objavio je Aleksandar Ranković, ministar unutrašnjih poslova FNRJ, podnoseći ekspoze u jugoslovenskoj skupštini, 24. marta: “Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali, organi Uprave Državne Bezbednosti bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda.” Ranković je često prekidan oduševljenim poklicima narodnih poslanika.
Mihailović je ispitivan u Upravi državne bezbednosti Jugoslavije od 9. aprila do 21. maja. Ispitivala su ga istovremeno po dva islednika: jedan mu se obraćao sa Ti i često je bio više ciničan i neprijatan nego grub. Drugi se Mihailoviću obraćao sa Vi i bio je veoma korektan pri postavljanju pitanja i nije komentarisao odgovore. Za sve svoje ljude za koje nije znao da li su još živi, Mihailović je negirao sve za šta je pretpostavljao da bi mogli biti optuženi, ako su i kad budu uhapšeni, posebno veze sa Nemcima ili Nedićem: “Ne mogu da se setim, događaji su mi se izmešali u glavi; Da me ubijete, ne znam.” Istraga je ukazala na metod koji će se primeniti na suđenju: česte promene tema, insistiranje na detaljima.
Mihailović je prekidan kada bi želeo da objasni nešto što bi mu moglo ići u prilog; najviše se insistiralo na podacima obaveštajne prirode.
O svojim poslednjim danima, general je rekao: “Bilo je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći.
Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći i samo po nekoliko sati. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Kuvano jelo retko smo jeli. Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan.
Imao sam rezervu zlata, ali nju nisam trošio mnogo.” Poslednjeg dana saslušanja, 21. maja, Mihailović je izabrao i advokate: Dragića Joksimović a i Nikolu Đonovića iz Beograda.
Suđenje generalu održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine, u dvorani Vojnopešadijskog učilišta na Topčideru. Predsednik sudskog veća bio je pukovnik Mihailo Đorđević, a javni tužilac Miloš Minić. Mihailović je optužen za izdaju svoje zemlje, koju je planirao i sprovodio još od početka rata: “Od samog početka, Mihailović je počeo da vodi borbu protiv svih onih koji su ustali u oslobodilačku borbu protiv okupatora, raspirujući na taj način bratoubilački rat za račun Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara. Stupio je u saradnju sa okupatorima, ostavši u saradnji sa Nemcima sve do kapitulacije Nemačke. Parola Mihailovića i njegove klike da nije vreme za borbu protiv okupatora, nije samo značila borbu protiv ustanka, nego i direktnu vezu sa okupatorom i sprovođenje njegove politike koji su hteli da od naroda Jugoslavije stvore mirno, pokorno roblje. Bratoubilačka borba koju je za račun okupatora poveo Draža Mihailović, dovela je baš do uništenja desetina hiljada srpskih glava, do masovnog uništenja Srba, kako od strane okupatora i Mihailovićevih četnika zajedno, tako i od samih Mihailovićevih četnika. Mihailović je vršio istrebljenja Hrvata i muslimana pod izgovorom da je to odmazda za pokolje Srba koje su vršile ustaše, a na delu je sarađivao sa ustašama i protiv srpskog i protiv hrvatskog naroda. U toku istrage je ustanovljeno da je optuženi Mihailović izvršio u vremenu rata i okupacije izdaju svoje otadžbine i da je sarađivao sa nemačko-fašističkim okupatorima u borbi protiv narodno-oslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije.
Naši narodi to znaju, jer su svojim očima videli i na svojoj koži osetili izdajnički rad optuženog Mihailovića i četničkih bandi kojima je on komandovao.” Samo suđenje predstavljalo je iživljavanje novih vlastodržaca nad bolesnim, izmučenim i slomljenim čovekom. Javni tužilac često je tražio od Mihailovića da se seti i najsitnijeg detalja, datuma, događaja i ličnosti; skretana mu je pažnja da ne menja svoj iskaz iz istrage. Minić je insistirao da su četnici prekršili sporazum od 26. oktobra 1941. godine i izazvali građanski rat; želeo je da i Mihailović to potvrdi. Često je traženo od Mihailovića da ponavlja iskaze; insistirano je da su samo četnici napadali a da su se partizani branili. Čim bi Mihailović počeo detaljnije nešto da objašnjava, bio bi prekidan i usmeravan na nešto drugo; tužilac je spajao različite događaje, u različitim periodima kako bi izveo konstantu Mihailovićeve politike. Advokatu Joksimoviću nije dozvoljavano da Mihailovića oslovljava sa gospodine već samo sa optuženi.
Kada je Mihailović objašnjavao prirodu odnosa sa SDS-om, Minić je insistirao da je Nedićeva vojska bila pod direktnom komandom Mihailović a i tražio je da to tako uđe u zapisnik.
