Zoran Gluščević, žrtva međukomunističkih obračuna
Dragoljub Todorović advokat, Beograd
Glavni i odgovorni urednik Književnih novina Zoran Gluščević objavio je u Književnim novinama od 30. avgusta 1969. godine tekst “Pet varijacija na temu vrelo praško proljeće 68.” Reč je o eseju napisanom povodom godišnjice upada snaga Varšavskog pakta u Čehoslovač ku avgusta 1968. godine, u kojem Gluščević osuđuje okupaciju Praga, direktno se obraćajući mladim vojnicima i oficirima okupacionih trupa, i objavljuje njihov fotos sa potpisom ispod njega: Sovjetske trupe koje su okupirale Zlatni Prag uživaju u baroknim lepotama grada.
Esej je izazvao je vrlo oštru reakciju tadašnjeg političkog establišmenta na čelu sa neprikosnovenim Josipom Brozom Titom. Odmah po njegovom objavljivanju, Književne novine su sudski zabranjene, Zoran Gluščević je smenjen sa mesta glavnog urednika, prestalo je dalje izlaženje Književnih novina i na kraju je Zoran Gluščević osuđen u montiranom sudskom procesu pred Okružnim sudom u Beogradu na šest meseci zatvora zbog krivičnog dela povrede ugleda strane države iz člana 175 stav 1 KZ.
Površnom istraživaču političkih prilika u bivšoj SFRJ u to vreme biće vrlo čudno otkud tolika represija, taj stepen netolerancije i progon slobodnog izražavanja misli, ideja i stavova. To pogotovu nije jasno kada se ima u vidu da je upad vojnih trupa Sovjetskog Saveza i njihovih satelita u Čehoslovačku 21. avgusta 1968. godine, jednodušno i vrlo transparentno osuđen od svih političkih faktora u Jugoslaviji, uključujući i šefa partije i države Tita. Visoki partijski funkcioner Mijalko Todorović je na mitingu održanom na beogradskom Trgu Marksa i Engelsa, pred više od 100.000 ljudi, oštro, ne birajući reči i ne vodeći računa o pravilima diplomatskog protokola, napao Sovjetski Savez i zemlje iz njegovog lagera zbog okupacije Čehoslovačke. I drugi komunistički prvaci prosto su se utrkivali ko će što više i što teže optužiti SSSR. Na sednici CK SKJ Miko Tripalo je ustvrdio da u Sovjetskom Savezu jačaju neostaljinističke tendencije i da su one našle svoj najdrastičniji izraz u oružanoj intervenciji u Čehoslovačkoj. Cvijetin Mijatović je ocenio da agresija protiv Čehoslovačke predstavlja apsurdnu i mračnu avanturu koja označava totalni krah jedne preživele politike. Na sednici CK usvojena je i rezolucija koja otvoreno, bez ikakvog okolišenja i rezervi osuđuje okupaciju Čehoslovačke. Sva jugoslovenska štampa, televizija i radio bili su jedinstveni protiv intervencije armija Varšavskog pakta na čelu sa Crvenom armijom u Čehoslovačkoj.
Kada se sve to zna, u najmanju ruku zbunjuje i izaziva nedoumicu ta hajka na Gluščevića i Književne novine. Gluščević, sa očiglednim literarnim ambicijama, piše traktat o slobodi, o univerzalnim vrednostima ljudskog roda, o posledicama koje zbog učešća u okupacionoj vojsci ti vojnici mogu imati u budućnosti zbog svoje dece, koja će ih pitati: “Šta ste radili u Pragu leta 1968. godine?”, i o sličnim temama koje nemaju isključivo političku i ideološku konotaciju. Dakle, zbog čega se progoni, sudi i zabranjuje Gluščević kada politiku, njenu retoriku i implikacije korisiti samo kao kontekst za plasiranje opštih i nespornih civilizacijskih vrednosti i kategorija, dok istovremeno političari otvoreno izriču eksplicitne političke ocene, osude i pri tome koriste politički i ideološki diskurs.
