Žalba Zorana Gluščevića Okružnom sudu u Beogradu
Publicistički napisi nisu isto što i književni ili pesnički napisi. U prvim je sve ogoljeno do neposredne poruke reči, otpadaju i dokazi i širi kontekst, psihološ ki ili intelektualni, u okviru kojeg jedna poruka dobija svoje krv i meso, svoju punu motivaciju, smisao i opravdanje dublje prirode. Polazeći od publicistič kog gledanja i čitanja teksta, Sud je sasvim površno i olako uzeo značenje jednog dela moga teksta koji se delimično navodi u obrazloženju presude: – Učoporili ste se… Dok se krećete u gomilama itd.
Čitav deo tog citata koji je dat u odlomcima, izgleda ovako: Učoporili ste se, jer bi vas pojedinačno razbilo zračenje ove kulture. Dok se krećete u gomilama, u dobro potkovanim kohortama, kohezija vaše ideološke stege jača je od svakog drugog utiska kojem biste kao pojedinac možda i podlegli. Vaši političari znaju šta rade: dobro su izučili đavolsku nauku vladavine nad ljudskim dušama. Ovako, opasnosti za vas nema: sve što biste da vidite, čujete, osetite – prethodno prolazi kroz ideološ ke filtre koji imaju čudesnu moć: da belo učine crnim, da humani san o socijalizmu pretvore u izdaju Marksa, težnju za slobodom – u imperijalistič ku zaveru, pravo na samostalnost – u buržoasku zabludu. Vi ste unapred lišeni napora da mislite, da razmišljate, da se predomišljate, da se kolebate, da odabirate, da se odlučujete. U vaše ime sve je unapred odlučeno: ostaje samo da pritisnete oroz! Sud nije hteo ili nije bio u stanju da vidi da je gornji navod iz mog teksta jedna psihološka sumacija staljinističkog mentaliteta, objektivizovanog na ponašanju sovjetskih vojnika koji sprovode okupaciju Čehoslovačke. Sve što sam u tom delu teksta napisao spada u poznate i već više puta iznesene istine o staljinizmu kao sistemu i mentalitetu koji od čoveka pravi automat sposoban samo da sluša i izvršava naređenja. Te kvalifikacije staljinizma, koje sam samo slikovito izneo i primenio na jedan određeni slučaj, nisam ja ni prvi napisao niti izmislio. To spada u dobro poznatu literaturu o staljinizmu. Hiljade i hiljade stranica, i kod nas i u svetu, napisane su; izvršene su sve moguće sociološke i psihološke analize tog fenomena, i ovo je samo jedan mali isečak iz mora istina publikovanih i kod nas. Besprimerno je i neshvatljivo da jedan jugoslovenski sud uzima kao inkriminaciju moje iznošenje notornih istina o staljinizmu! Čak ni dovođenje u vezu staljinizma sa sovjetskom okupacijom Čehoslovačke i sa ponašanjem sovjetskih okupatorskih trupa u Čehoslovačkoj nije moj pronalazak, mada se ničim ni posredno ni neposredno nisam koristio prilikom pisanja ovog napisa. Smisao tog napisa, upravo ovog njegovog završnog dela, jeste da su agresiju organizovale i sprovele staljinističke snage u sovjetskoj državi i društvu. To što sam ja tako slikovito i posredno izneo, pre mene su sažeto i nedvosmisleno publicistički, ali meritorno politički, izneli učesnici diskusije na poznatoj istorijskoj X sednici CK SKJ, koja je žestoko, žešćim rečima i nedvosmislenije, osudila okupaciju Čehoslovačke od strane sovjetskih trupa. Evo kako je Mika Tripalo povezao staljinizam sa okupacijom Čehoslovačke: Danas postaje sve očiglednije da u Sovjetskom Savezu jačaju neostaljinistič ke tendencije i da su one našle svoj najdrastičniji izraz u oružanoj intervenciji u Čehoslovačkoj… One su se ogledale u ublažavanju kritike kulta ličnosti… zatim u gušenju slobode umetničkog stvaranja, u tezi o tzv. imperijalističkoj ideološkoj agresiji…
Cvijetin Mijatović na neposredan način dovodi u vezu staljinizam sa agresijom na Čehoslovačku: Nema nažalost drugog zaključka osim zaključka da su akteri agresije protiv Čehoslovačke postali dobri Staljinovi učenici…
Miroslav Pečujlić, posredno ali nedvosmisleno, izražava istu ideju: Ili će se socijalizam razvijati u više, bogatije životne forme ili će se održavati autokratski oblici, birokratska despotija. Zbivanja oko ČSSR pokazuju da održavanje starih odnosa vodi takvom osamostaljenju jednog rukovodstva, koje stvarno ne odgovara narodu. Ono zato može i da preuzima poteze koji ne odgovaraju ni interesu sopstvenog naroda ni interesima drugih.
