Zoran Gluščević, žrtva međukomunističkih obračuna
Nekako baš u to vreme, povodom godišnjice, Zoran Gluščević je u Književnim novinama objavio tekst o kome je reč. Tekst je u toj meri iritirao Ruse da su kao uslov za Gromikovu posetu tražili sudsku osudu Zorana Gluščevića. Taj ruski uslov, zahtev ili ultimatum je istinit, potpuno nesporan i relevantan podatak. Isključivo zbog takvog ruskog stava pokrenut je krivični postupak protiv Zorana Gluščevića. Gromikova poseta zvanično figurira i u dokaznom postupku na suđenju Gluščeviću, kada ga javni tužilac pita da li mu je bilo poznato da će tih dana u našu zemlju doći ministar spoljnih poslova SSSR-a Gromiko. Gromikova poseta se pominje i u sudskoj presudi kojom je Zoran Gluščević osuđen na šest meseci zatvora, kao i u Gluščevićevoj žalbi.
Direktna veza između Gromikove posete i suđenja Gluščeviću vidi se i iz svedočenja tadašnjeg predsednika Okružnog suda u Beogradu Momčila Preradovića, koje je on izneo pred trojicom sudija Vrhovnog suda Srbije i pred autorom ovog teksta, polovinom osamdesetih godina prošlog veka u Vrhovnom sudu Srbije. Preradovićevo sećanje na vreme kada je suđeno Zoranu Gluščeviću potvrđuje prave razloge za organizovanje ovog montiranog sudskog procesa, pa ga u nastavku interpretiramo: Rusi su pročitali Gluščevićev tekst i uslovili Gromikov dolazak izvođ enjem na sud i osudom Gluščevića. Tito, kao pragmatičan političar, to prihvata, ali je partijskim kanalima poručio da se Gluščeviću izrekne uslovna osuda. Kada je ta direktiva došla do tadašnjeg predsednika Okruž nog suda u Beogradu Mome Preradovića, on je razmišljao kome sudiji da dodeli Gluščevićev predmet sa direktivom o uslovnoj osudi. Odluč io se da predmet poveri sudiji Dragoslavu Draganu Lukiću, koji je bio ozbiljan čovek, i odličan sudija, a nije bio član Saveza komunista, što je među sudijama toga vremena bila prava retkost, jer je za izbor sudije bilo conditio sine qua non članstvo u SKJ.
Preradović je pozvao Lukića i obratio mu se rečima: “Dragane, evo ti ovaj predmet Gluščevića, morali smo da mu sudimo zbog Gromikove posete, ali to brzo završi i izreci mu uslovnu osudu”.
Na to je sudija Lukić ustao, stavio ruku na srce i patetično rekao: “Predsedniče, čovek koji je oklevetao najslavniju armiju sveta ne može da dobije uslovnu osudu”.
Preradović se zbunio, ali je ovu Lukićevu primedbu prećutao, a Lukić je odneo predmet.
Preradović je kasnije proverio Lukićevu biografiju i utvrdio da je sudija Dragan Lukić 1948. godine bio sekretar Ekonomskog fakulteta u Beogradu i da je kao ibeovac isključen iz partije.
Naravno, Lukić je Gluščevića osudio na aktivnu kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, što ju je tek u žalbenom postupku Vrhovni sud uslovio.
Ako je Josip Broz bio pragmatičan političar, ako je nastojao da izgladi nesporazume sa Rusima, i da bez obzira što je osudio okupaciju Čehoslovačke ostane sa njima u dobrim odnosima, sudija Dragoslav Lukić se pokazao kao zagriženi ibeovac i ostrašćeni rusofil, kao čovek koji odobrava upad ruskih trupa u Čehoslovačku i koji smatra da je Gluščević svojim tekstom narušio posebne prijateljske odnose sa SSSR-om.