Mihailović je bio nemoćan: “Ja nisam pravnik, možete na reč da me hvatate”. Dugo je trajalo ispitivanje kako bi Mihailović priznao da su svi četnički komandanti u Jugoslaviji bili pod njegovom neposrednom komandom i da bi se dokazalo da je on lično odgovoran za sve njihove postupke. Mihailović bi bio dugo ispitivan, na primer, o svojim vezama sa britanskom vladom, a onda bi iznenada bio vraćen na neki detalj, vremenski i prostorno potpuno udaljen od prethodne priče. Centralno mesto posvećeno je događajima u Crnoj Gori i zapadnim srpskim zemljama, gde je Mihailović imao najmanje uticaja na lokalne komandante.
Srbija je veoma retko fokusirana, kao i sve druge oblasti u kojima je general imao efektivnu kontrolu. Posebno se insistiralo na vezama sa Italijanima do najsitnijih detalja.
Optužnica je advokatima uručena šest dana pre početka suđenja i to je za predsednika suda bilo dovoljno vremena: “Imali ste dovoljno vremena da se upoznate sa sadržinom optužnice i izađete na pretres, a pretres služi za to da se celokupna radnja izvede i da se na kraju donese zaključak. Prema tome, glavno upoznavanje izvrši se na glavnom pretresu, a kako se predviđa prema materijalu, on će trajati dosta dugo, tako da ćete imati dovoljno vremena da se upoznate sa ovim što je poznato.” Optužba je po svaku cenu želela da dokaže da nije postojao nijedan četnič ki komandant koji nije sarađivao sa okupatorom, pa su korišćena i falsifikovana dokumenta. Mihailović bi odgovarao: “Ne znam; Nije mi poznato; Kako hoćete; Ja ne znam da sam to rekao; Ne mogu znati dok ne vidim depeše; Ja ne mogu odgovarati ovako u skokovima.” Jedan od glavnih “dokaza” bila su i navodna Mihailovićeva pisma, inače očigledni falsifikati, Stepincu i Paveliću iz aprila 1945. godine.
Sva Mihailovićeva objašnjenja da su to izmišljena pisma, Minić je odbacivao, mada niko iz sudskog veća i zastupnika optužbe nije ponudio objašnjenje kako su se ta pisma našla na procesu, pošto nisu pronađena u Mihailovićevoj arhivi.
Kad bi Mihailović uspeo da kaže ponešto o nekoj borbi protiv Nemaca ili snaga srpske vlade, Minić bi ga brzo prekidao: “To ne verujem dok ne dokažete”, ili bi odgovarao: “Dobro, to je druga stvar, to su Vaši razlozi, o tome ćemo posle govoriti”. Tri puta je odbio Mihailovićeve reči da je Dragoslav Račić učestvovao u blokadi Šapca u jesen 1941.
godine: “Nije! I za to imam dokaza, kao i za sve što god Vas pitam”. Ili bi rekao: “Mihailoviću, Vi se tako notorno trudite, da mi je veoma neprijatno što ćete se naći u neprijatnoj situaciji u dokaznom postupku”. Prvog dana suđenja, Mihailović je rekao da kao vojnik nije imao pravo da vodi politiku i da je slušao svoju Vladu, ali da je imao “drugu tendenciju u pogledu naslanjanja, a to me je i koštalo. Ne znam da li ste me razumeli?” – Razumeo sam dobro – odgovorio je Minić. Dalji razgovor o toj temi brzo je prekinut. Karakterističan je i sledeći dijalog Mihailovića i Minića: – Ja sam 1943. godine napao Višegrad. – To iz 1943. godine biće verovatno sutra. – Sabotaže su bile ogromne, naročito u Srbiji. – Sad hoću još malo da se vratim na ovo pitanje. Kad je Žarko Todorović otišao iz Beograda? Posle prvog pitanja koje je Joksimović postavio Mihailović u, usledila je intervencija predsednika suda: “Nemojte tako sugestivno”.
Komunizam ovoj zemlji i ovom narodu ništa dobro nije doneo. Jedini čovek kojem je bilo stalo do srpskog naroda i Srbije bio je Dragoljub Mihailović, a komunisti su ga ubili samo zato što je želeo da zaštiti svoj narod i da onemogući izdajnike da dođu na vlast. O tome najbolje govori ovaj montirani proces koji se vodi protiv wega koji je veoma sličan ovom današnjem procesu protiv dr Vojislava Šešelja u Hagu, samo je za razliku od ovog procesa onaj iz 1946. bio mnogo kraći i sa određenijim ciljevima. Danas se ciljevi skrivaju, ali su svima jasni.
Igore uz duzno postovanje i tvoje razmisljanje ne bih se složio u nekim tvojim razmisljanjima jer je komunizam bio nesto sto je bilo neophodno na Balkanu jer je samo Josip Broz Tito mogao staviti sav balkanski primitivizam u jednu drzavu.Treba imati na umu da je Srbija uvijek bila i ostala CRNA RUPA na Balkanu jedino preostaje da se raspadne na male drzave ili da Turci opet dođu i naprave pokolj i da sad ne vladaju 500 godina nego hiljadama godina nad pokorenim Srbima i da ostanete robovi kao sto ste i bili prije nego sto ste dosli na Romaniju.
