Žalba Zorana Gluščevića Okružnom sudu u Beogradu
Ako ja u jednom emotivnom naponu, u jednoj inspirativnoj i stvaralačkoj groznici upotrebim slike ili reči ili nizove reči koje neko želi ili pokušava da kvalifikuje kao uvredu, postavlja se pitanje šta je uvreda i koji su osnovni kriterijumi za njenu definiciju. Pošto su naše krivično zakonodavstvo kao i čitava pravna literatura o tome veoma oskudni, ostaje nam slobodna diskusija o tom problemu. Koje su olakšavajuće a koje otežavajuće okolnosti prilikom utvrđivanja delikta uvrede? Svakako da se u prvom redu mora uzeti u obzir momenat istinitosti. Ako ja kažem nešto lažno, izmišljeno, iskonstruisano za nekoga, a usto sasvim negativnog i neprijatnog karaktera, jasno je da je samim tim data i zadovoljena osnovna predpostavka delikta uvrede. Tu istovremeno i prestaje svaka diskusija. Ali ako ja kažem samo ono što odgovara činjeničnom stanju, a ono je samo po sebi neprijatno, negativno za subjekt o kojem je reč, onda je isto tako jasno da nisam ja taj koji sam uzročnik uvrede nego on sam, tj. činjenično stanje do kojeg je on sam doveo, koje je on stvorio. Moja uloga kao posrednika u iznošenju činjeničnog stanja nepovoljnog karaktera i značenja ima se u prvom redu odmeravati prema stepenu subjektivnosti, dakle pristrasnosti, tj. prema udelu subjektivnog dodavanja objektivnom činjeničnom stanju. Ako je u pogledu tog dograđivanja moja uloga svedena na nulu, jasno je da je i moja odgovornost u tom smislu potpuno anulirana. Razume se, to nije sve. Postavlja se pitanje moje uloge kao posrednika. Tu su važna dva elementa: jedan subjektivni, drugi objektivni. Subjektivni elemenat ne može a da se ne svede na to zašto sam, iz kakvih pobuda i sa kakvom svrhom izneo objektivno nepovoljno činjenič no stanje o jednom subjektu? Dakle, pitanje motivacije. Kako će se i na osnovu kojih kriterijuma razmotriti karakter i objektivna, moralno-humana vrednost motivacije za iznošenje jednog činjeničnog stanja koje podleže sumnji da je uvredljivog karaktera? Motivacija je jedan na prvi pogled neuhvatljiv psihološ ki entitet, ali se do nje, sem introspektivnog iskaza i izjave okrivljenog subjekta, može doći i posrednim putem, uzimanjem u obzir niza objektivnih okolnosti, kao i analizom samog teksta koji podleže ispitivanju pod sumnjom uvrede. Ako se analizom svih tih elemenata dođe do zaključka da je motivacija bila plemenita, da pobude ostaju u okviru moralno pozitivnih normi, onda time otpada još jedan razlog za kvalifikaciju teksta kao uvrede. Važan je međutim objektivni elemenat. On može da ima dva aspekta: jedan je objektivno značenje, tj. karakter moralne vrednosti istine koju iznosim o subjektu kao njegovo objektivno-činjenično stanje, a drugi spada u oblast realnih posledica i obektivne, moralne, humane, društvene, državne i političke štetnosti iznesene istine kao objektivno-činjeničnog stanja jednog subjekta, a koje nastojimo da kvalifikujemo kao fenomen uvrede u stepenu njegove uvredljivosti. Ako se suptilnim ali ipak do suštine ovog fenomena dostupnim analizama utvrdi da iznošenje jednog objektivno-činjeničnog stanja nekog subjekta ima karakter afirmacije pozitivnih moralnih i humanih vrednosti i da ono spada u progresivna nastojanja jednog društvenog kretanja, onda je jasno da je i prvi aspekt podozrenja otklonjen. Ako se isto tako jednim objektivnim instrumentarijom verifikovanja tekućih događaja i činjenica utvrdi sa maksimalnom verovatnoćom ili verodostojnošć u da se i realne posledice jednog čina pod pretpostavkom uvrede svode praktično na nulu, onda je otpao i drugi aspekt podozrivosti na uvredu u sastavu objektivnog elementa. Na kraju, ostaje razume se lično reagovanje samog subjekta. Za to je, međutim, nadležan sam subjekt koji se oseća uvređenim i sve dok se ne jave njegove reakcije i sve dok on sam ne pokrene pitanje svoje uvređenosti, ono se mora zanemariti.