Kao što se iz svih ovih navoda vidi, sva tri učesnika diskusije na pomenutoj sednici CK SKJ osudili su staljinizam kao sistem, kao poredak i kao uzroč nik sovjetske okupacije Čehoslovačke. Onaj deo mog napisa koji delimično navodi sud, a ja u celini, i za koji me optužuje i, uz ostale izvadke iz mog teksta, osuđuje, jer to je najduži deo moga teksta koji navodi sud, ne izražava nikakvu drugu no istu ideju samo književnim sredstvima, u vidu i obliku slika! Kako me onda sud može uzeti na odgovornost za ono što je izrečeno na sednici najmeritornijeg političkog tela u ovoj zemlji? Te tri izjave saopštene su u štampi, njih niko nije demantovao, one su ušle u zvaničnu partijsku dokumentaciju i kao takve one obavezuju svakog građanina ove zemlje. Ja ne mislim i ne smatram da može jedan sud da propisuje političke norme u zemlji. On može samo da bdi nad njima, da pazi i odlučuje da li su one prekršene. Ovde se međutim Okružni sud u Beogradu postavlja i iznad CK SKJ uzimajući me na odgovornost i osuđujući me za one iste ideje koje je usvojio Centralni Komitet! Koliko ja znam, takvo pravo nije dato našem sudstvu nijednim normativnim zakonodavnim ili ustavnim propisom.
Sud me osuđuje na zatvor zato što sam u navedenom delu teksta rekao da sovjetski vojnici u Čehoslovačkoj nisu mislili nego slepo izvršavali naređenja! Ja bih mogao biti za to uzet na krivičnu odgovornost samo u tom slučaju ako sam sve to izmislio: ako sam izmislio da su sovjetske trupe okupirale Čehoslovač ku; ako sam izmislio da su sovjetske trupe pucale i ubijale čehoslovačke građane. Međutim, to su sve dobro poznate činjenice koje je danima, iz dana u dan, saopštavala i iznosila naša štampa, evo nekoliko naslova i izvadaka iz novinskih izveštaja tih dana koje je donela naša štampa: PRAŠKE BOLNICE PUNE RANJENIKA ODGOVORNOST I SRAMOTA ZA UBIJANJE NAŠIH GRAĐANA PADA NA VAS OKRVAVLJENE ULICE BRATISLAVE OVDE OD GRAĐANA PRAGA ČUJEMO DA IMA 25 MRTVIH I 180 RANJENIH. BOLNICE POZIVAJU DA SE DA KRV Sve je to samo mali broj navoda iz naše štampe o postupcima sovjetskih okupatorskih trupa u Čehoslovačkoj. Niko dosad nije te izveštaje demantovao, niko dosad nije odgovarao što ih je pisao ili što ih je štampao, ali sada, oktobra 1969. Beogradski okružni sud smatra da je krivično odgovorno napraviti ma i najmanju aluziju na zlodela sovjetskih okupatora Praga i Bratislave, i sada to smatra uvredom sovjetske države. Međutim, nigde ja nisam u tekstu rekao ni napisao ono što su napisale naše novine prošle godine, ja sam govorio samo o slepom mehanizmu poslušnosti okupatorskih sovjetskih trupa koje su spremne da pucaju kad im se naredi. Ja sam napisao samo to. Međutim, novinski izveš taji su išli i dalje, pokazali su da su te trupe stvarno pucale i ubijale, a sud mirno prelazi preko toga a meni sudi za tekst koji je književno i stvarno naivan prema gornjim krvavim izveštajima! Da li je Sud svestan svoje nedoslednosti i odgovornosti za ovakav postupak? Čudni su kriterijumi Suda: iako ja nigde ne pominjem sovjetsku državu, niti njeno rukovodstvo, nego samo okupatorske trupe koje obavljaju prljavi posao okupacije, Sud mi sudi tobože za uvredu države a mirno prelazi zajedno sa tužiocem preko direktnih “uvreda” sovjetske države i njenih rukovodilaca koje su izrečene prošle godine! Mika Tripalo je doslovno rekao: Mi nažalost moramo konstatovati da u postupcima Sovjetskog Saveza socijalizam često služi samo kao fasada za prikrivanje njegovih velikodržavnih interesa… Bezobzirnost intervencije u Čehoslovačkoj… jasno govori o tome da sovjetsko rukovodstvo ne vodi računa o interesima socijalizma i komunističkih partija.