PS da nije bilo dejtonskog mirovnog sporazuma dosli bi mi i do Beograda…
A sultane Murate… Romanija
tebe kopka,ne brine tebe ni Srbija ni nista drugo,vec problem je u Republici Srpskoj protiv koje ti ne mozes nista jer si jadan i bijedan u svojoj mrznji.A svi znamo da Bosnom trenutno vladaju Srbi ,jer bez nas nijednu reformu ne mozete sprovesti, a Evropa je pocela malo vise da vjeruje srpskim politicarima, nego Alijinim nasljednicima,to tebe muci jado jadni.
Živ je Draža dok je Srba i Srbije…
Drugovi,
Da vas tako nazovem iako to ne zasluzujete jer ste nacionalisti.Gresite i jedni i drugi.Sultan prica o nekom dolasku do Beograda(????),a drugi slavi Drazu koji JESTE bio izdajnik jer je od 1941. bio uredno snabdevan nemackim oruzijem.zasto toliko mrzite ideju Jugoslavije, gde zivimo svi zajedno, bez obzira na veru i nacionalnost.SFRJ bila je najlepse razdoblje u istoriji Muslimana,Hrvata i Srba.To je istina, pitajte starije ljude ako ne verujete.Nije bila savrsena, ali ko je savrsen?Koja drzava je savrsena?Svi smo mi Sloveni i braca po krvi, zasto se mrzite ljudi???Moglo bi nam biti lepo zajedno
Nisam do sada posećivao sajt, pa ni pričao o ovome, pa evo još jedno svedočenje, malopre sam izneo nešto u vezi Krste Cicvarića, dakle čovek, da kažem izvor informacije, je bio u blizini Penezića, M. Popovića i ostalih koji su ” i tužili i sudili”. Draža je uoči samog streljanja, noću, čamcem prevežen,ležao je, a potom donet, do neke zgrade na Adi ciganliji, neka policijska stanica ili sl., nije mogao da hoda niti da stoji tako da je streljan u ležećem položaju, na zemlji, i tu odmah i zakopan. E sad: “prva vrba sa desne strane kada se gleda u zgradu”. Još neki detalji i tvrdnja da to “više gotovo niko i ne zna, i da se ne zaboravi, a da se ne boji da kaže”. Nije, čini se, bilo motiva da laže niti da se hvali. To je gotovo sve. Priča je stara oko 25 godina.
Nikakvo “komadanje tela nije spominjao” nego je tvrdio da grob postoji i da se nalazi ispod te vrbe, da treba da ga posetim i sl.. (godina je 1983-ća). Verujem da se neko seća mesta pomenute zgrade i vrbe, (prva desno kao se gleda u zgradu, tj. prva levo kad se izlazi) Čovek koji mi je ovo pričao je bio lični pratilac Milentija Popovića, podoficir. Milentije je tada je bio vlast, inače beogradski đak, poreklom sa juga Srbije, trgovački pomoćnik, potom student i činimi se ing. Neke predratne prijatelje je nakon rata lično pobio.I Krcun je bio monstrum, čuo sam mnogo o noćnom vešanju u “Đušinoj”, po nekim učionicama i hodnicima zgrade,a po njegovom naređenju,Krso na pr. Streljanje mi tu nije spominjao. Kamioni sa leševima takođe noću su odvoženi u Bubanj potok, tu je sada vojna kasarna. Streljanje je bilo na Karaburmi.
historija balkana je permanentno (ne)legalna!
nacela hriscanstva su bila sramotna?
ekonomija ..otimacina
kultura drustva,nad kulture
revizija..zbunjujuca ili uverljiva izgubljenim vrednostima.
i kaka sam ja to srbin?ako jesam
Ponovo, u nedogled različitosti se ne uvažavaju, to potvrdjuju komentari na sajtu. Jedno je jasno da su Dražu ubili osnivaci i prestavnici diktatorskog, apsolutistickog komunistickog rezima. Njemu nije sudjeno u demokratiji i slobodnoj zemlji.