Svu ovu veoma složenu problematiku karaktera i stepena uvredljivosti jednog teksta inkriminisanog kao uvreda Okružni sud uopšte nije razmatrao.
Ona kao da za njega i ne postoji. Međutim, ako se moj napis razmotri i sa ovog stanovišta i podvrgne brižljivoj analizi i osvetljavanju iz svih pomenutih uglova, doći će se do nedvosmislenog zaključka da uvrede uopšte nema ili da olakšavajuć e okolnosti u tolikoj meri preovlađuju da se stepen uvredljivosti svodi na nulu, tj. može se potpuno zanemariti.
Sve što sam napisao u svome napisu nije izmišljeno. Ja u varijaciji o sovjetskim vojnicima govorim o sovjetskoj okupaciji Praga i Čehoslovačke. Iz svega što je ranije izneseno očigledno je da ja okupaciju nisam izmislio nego se ona stvarno odigrala i još je u toku iako ne više u onom obliku. Prema tome, momenat istinitosti je zadovoljen u tom osnovnom činjeničkom stanju, Međutim, taj momenat je održan i u svim drugim aspektima moga tretiranja okupacije Praga od strane sovjetskih trupa. Ja sam govorio o staljinističkom profilu sovjetskih okupatorskih trupa, o slepoj automatskoj poslušnosti tih vojnika. Ona se ogledala u zlodelima okupatora, čije je žrtve naša štampa beležila iz dana u dan. Ja ih nisam pominjao, ja sam govorio o psihološko-moralnom aspektu i strani okupacije kao i odnosa okupatora prema porobljenom stanovništvu. Ako sam rekao da su automati, oni su to pokazali svojom slepom poslušnošću: pucali su i ubijali Čehoslovake, terorisali i plašili stanovništvo. Pa ipak, ni za te prestupe i zlodela, nisam upotrebio nijednu reč koja bi se smatrala preteranom, još manje uvredljivom. To je izdašno činila naša štampa, ja za tim, zbog karaktera svoga članka, nisam imao potrebe.
Sud uopšte nije ulazio u pitanje pobuda i motivacije. On me je posredno optužio da sam iz apriorne mržnje prema SSSR-u napisao taj napis. Dokaza nema za tu moju mržnju, naprotiv čitavo uređivanje Književnih novina govori sasvim suprotno. Sud se uopšte nije bavio problemom motivacije. Međutim, kvalifikacija krivičnog dela ne može se smatrati završenom i dovoljnom ukoliko se ne pronađe i ne dokaže motivacija za krivično delo. Sud je nije mogao pronaći iz prostog razloga što krivično delo ne postoji. Postoji samo želja tužioca i suda da me okrive i osude. Koje su onda moje pobude za napis? Već sam rekao šta je bio povod: godišnjica okupacije. Ja sam i prošle godine pisao o čehoslovačkoj tragediji i sovjetskoj okupaciji. Čehoslovačka je i danas porobljena. Ja imam veliki broj prijatelja u toj zemlji. Ja nisam ravnodušan prema sudbini tog nesrećnog naroda. Pobuda je međutim još i šira: antimilitarizam i odupiranje ma čijoj okupaciji. Prva tri dela napisa, sa podnaslovima IZ STAROG VOJNIČKOG ALBUMA, JEDAN SAVET SVAKOJ ORUŽANOJ SILI i ZLA SUDBINA VOJNIČKOG POZIVA i samim podnaslovima govore o svom sadržaju: o zlehudom vojničkom udesu koji se raspinje između slepe vojne obaveze i moralnohumanih zahteva koji nisu uvek u skladu sa onim što vojnici rade pogotovu kad se javljaju u ulozi okupatora. Poslednja dva dela sa podnaslovima posvećena su sovjetskoj okupaciji Čehoslovačke. I tu se okupacija žigoše i osuđuje, mada ne na onaj način i onim rečima i onim nedopustivim spojevima reči i rečenica koje sebi dopuštaju tužilac i sud. Prema tome, pobuda je plemenita, ako mi skromnost dopušta da to za sebe kažem. Pošto ja sadržajem i tonom napisa žigoš em okupaciju, a ne zalažem se za nju, to je održan i prvi aspekt objektivne moralne vrednosti istine koju iznosim. Pošto moj napis nije praktično naneo nikakve štete našem održavanju prijateljskih odnosa sa SSSR-om, to je zadovoljen i drugi aspekt valorizovanja moguće društvene štetnosti mog dela. Iz iznesenog se vidi da sve okolnosti idu meni u prilog. Ako neko i pored toga želi da smatra sebe uvređenim, na to imaju pravo isključivo okupatorski vojnici o kojima sam pisao. Do jednog takvog procesa može doći samo u slučaju da me oni tuže, a nikako se lična “uvreda” njima nanesena ne može tako proizvoljno pretvoriti u apstraktnu “uvredu” države, kako su učinili tužilac i sud.