Kao što se vidi iz navoda, Mika Tripalo je optužio direktno Sovjetski Savez i sovjetsko rukovodstvo za sprovođenje velikodržavnih interesa i za zanemarivanje interesa socijalizma i komunističkih partija. Neka mi sud u celini, u autentičnom tekstu, a ne u svom prepričavanju, navede gde ja upotrebljavam reči koje bi ma i izdaleka mogle da se odnose na sovjetsku državu ili vladu ili rukovodstvo. To ipak sudu ne smeta da me osudi za uvredu sovjetske države! Jasno je da ja takvu presudu ne mogu smatrati legitimnom sve dok mi se ne dokaž e gde sam upotrebio reči za koje sam osuđen ili sve dok pre mene ne budu osuđeni oni pojedinci u našoj zemlji koji su, kao Mika Tripalo i drugi, izričito optužili i “vređali” sovjetsku državu i vladu.
Cvijetin Mijatović kaže: Na žalost drugog zaključka osim zaključka da su akteri agresije protiv Čehoslovačke postali dobri Staljinovi učenici… Taj akt predstavlja apsurdnu i mračnu avanturu…
I ovo je direktna optužba sovjetske vlade, a valjda sovjetska vlada predstavlja sovjetsku državu! Kad Mijatović kaže “akteri” agresije, onda je nedvosmisleno da pod tim podrazumeva sovjetsku vladu, jer niko drugi do sovjetska vlada nije mogla da naredi okupaciju Čehoslovačke. Kad kaže za te aktere agresije da su “postali dobri Staljinovi učenici”, mislim da nema veće uvrede koja se nekome može reći. Jer Staljin je oličenje najmračnijih postupaka, pogroma, genocida i svih mogućih zlodela koja su otkrivena i od strane Hruščova saopštena svetu. Biti ili postati dobar Staljinov učenik znači postati nemilosrdan utamanitelj najboljih komunista, kakav je utamanitelj bio Staljin. Prema tome, korpus delikti Cvijetina Mijatovića je savršeno jasan i dokazan. Zašto ga niko dosad nije izveo na sud? Ali zato Okružni sud izvodi mene i sudi mi iako nigde nisam ni jednom jedinom reči rekao ni napisao ni aludirao na to da su sadašnji sovjetski rukovodioci Staljinovi učenici.
Miroslav Pečujlić isto tako “vređa” sovjetsko rukovodstvo, pominjući izrič ito reč rukovodstvo, da čini postupke koji su protivni interesima sovjetskog naroda. Ja tako nešto nisam napisao. Zašto Pečujlić nije izveden pred sud? Očigledno, sud je u dubokoj koliziji sa događajima i načinom njihove interpretacije u mom tekstu i u novinskim izveštajima naše štampe. Nigde u tekstu nisam rekao da je Sovjetski Savez ili čak i sovjetski vojnik počinio zločine, iako su ih stvarno počinili, dok je naša štampa najdirektnije danima optuživala sovjetske trupe za ubistva i ranjavanja i druga zlodela. Niko tu štampu nije uzeo na odgovornost, a meni se sudi i presuđuje za ono što nisam ni učinio i što bi, i da sam učinio, odgovaralo istini i bilo bi samo naknadno ponavljanje onoga što je pre mene toliko puta rečeno i napisano. Ovim postupkom sud, ma kakve bile njegove pobude, prekoračuje svoje kompetencije. Jer ako niko u ovoj zemlji nije smatrao za potrebno da sudi onim pojedincima koji su direktno optužili sovjetsku državu, sovjetsku armiju i sovjetsko rukovodstvo (i to imenujući doslovno reči za ove pojmove), a sud meni sudi za ono što stvarno nisam počinio i što su drugi pre mene nekažnjeno učinili, onda je sud u dubokoj koliziji i sa našom političkom praksom, sa normama koje se stvaraju u političkom životu. Da su sudovi počeli da prekoračuju svoje kompetencije najbolje pokazuje govor predsednika republike u kome je spomenuo dramu “Kad su cvetale tikve” i okvalifikovao je kao “blaćenje našeg društva” i celog sistema, pa ipak, predsednik republike je smatrao za potrebno da dva puta istakne u tom istom govoru da autora te drame ne treba hapsiti niti uzimati na krivičnu odgovornost nego celu aferu okončati političkim sredstvima. Pre nekoliko dana Marko Nikezić je vodio razgovore u uredništvu “Večernjih novosti”. Na pitanje urednika Juga Grizelja Nikezić je rekao da je protiv suđenja piscima. Kad mu je predočena moja kazna, odgovorio je: “Ne mogu da shvatim strogost tog suda”. Iz ovoga je očigledno da postoji tendencija da sud preuzme kompetencije političkih foruma, i to zato što publicističko-političkom logikom vrednuje napise čije je poreklo, inspiracije, i način kazivanja, sasvim drukčije od publicistike.