Što se tiče ovih nacionalističkih komentara samo ću reći da pojedinac napreduje ako je drustvo razvijeno, slobodno i pruza svima sansu u svim sverama zivota Narodi mogu da se samo razumu preko slobodnog i odgovornog coveka a ne sa mrznjom besom i osvetom
Сто се тиче ових коментара,неби ниста додао.Нити сам цитао ста о ,,чичи,, пише у уводу јер доста тога знам и сам.Њега није издао ,,чика Пера,, већ други Никола,поручник Никола Звани Грба, и савезници Енглези,првенствено Краљ,одрекнувши га се.Ухваћен је на превару ОЗНЕ помоћу Енглеза.итд да нетупим више……………Једино бих напоменуо да треба правити разлику између четника (војника ЈВуО) и Љотићеваца,Недићеваца…и сл.Они су били мимо Команде Министра Војске,морнарице и ваздухопловства ЈВуО Д.Д.Михаиловића.Борио се за праведну ствар,за отаџбину а не промену режима и на жалост нашу није успео.поздрав
Gledano povijesno, uloga Draže Mihajlovića na povijesnoj sceni Srbije i Jugoslavije može da bude sagledana samo u svim složenim parametrima koji i danas nose sudbinu Srbije i srpskog naroda od balkanskih ratova (u kojima Draža sudjeluje) do kraja drugog svjetskog rata, uzimajući u obzir trusno i fragmentirano balkansko podneblje. Nesumnjivo je najvažnije razdoblje od sloma Jugoslavije u travanjskom ratu do njegova uhićenja od OZNE, da se sagleda situacija u kojoj Draža radi i djeluje. Postavlja se pitanje kako to da JVUO i Draža nisu uspjeli postati integrativni faktor jugoslavenskih naroda u otporu okupatorskim silama, već upravo obrnuto. Zbog toga jer je Draža mislio, na osnovi svojih dosadašnjih iskustava, da je svaka ideja Jugoslavije preživjela, te da je ona postala samo neostvarena iluzija. Draža ima pravo kada se ne odlučuje na borbu sa Trećim Reichom, jer to tada nema nikakvog smisla, bio bi to samo gubitak “narodne krvi”. Ali on je prisiljen da djeluje, zbog komunistuičkog ustanka, kojemu prilaze srpske mase u Srbiji. Kao branitelj starog sustava, on se frontalno suočava sa komunistima (uz prvu fazu suradnje), kasnije i uz njemačku pomoć. Od njih ga dijeli sve, ideologija, svjetonazor,vjera, praksa. Oni su strano tijelo u tkivu Srbije i puke marionete Moskve. Po njemu oni vode srpski narod svojim preuranjenim ustankom u propast i komunističkom ideologijom u propast. Postaje njihov najveći neprijetelj, ne brine za Nijemce, oni ionako gube rat. Komunisti su za njega glavni neprijatelji. Međutim on stoji na starim jednostrabnim srpskim pozicijama,da je srpski narod zapravo Jugoslavija, dok su svi ostali jugoslavenski narodi njeni neprijatelji.Nije shvaćao (a nije ni mogao po svom svjetonazoru i klimi u tadašnnjim srpskim elitama), a što će povijest pokazati, da se Jugoslavija može spasiti samo ako su njeni narodi na istoj strani, i imaju iste interese, što su komunisti zapravo i proveli. Umjesto da postane integrativni faktor ponovne obnove države, što je i mogao u nekim drugim okolnostima, on postaje zapravo njen protivnik, jer Jugoslavija kakvu je Draža i četnički pokret zamišljao, zapravo nije bila moguća.
Tu se pokazuje jedna suvremena škola, da je Kosovo bilo moguće zadržati samo u Jugoslaviji (onoj široj), te bi Srbija bila cijela, samo u zajednici sa drugima. Politička elita Srbije nije shvatila da je svojim projektom dominacije u Jugoslaviji, nije samo uništila sve nade za opstanak te države, već je i uništila i mogućnost da Kosovo bude i dalje integrativni dio Srbije.
Ogorcen sam nekim ne bulozama,naime,ko tvrdi i ko ima dokaze da je Cica finansiran od strane nemaca od 1941,pa koje oslobodio sve gradove u Srbiji,koje cuvo SRBE u Lici i Dalmaciji,Crnoj Gori!?I napravite razliku molim Vas izmedju Cice i Izdajnika(Ljoticevci)
boze oprosti nam sto smo idioti.cica,laka ti zemlja bila.
Па не знам баш како да се одредим. Чини ми се да влада нека конфузија историје. Мене су учили у школи да су четници били брадати злочинци а партизани хероји добра. Сада моју децу уче како су четници били патриоте. Али оно што ми смета је што се и даље говори у стереотипима. Нема конкретних одговора на питања: Ако је краљ Петар Први Ослободилац био омиљен код српског народа, ако је његов син Александар представљао ауторитет, како то да се српски народ, у кратком периоду приклонио комунизму? Онда, зашто се оклевало у пружању отпора немачкој окупацији од стране Дражиних четника? Многа питања чекају објективне одговоре. А једноставно приклањање Чичи, Титу, Јанку, Марку неће нас нигде одвести.
ljudi nije “Chicha” kriv!!!KRIV JE NAROD!!!Pravi Srbin i borac za otadzbinu je bio i ostace u nasim sjecanjima!!!
Драгољуб Михаиловић је за мене херој и то је за све српске националисте (не шовинисте). Комунистички режим је од самог почетка био окренут против српског народа о чему говоре многе чињенице. Најчуднија ствар је што се од почетка владавине комунизма покушава изједначити усташки и четнички покрет, који нису имали ништа заједничко. ЈВуО се подмеће сарадња са силама осовине, а нико неће да објасни ако су сарађивали зашто су 1) У ЈВуО биле присутне савезничке мисије, 2) Зашто је Д.Д. Михаиловић био на потјерници 3. Рајха уз награду од 100.000. ДМ у злату, 3) Зашто је спашавао савезничке пилоте (колико су их спасили комунисти) 4) Зашто је одликован од Х.Трумана 1948. 5) Зашто се тако брзо донијела пресуда за само 45 дана 6) Зашто је и послије 50 година комунистичке пропаганде остало толико неријешених питања.