Što se tiče samog umišljaja izvršenog dela, moje pobude ga posredno pobijaju.
U pitanju je jedna koincidencija događaja i okolnosti (godišnjica sovjetske okupacije Čehoslovačke, nemogućnost da napis ranije izađe zbog moje odsutnosti i dolazak Gromika) koja nema nikakve veze sa umišljajem dela.
Umišljaj bi mogao postojati da me je neko od merodavnih obavestio o tačnom datumu dolaska Gromika, da mi je bilo kako skrenuo pažnju na karakter napisa u vezi sa tim dolaskom i tako postavio jedan određeni politički zahtev. Pošto to niko nije učinio, pošto sam samo znao da Gromiko dolazi, a ne tačno i kada, to uopšte nisam imao u vidu tu posetu dok sam pisao i objavljivao napis.
U nastavku svog obrazloženja sud na strani 5 kaže: Sud je ocenio kao neosnovanu tezu odbrane prema kojoj se u članku ništa ne govori o stranoj državi i prema kojoj Armija i neimenovani politič ari ne predstavljaju državu, a posebno da onaj deo Armije na Čehoslovač koj teritoriji ne predstavlja Armiju u celini. Ovo stoga što je ovde suvišno i dokazivati da se u ovom slučaju radi o tome da je Armija sprovodila u delo politiku svoje države i svog političkog rukovodstva, na koje se u članku i misli.
Kao što se vidi, sud proizvoljnom i nasilnom dedukcijom dolazi do zaključ ka da sam vređao sovjetsku državu i armiju. Pošto je deo armije jednak armiji u celini, a ona je izražavala volju države i vlade, to sam ja, vređajući deo armije – ustvari uvredio vladu i državu. Da li vladu i državu ili samo jedan čin (okupacija Čehoslovačke) te vlade i te države?!! Razume se, ova dedukcija ne sadrži nikakve činjenične ni materijalne dokaze i sud, sem ove providne sofistike, nije u stanju da navede nijedan deo moga teksta u kome se vidi bilo posredna bilo neposredna uvreda sovjetske države. I sam sud to posredno i prećutno priznaje, jer umesto konkretnih dokaza za moju uvredu sovjetske države i vlade, navodi ono što sam ja mislio! Dakle, sud na osnovu mojih misli, a on zna bolje od mene šta sam mislio, zaključuje koga sam uvredio! Zar se može neko osuditi za ono što sud misli da je on, tj. optuženi, mislio?! Za misli se bar ne uzima na odgovornost! Prirodno je da se ovakva vrsta “dokaza” ne može shvatiti ozbiljno.
Na završetku se kaže: Prilikom odmeravanja kazne optuženom sud je imao u vidu društvenu opasnost izvršenog krivičnog dela… Sud je imao u vidu i težinu upotrebljenih uvredljivih izraza kojima se SSSR izvrgava ruglu.
Sve gornje navode sud ničim nije potvrdio niti argumentovao. U čemu je društvena opasnost izvršenog dela? Sud pominje obostrane napore naše države i Sovjetskog Saveza na razvijanju i održavanju prijateljskih odnosa, ali sem te fraze ne navodi kakvu je i koliku štetu naneo tim odnosima moj napis, iz prostog razloga što nikakve štete nije ni bilo po te odnose ili po pregovore o unapređ enju tih odnosa. Tako se tvrđenje suda, na kojima zasniva svoju presudu, svode na čist verbalizam.
Iz svega izloženog jasno je da moj napis ne spada u oblast vrednovanja krivično-pravne valorizacije, jer elemenata za krivično delo u njemu i nema.
Otuda za ovaj napis ne mogu snositi krivičnu, nego političku odgovornost, a to ne spada u nadležnost sudova.
Stoga tražim od Vrhovnog suda da poništi presudu Okružnog suda kao neosnovanu, nedokazanu i proizvoljnu, te da naloži Okružnom sudu održavanje nove rasprave ili me pak sam oslobodi bilo kakve krivične odgovornosti.
Beograd, 17. novembra 1969. Zoran Gluščević