Presuda sudije Lukića, na šest kucanih strana, nijednom rečju ne pominje okupaciju Čehoslovačke 1968. godine, osudu koju je ta okupacija izazvala širom sveta, kao i vrlo oštro reagovanje protiv okupacije partijskih i državnih faktora Jugoslavije, uključujući i samog Tita.
Sudija Lukić u presudi uopšte ne komentariše odbranu Gluščevića da on u svom eseju piše protiv militarizma, protiv upotrebe grube sile u međunarodnim odnosima, kao i da je kao književnik reagovao rukovodeć i se emocijama i humanošću i, posebno, da je protiv rata i okupacije.
Takvu odbranu u presudi sudija Lukić ne ceni niti daje argumente i razloge zbog čega je ne prihvata. Takođe, sudija u presudi uopšte ne zauzima stav o okupaciji Čehoslovačke.
Međutim, kada odbacuje odbranu Gluščevića da on ne govori o SSSR kao državi već o okupacionim vojnicima u Pragu, sudija Lukić piše: “…ovde je suvišno i dokazivati da se u ovom slučaju radi o tome da je Armija sprovodila u delo politiku svoje države i svog političkog rukovodstva na koje se u članku i misli. Ovde se ne radi o oružanom odredu i političarima koji su delovali odvojeno i neovlašćeno od strane države SSSR.” Sudija Lukić se uopšte ne određuje prema činu okupacije, kao da je to potpuno normalna stvar, kao da protiv okupacije nije bio ceo svet, uključujući i Jugoslaviju. Blagonaklon i pozitivan stav prema upadu Crvene armije u slobodnu i suverenu državu, sudija Lukić otvoreno demonstrira kada u presudi, kao otežavajuću okolnost za Gluščevića, ističe da naša država čini velike napore radi održavanja i razvijanja prijateljskih odnosa sa drugim državama, a posebno sa SSSR-om. Odnosi sa SSSR-om u to vreme nisu bili prijateljski, čak nisu bili ni podnošljivi.
Objektivno, bili su vrlo loši i zategnuti, a Lukić apostrofira da naša država posebno želi i forsira prijateljske odnose sa SSSR-om, što nije odgovaralo istini. Tito je samo nastojao da zaustavi dalje pogoršanje odnosa da ne bi izbilo otvoreno neprijateljstvo.
Uopšte, presuda sudije Dragoslava Lukića Zoranu Gluščeviću je jedna od najmračnijih, najciničnijih i najstaljinističkijih presuda od svih napisanih u montiranim procesima širom Jugoslavije od 1945. do 1991.
godine.
Zoran Gluščević je u svojoj opširnoj žalbi na 20 kucanih strana sa 16 priloga, koje sačinjavaju novinski članci i fotosi sa reagovanjima na okupaciju Čehoslovačke, vrlo detaljno, sveobuhvatno i sistematski izlož io reakcije naših političara, medija i najšire javnosti na upad trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku avgusta 1968. godine. Ta iscrpnost materijala iz Gluščevićeve žalbe iskristalisala je kontrast u odnosu na Lukićevu presudu i doprinela prikazivanju u potpuno ogoljenom vidu jedne otvorene staljinističke presude, iz koje se vidi da se jedan iskusan čovek, sudija Okružnog suda u glavnom gradu Beogradu, otvoreno nalazi na pozicijama odobravanja okupacije Čehoslovačke. To, pored ostalog, potvrđuje teze mnogih analitičara političkih prilika u Titovoj Jugoslaviji da su vrlo široki slojevi u političkim, medijskim, univerzitetskim, književnim i uopšte intelektualnim krugovima zahtevali od Tita i njegovog režima više komunizma, sovjetizma i ortodoksije, iako je Tito bio prilično čvrst, postojan i ortodoksan komunista.
Sudija Dragoslav Lukić se ovom presudom svrstao u te Titove oponente i to sa najgorih, već tada bajatih i duboko anahronih i proskribovanih staljinističkih pozicija.