Комунисти су се 50 година трудили да докажу да је ЈВуО издајничка војска. Чудно је да за толико времена нису изнијели ни један релевантан доказ за такву тврдњу, већ су се цијело вријеме (а то раде и данас) трудили да све буде огрнуто велом тајне. А о природи комунистичког режима сви знају какав је био. И још једно сви говоре о комунистима као ствараоцима Југославије, а заборавља се да је Југославија створена 1918 године. Ја као Србин мислим да је то једна од највећих грешака и надам се да никада више нећемо живјети сви заједно (мислим да је боље за све). Србе је Југославија коштала 2 пута ако опет све заборавимо коштаће нас и трећи пут. Још да се растури ова накарадна творевина БиХ и можемо живјети сви као добре комшије.
Mnoga pitanja vezana za II s.r. su svjesno ostala bez odgovora, jer komunistickom rezimu nije odgovaralo da se iznese istina o njima, o JVuO *cetnicima* a tako isto i o ustasama. Kada bi se odgovorilo na ova pitanja doslo bi se do zakljucka da su partizani imali osnovni cilj REVOLUCIJU, ustase prateci fasisticku ideologiju stvaranje VELIKE HRVATSKE u kojoj nema SRBA, Jevreja i Cigana a jedini borci protiv okupatara i legalna vojska JVuO.
Pomaze Bog Braco Srbi. Za vreme rata su mi hrvati zapalili kucu i oterali mene i moju poroducu iz mog rodnog sela.Moja porodica i ja smo izgubili sve u ratu prakticki ostali bez icega. I onda se nadje neki pametnjakovic i prica kako nam je bilo lepo ziviti sa njima i prodaje nam neke komunisticke fore. A sto se tice CICA DRAZE on je najveca Srpska legenda i ikona Srpskoga naroda. Ja mislim da bi ga trebalo proglasit svetcem. A on ce ostat u srcima srba jer svaki srbin je Dragoljub Draza Mihailovic. .Neso.
Не могу да кривим Дражу што није хтео да да крсну славу и да се одрекне народних обичаја зарад неке револуције која је иѕграђена на темељима сачињеним од тела политичких неистомишљеника. Четнике су чинили сви Југословенски ентитети који су и даље били верни својој легалној влади и који нису хтели да им земљу заузму непријатељи нити да на власт дођу безбожничке марионете…
Dragoljub Mihailović je bio načelnik štaba Dravske vojne oblasti u ljubljani, naime 1937. godine sa činom podpukovnika, a centrala mu je bila u kasarni Vojvode Mišiča, današnji Metelkovi.
Po mom mišljenju ipak je bio kontradiktoran u odlukama oko vojne taktike. Stojadinović u svojim memoarima u Argentini kaže, da je Dragoljub Mihailović stvarao puno problema kod puća u Sofiji 1936. godine pa je “nagradnom igrom” prebačen za vojnog atašeja u Prag.
Da li je pronađeo njegovo groblje kod Lisičjeg potoka? Pa da se nađemo u Ivanjici.
Pomoz bog braća Srbi!
Nije Draza kriv sto smo mi srbi naopak narod, i sto ne zelimo da shvatimo da smo sami sebi dovoljni, da nam nisu potrebni ni Balije ni Ustase da im stvaramo drzave i entitete, da bismo bili srecni da smo slozni, da se ne kaze djabe ‘ NEDAJ BOZE DA SE SRBI SLOZE’.
A to sto je covjek pokusao da spasi nas narod od daljeg ubijanja, i sto je svega bio svjestan, e to ga je dovelo do takvog kraja, al’ Srbi su njega priznali, ma koliko se srpski pojedinci protivili… Slava, Bozic, Vaskrs su dokazi za to!
I da, procitala sam u nekom od komentara, da je doticni ucio kako su cetnici bili ‘ bradati’, e pa to je stereotip, muskarci se ne briju kod srba kada je covjek u zalosti, tj. kada su u porodici imali smrtni slucaj, a smrtnih slucajeva je bilo mnogo, jer je to bio rat, a rat sa sobom nosi zrtve. Ja sam licno imala dedu Cetnika, i nije imao bradu, dok se i danas ljudi ne briju odreden period ako izgube nekoga, moze biti 7 dana, 40 dana, pola godine ili godinu ako je tragedija koju su dozivjeli velika. Tako da to nije cinjenica vezana za iskljucivo za cetnike vec za citav srpski narod koga je vise bilo u partizanima nego u cetnicima, na kraju krajeva ko je cinio tu zajednicku partizansku vojsku, 90 % srbi, kukavice, pomodari, izdajnici, onaj nesto nizi sloj ljudi…
,,Komunizam” koji su nam uspostavili agenti boljsevicke Rusije u vidu ubica i svakakvog olosa partizanskog,koji je otimao,ubijao,klao,bacao u jame,sve koji su mislili drugacije od njih,koji je aktivno saradjivao svo vreme II sv.rata sa ustasama i nemcima,i koji je izazvao gradjanski rat pod okupacijom,naneo je smisljeno Srbiji i Srbima najvecu mogucu stetu,vecu nego turci za 500 godina.