Objašnjenje za navedeni paradoks, za primenu različitih aršina i duplih standarda kada su u pitanju političari s jedne strane, i književnici, intelektualci i drugi misleći ljudi s druge strane, leži u osnovnom, pravom i suštinskom političkom i ideološkom opredeljenju vođe jugoslovenske revolucije, doživotnog predsednika države i generalnog sekretara partije Josipa Broza Tita. Naime, bez obzira na trenutne sukobe sa Sovjetskim Savezom i njegovim vođama u pojedinima fazama istorije, Josip Broz je par excellence čovek prve zemlje socijalizma, njene boljševičke partije i Oktobarske revolucije. Za maršala Tita su Zapad, njegove vrednosti, države i državnici uvek bili “besni psi imperijalizma”.
Sa Sovjetima je dolazio u sukob samo kada su ugrožavali njegov tron (kao, primera radi, sukob sa Staljinom 1948. godine). I tada je nestrpljivo i željno očekivao povod za pomirenje. Potvrdu za izloženi stav o Titovoj potpunoj, bezrezervnoj i permanentnoj pripadnosti sovjetskom bloku daje i jedan od najznačajnijih političara sa ovih prostora u drugoj polovini XX veka, Marko Nikezić, u razgovoru sa novinarom Slavom Đukićem. Na Đukićevo pitanje odakle potiče Titova odbojnost prema demokratizaciji društva, Nikezić odgovara: “Vaspitanje, ruski uticaj, rano je prestao da bude sposoban za promene.
To je istorijsko, biološko, psihološko pitanje. On se tukao u okviru Kominterne i bio je srećan kada je došlo do pomirenja. Voleo je taj svoj visoki položaj u međunarodnom radničkom pokretu i van toga nije video svoje mesto. Kad je hteo da me opomene, rekao bi: Ono je imperijalizam, a ovo je socijalizam, makar sa nedostacima. To mi je govorio još dok sam bio ambasador u Americi, smatrao je da branim Amerikance.
Smelo je ušao u sukob sa Rusima, ali mu je kasnije ogromno laknulo.
Dok sam bio predsednik u Srbiji, kaže mi: Tu se govori da ja šurujem sa Rusima. Kako možete govoriti tako kada sam ja prvi digao zastavu borbe protiv njih? Uveravao sam ga da niti sam ja, niti neko u Ce-ka tako rekao.
Zaista, nikada nije došlo do takve formulacije, ali je u nečemu bio u pravu: postojao je jedan osećaj, i to recimo široko u Ministarstvu inostranih poslova, da je on pod uticajem Rusa. Treba pažljivo proučiti tu 1962.
godinu na koju se stalno vraćam sa današnjom glavom. Tito dolazi iz Moskve i partijskom aktivu Beograda kaže: Treba izbiti antisovjetizam iz glava naših kadrova. Znači, antisovjetizam postoji i treba ga izbiti iz glava.
Uvek sam prijateljima govorio: dok postoji taj veliki ledeni breg, kakav je Rusija, nema pravog kravljenja nigde, pa ni kod nas. Znam, mnogi to neće prihvatiti ali mislim da je režim u Rusiji kroz čitavo vreme bio garant režima u Jugoslaviji. Čak i za vreme naših svađa. To je paradoksalno, ali je tako. Predsednik je, mislim, posle pomirenja sa Rusima imao i neku formalnu garanciju. Ja sam se rano uverio, pogotovo kada sam bio savezni sekretar za inostrane poslove, da ćemo morati da se krećemo zajedno sa celim Istokom.” Kada su Rusi upali u Čehoslovačku, 21. avgusta 1968. godine, Tito se osetio ugroženim i uplašio se da bi mogli i njega da “počiste”. U tom kontekstu treba posmatrati sva reagovanja političara, CK SKJ, samog Tita, štampu, sve osude, rezolucije, mitinge i druge manifestacije u Jugoslaviji povodom okupacije Čehoslovačke. Međutim, kada je prva opasnost prošla, kada su se političke strasti oko okupacije smirile i stvari polako ulazile u mirnije vode i monotoniju, Tito je počeo da traži put i način za približavanje Rusima i da za to vreba priliku. Godinu dana nakon okupacije, Tito dobija signale iz Moskve da bi u Beograd mogao da dođe sovjetski ministar inostranih poslova Andrej Gromiko.