General DRAGOLJUB DRAZA MIHAILOVIC,Srbin,posle sloma i kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslovije aprila 1941 godine,odbio je da se preda okupatoru i uspostavio je prvu gerilu i otpor u porobljenoj Evropi.Kao sto je i predlagao pre okupacije i zbog toga bio kaznjavan i premestan,da se vojska Kraljevine Jugoslavije ne moze adekvatno odbraniti usled velike i jake Nemacke sile,i da ce Hrvati prebeci Hitleru,kao i Slovenci i da zbog toga treba organizovati gerilske-cetnicke jedinice u planinama koje treba adekvatno i na vreme snabdeti svim ratnim materjalom i koja ce odatle munjevito napadati neprijatelja po gradovima,a zatim se brzo povlaciti nazad u sume i tako do konacnog obracuna uz pomoc saveznika.Uvidevsi da ce izdaje zemlje biti,predlagao je i da se organizuju tri dela vojske,Slovenacka,Hrvatska i Srpska i da svaka brani svoju teritoriju.
General Mihailovic je bio legalni komandant,priznat od izbeglicke vlade u Londonu,zatim ministar vojni,priznat i snabdevan(mada nedovoljno)od strane saveznika,koji je u sadejstvu sa njima vrsio sabotaze i opsade.Spasavao je oborene saveznicke pilote i organizovao njihov povratak u zemlje pod kontrolom saveznika.Oslobodio je vise gradova u okupiranoj zemlji.Aktivno je vodio borbu sa okupatorom,ali je izbegavao da bespotrebno proliva krv svojih boraca u unapred izgubljenim bitkama,a i da spreci bespostedno ubijanje svojih civila u Srbiji,jer jedino su tu po Hitlerovoj naredbi,okupatori sprovodili odmazdu ubijanja,za jednog ranjenog nemackog vojnika streljano je 50 srpskih civila,za jednog ubijenog nemackog vojnika streljano je 100 srpkih civila.Zbog svojih zasluga americki predsednik je 1948 godine podsmrtno i odlikovao generala Mihailovica.
Kada je Rusija usla u rat protiv Nemacke,tek tada su se i pojavili partizani i to tako sto su ubili u Beloj Crkvi srpske zandarme iako Nemaca tu u okolini nije ni bilo.Oni su sprovodili svoju revoluciju protiv burzoazije,po nalogu Rusije,znaci protiv Kraljevine do napada Nemaca na Rusiju,a posle toga i protiv fasista.Posto su po svojoj prirodi stvari to bili (ne)ljudi zadojeni komunistickom doktrinom i tvrdili da Bog ne postoji,kao ni porodica ni pojedinac,ako nije komunista,samim tim u njima milosti nije ni bilo,za nikog,sluzeci se najgorim metodama podvalama,klevetama,lazima,zastrasivanjima,prebijanjima i ubistvima.Uvidevsi kakva je to propast po sve ljude,drzavu u okupaciji General Mihailovic popusta i dva puta vodi pregovore sa njima o stavljanju partizana pod svoju komandu.Posto su potpisali,sve su ubrzo i pogazili izazvavsi gradjanski rat.
Sa kakvim snagama su oni raspolagali i kakve su borbe vodili sa okupatorom najbolje govori i izjava Nemackih generala sa montiranog i zlocinackog procesa generalu Mihailovicu:,,MI PARTIZANE NISMO NI OSECALI,VEC SAMO MIHAILOVICA”
Posle Teheranske konferencije,a po nagovoru Cercila koji se sa Staljinom dogovorio da Balkan podpadne pod sferu uticaja SSSR,saveznici se polako okrecu partizanima,ali ni tada general Mihailovic se ne predaje i nastavlja borbu,onoliko koliko su mu prilike dozvoljavale i sa koliko je municije raspolagao.
1944 godine general Mihailovic je dobio ponudu da mu se Nemacka komanda na Balkanu preda sa svojim kompletnim trupama,Prosledio je zahtev amerikancima,ali englezi to nisu dozvolili,te je rat nastavljen i dalje.
Pod pritiskom engleza izdao ga je i kralj koji je pozvao sve snage da se stave pod komandu Tita.
Pod naletom sovjetske vojske partizani uspevaju da se probiju u Srbiju i spoje sa njima,a cetnici generala Mihailovica se povlace u Bosnu,gde ih kasnije razbijaju partizani.
Amerikanci nude generalu Mihailovicu da ga izvuku iz zemlje,sto on odbija,jer je zeleo da bude sa svojim narodom.
13.Marta 1946 godine uhvatila ga je sluzba bezbednosti u zapadnoj Srbiji.
11 dana general Mihailovic je zverski mucen od strane Titovih generala,a posebno od strane Slobodana Penezica Krcuna.Mucen i ustaskom metodom ,,rostilja”,gde usijanim ugljevljem nateraju pacova da progrize telo zrtve,jedva su ga spasili operacijom,a po naredjenju Tita da mu sude kao izdajniku.
General Mihailovic ucenjen porodicom,pristao je da uzme ucesce na sudjenju,iako je unapred znao njen ishod.
Za vreme sudjenja general Mihailovic drogiran je ,,meskalinom”,osim poslednja tri dana,po priznanju doktorke koja ga ja i trovala.On nije smeo da bude priseban,jer bi detaljno govorio ISTINU,a to komunistickoj bandi i diktatoru na njihovom celu nije odgovaralo.Pa ipak naknadna savest doktorke,koja je zamenila meskalin drugim rastvorom,pruzila je sansu da bar na trenutak general dodje sebi,sto se i videlo u zavrsnoj reci.
Po izricanju presude general DRAGOLJUB DRAZA MIHAILOVIC ponovo je zverski mucen i pogubljen je u ranu zoru 17 jula 1946 godine.
MESTO POGUBLJENJA I MESTO UKOPA JE JOS NEPOZNATO.
ONI KOJI SU GA UBILI,ZA SOBOM SU OSTAVILI ZADOJENE NASLEDNIKE NA ODLUCUJUCIM MESTIMA U SRBIJI,DA SPRECE DA SE ISTINA NIKAD NE SAZNA.
ONO STO SE ZNA,TO JE DA JE BIO PRAVENIK BOZIJI,DA JE KAO I ON IZDAN I DA JE PROSAO SVOJU GOLGOTU,ZRTVUJUCI SE ZA SPAS SVOGA SRPSKOGA NARODA.
ONO STO SE SVAKAKO ZNA,A TO JE DA CE MO GA MI VECNO NOSITI U SVOJIM SRCIMA I SVOJIM MISLIMA.
ZIV JE DRAZA UMRO NIJE…DOK JE SRBA I SRBIJE!!!
nova se tragedija dogodi nama sao kraina delovi rsk kosmet crna gora deo sandzaka pa mozda i vojvodina mrzi nas ceo svet a i one koje smo pomagali kroz istoriju nehaju za nas a vi mlatite po mrtvom drazi i komunistima ni ruse to ne zanima vise a iskreno jedni su druge ubijali i klali a i jedni i drugi su realno gledajuci suradivali sa svabama to znam pouzdano nego braco srbi sta ce mo mi pred novom istorijom ko je kriv sad isti amerikanci i englezi u koje se draza kleo ili rusi u koje se komunisti kleli nego da vam ja kazem cccc ili svaki srbin samo srbinu i sve ce da bude uredu
Tačno je da je streljan u blizini te zgrade na Adi Ciganliji, ispod prve vrbe kad se izađe iz zgrade, nije mogao da stoji zbog prebijanja, na mesto streljanja je prevežen, kao nepokretan, čamcem, a potom je dovučen i streljan na zemlji. Grob mu je gde je i streljan a potom zakopan.
ЖИВ ЈЕ ДРАЖА УМРО НИЈЕ ДОК ЈЕ СРПСТВА И СРБИЈЕ.
U vise navrata pisla sam drzavnoj komisiji ali bez odgovora. Dragoljub Draza Mihailovic NIJE streljan vec mu je oprosten zivot i u cinu generlpukovnika JNA umro je 10. aprila 1967. u Ljubljani gde je u prisustvu jednog clana porodice i najvisih slovenackih rukovodilaca i uz vojne pocasti i sahranjen! Komisija je imala samo jedan zadatak… da trazi i da ne nadje posmrtne ostatke titovog generala Draze Mihailovica!
Čitam ove egzaltacije i ne mogu da se načudim šta to “HERETICUS” proizvodi.
Ne tiče me se ko Dražu voli, a ko ne voli, već da li je presuda bila na mestu.
Nije mu se ni sudilo zbog antikomunizam, već zbog ratnih zločina i saradnje s okupatorom.
Ako suđenje nije bilo fer, a teško da je u onim okolnostima moglo biti, onda je najbolje rešenje revizija procesa i nastojanje da se u novim okolnostima pošteno sudi o ulozi Draže Mihailovića.
Rehabilitacija jeste moguća, ali po čemu ona razlikuje od suđenja koje je provedeno 1946?
NEKO KAO DA SE PLAŠI NOVOG PROCESA? KO BI TO MOGAO BITI?
Inače komentari su ispod nivoa koji sam očekivala od čitalaca “Hereticus”-a.
Za ovakve teme najpre je potrebna iskrena zelja pojedinca da pokusa da sazna istinu i samo istinu. Sposobnost za sagledavanje istine je, takodje, odredjena je i nasim licnim karakterom, vaspitanjem i sistemom vrednosti. Medjutim, presudno je da ZELIMO da saznamo sta se STVARNO nekada dogadjalo. Glavna smetnja za dolazenje do istine je licna ostrascenost i navijacki stav prema odredjenoj grupi ili vodji iz proslosti! Posto je ta pojava kod ljudi veoma rasirena, pa je vidimo cak i kod autora ovog teksta, proslost nam i dalje ostaje “zamagljena, nerasvetljena, tajna, nedorecena…”.
Istorijska nauka ima svoje metode radi dolazenja do odredjenih rezultata koji uspesno mogu rasvetljavati proslost. Njen metod je specifican u odnosu na druge nauke po tome sto predmet njenog istrazivanja, a to je proslost, vise ne postoji! Zato se sluzi metodom posrednog zakljucivanja dajuci vaznost istorijskim izvorima u koje spada citav niz stvari. Od nepreglednog mnostva dokumenata do brojnih svedocenja pojedinaca, od ostataka kulture do duhovnih teznji i drustveno-prirodnog okruzenja dogadjaja… pa, i vise od toga. Ovi izvori su najcesce protivrecni. Ali, u njihovom mnostvu, njihovom analizom, inteligentan, nenavijacki i radoznali istrazivac moze da tu istinu nasluti i tako se kvalifikuje da je prenese drugome. Istina se ponegde definise kao CELINA STVARNOSTI. U istorijskoj nauci, posten i strucan istoricar tezzi toj celini, svestan da se ona ne moze nikad rasvetliti do kraja.
BITNA ODLIKA STVARNOSTI JE DA ONA NIKADA NIJE CRNO-BELA!! Cim primetite da neko proslost prikazuje crno-belom, tzv.”manihejskom” tehnikom, imacete pouzdan znak, i za laike, da je pred vama nestrucan i navijacki raspolozen “istoricar”! Ako vam je iskrena zelja da saznate sta se stvarno desavalo, ovakvi radovi vam je nece ispuniti. Naprotiv, zapetljavace proslost u nerazmrsivo klupko licnih zelja, afiniteta, naklonosti i sopstvenih ubedjenja. A sve se to, kao sto vidimo, menja od vremena do vremena u zavisnosti koja ideologija vlada i sta je danas “u modi”, a vec sutra nije.
Za sve nas danas vazi da se ili nismo ni rodili, ili su neki bili tek deca, u vreme o kome je ovde rec. Kroz licno iskustvo uvideo sam da mi je zedj za znanjem o nasoj proslosti po pravilu bila utazena od umerenih, cak naizgled dosadnih, strucnjaka koji su svoje analize i zakljucke bazirali na strpljivoj proveri izvora, njihovim poredjenjem i bez selekcije cinjenica spram svoje licne naklonosti. Ovako se postizao visok stepen objektivnosti, bez strasti i pristrasnosti, bez “uvreda” i usko LICNOG VREDNOSNOG ODREDJENJA prema ucesnicima dogadjaja. Na taj nacin su dogadjaji u mnogome rasvetljeni iz vise uglova, “ni po babu, ni po stricevima”, dobijajuci logiku tih vremena, bez nasilnickog poredjenja sa potonjim vremenima ili danasnjicom. Obrnuto od ovakvog, strucnog metoda, misljenja sam da se autor ovog teksta, krijuci se iza svoje akademske titule, ogresio o istoricarsku struku kojoj pripada, upravo birajuci samo one izvore i cinjenice koji idu u prilog njegovoj UNAPRED postavljenoj tezi! Citajuci ga, stice se utisak da je Draza bio skoro pa jedan anticki heroj i zamalo svetac, koga su, eto, unistile crne i zle sile svuda oko njega! Skoro ni za sta nije kriv, a svakako nije odgovoran, uvek autor samo za njega nadje neko opravdanje. Cak i kada navodi Drazine nedostatke, on ih momentalno relativizuje, toboz, neizbeznim okolnostima. S druge strane, prakticno svi ostali akteri su krivi – i partizani sa Brozom, i nacisti, i ustase, i Englezi sa Cercilom, i Rusi sa Staljinom, i surovi splet desavanja, pa valjda i sam rat koji se usudio da izbije i “vihorom” promesa karte na svetskoj sceni!
Ovakvo gledanje nikada ne moze razgrtati tajne naslage iz proslosti, niti ce coveku zeljnom sto istinitijem prikazu pomoci. Zato, budimo uvek oprezni u trazenju istine i birajmo tekstove i ljude koji nam istoriju predstavljaju sirokim horizontom dogadjaja, ljudi i sudbina u svoj njihovoj slozenosti, bez sudjenja i presudjivanja sta je dobro, a sta nije, sta se moglo, a nije se desilo… Samo na takav nacin bice nam prepusteno da sami, na osnovu objektivnog i nepristrasnog prikaza dogadjaja, donosimo sopstvene sudove i zakljucke koji ce, onda, biti odraz i nase licne inteligencije i etike.