Žalba Zorana Gluščevića Okružnom sudu u Beogradu
U “Politici” od 24. avgusta na strani 3 objavljen je fotos sa potpisom: Devojčica beži ispred sovjetskog tenka Politika, 25. avgust, fotos sa potpisom: Omladinci uveravaju sovjetske tenkiste da su okupatori a ne oslobodioci Borba, od 23. avgusta, fotos sa potpisom: Čehoslovački omladinci bacaju kamenje na tenkove intervencionista Borba, 24. avgust, fotos sa potpisom ispod fotosa: Golim grudima na tenk intervencionista Svako ko se iole razume u značenje ispisanih reči složiće se da je moj potpis (Sovjetske trupe koje su okupirale zlatni Prag uživaju u baroknim lepotama grada) zajedno sa fotosom koji predstavlja grupu vojnika i oficira sa foto-aparatima nešto savršeno bezazleno, iako sa ironičnim podtekstom, razume se namernim, u poređenju sa užasavajućim fotosima i potpisima ispod njih koji su objavljeni u pomenutim listovima i koji su najužasniji svedoci optužbe protivu sovjetskih trupa. Zašto javni tužilac okleva da podigne optužnicu protivu dopisnika tih listova i njihovih urednika kad su i fotosi i potpisi daleko uvredljiviji po sovjetskog okupatora negoli što je to slučaj sa mojim fotosom i mojim potpisom ispod tog fotosa? I otkuda ovolika zabrinutost i suda i tužioca za tretman sovjetskog okupatora umesto za Čehoslovake, ranjene i izginule od strane okupatora? Da li naš ustav i pozitivno zakonodavstvo na čije se odredbe pozivaju i sud i tužilac, obavezuju naše građane da štite okupatora ili okupiranog? Odbacujući odbranu u celini, sud je naveo: U spoljnoj politici naše zemlje, jedan od principa je i princip poštovanja druge države. Taj princip naša država nudi i ostvaruje ne samo preko svojih službenih predstavnika, nego i preko cele nacije i svakog pojedinca.
Preko građana, država ostvaruje taj princip ne naređujući im da vole ili da mrze neku stranu državu, – ali im zabranjuje da stranu državu vređaju.
Građanima se, dakle, nalaže da se uzdrže od vređanja. To je minimum koji se traži od građana kao njihova podrška ovom principu naše spoljne politike… Optuženi Gluščević se nije pridržavao ni tog minimuma, nego je na gore opisan način izvrgavao ruglu stranu državu.
Sud je izgleda prevideo prošlogodišnje avgustovske događaje. Jer da to nije slučaj, on bi se veoma lako setio koliko je puta i od koga sve u tom periodu najneposrednije izvređana sovjetska država i njeno rukovodstvo. Pošto je to sud zaboravio, ja ću ga podsetiti na te izjave.
Celokupna naša javnost i sva naša politička tela i organi nazvali su upad trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku agresivnom akcijom. Na sastanku Izvrš nog odbora Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda Slovenije prihvaćen je proglas u kome se odlučno i oštro osuđuje agresivna akcija protivu ČSSR. Predsedništvo Saveza sindikata Jugoslavije zahtevalo je da se odmah obustavi oružano nasilje i okupacija. Predsednik Republike, Josip Broz Tito, u svojoj izjavi objavljenoj 22. avgusta 1968. godine u svoj našoj štampi, rekao je da je “narušen i pogažen suverenitet jedne socijalističke zemlje, i zadat težak udarac socijalističkim i progresivnim snagama u svijetu”.
List POLITIKA u svom komentaru od 22. avgusta kaže: Prekršene su, grubo i nemilosrdno, sve norme međunarodnog ponašanja, međunarodnog prava, Povelje Ujedinjenih nacija. Za nekoliko časova bačeni su pod noge nezavisnost i suverenitet jedne slobodne socijalističke zemlje… Pod maskom ciničnog “objašnjenja”… trupe pet zemalja zaposele su celu teritoriju Čehoslovačke.
Obavljen je jedan nedostojan i zlokoban posao… Tenkovi su blokirali put koji je odobravala ogromna većina naroda ČSSR.
Na zajedničkoj sednici Gradskog komiteta, Izvršnog odbora GO SSRNS, predsedništva Gradskog sindikalnog veća i Sekretarijata GK Saveza omladine Beograda rečeno je u zajedničkom saopštenju: … sa dubokim ogorčenjem osuđujemo…
zatim se govori o “dubokom gnušanju nad aktom vojne intervencije”, prenose predsedniku Republike “ogorčenje građana i komunista Beograda zbog neshvatljivog nasrtaja na pravo čehoslovačkog naroda da suvereno odlučuje…” Dakle, pomenute političke i društvene organizacije, u ime građana Beograda, govore o dubokom ogorčenju, dubokom gnušanju, zbog neshvatljivog nasrtaja na prava čehoslovačkog naroda. One, te organizacije, kao i stanovnici Beograda imaju dakle pravo na gnušanje i ogorčenje. I ja sam stanovnik i građanin Beograda, a usto i pisac. I ja imam pravo da se gnušam i zgražam nad zlodelima okupatora. Ono što su oni izrazili u obliku krupnih ali apstraktnih reči (gnušanje, ogorčenje), ja sam pretvorio u niz konkretnih slika, ja sam, po vokaciji svoga poziva i svoje inspiracije, dao izraza ne samo svom nego i njihovom gnušanju i ogorčenju. Nije svaki čovek u stanju da izrazi svoja osećanja niti se to od njega očekuje. Pisci time i ispunjavaju socijalnu misiju što postojećem, a neizraženom osećanju, koje u jednom trenutku nosi u sebi čitavo mnoštvo, daju plamene boje i slikovit jezik upečatljivosti i neprolaznosti. Kada se pažljivo i nepristrasno, bez dodataka i nasilnih umetaka od strane tužioca i Okružnog suda, pročitaju redovi koje sam napisao povodom godišnjice okupacije Čehoslovač ke i kada se samo prizovu, ma i za trenutak, u sećanje i ožive u uspomeni i našoj svesti atmosfera, raspoloženje i opšti ritam emocija miliona naših građana avgusta meseca 1968. godine, onda svakom postaje jasno da moj napis prirodno i poetski izranja iz te klime, iz te atmosfere, iz tog raspoloženja, dajući živim slikama izraza onom opštem gnušanju, ogorčenju i revoltu koji su tada, tih dana, ali za jednog pisca i njegov lako pokretljivi i nadražljivi senzibilitet, svakad kad ih prizove u svom sećanju i mašti, bili zajednička svojina i način doživljavanja svih naših građana. Razlika između jedne obične i pesničke mašte i jeste u tome što se pesnička mašta lako prenosi u ranije doživljaje, što u sebi duže i trajnije čuva ranija osećanja i što im pronalazi pregnantniji i efektniji izraz. Dovoljna je najmanja asocijacija ili povod, neki predmet, slika ili fotos, činjenica jedne godiš njice, jedan datum, često, kao što nas uči pisac Prust, samo jedan miris sačuvan, zadržan u čulima, da se mašta pokrene i čitav jedan svet osećanja, slika, utisaka, boja, preliva i zvukova uskrsne u svesti kao nepokolebljiva i neuništiva stvarnost, stvarnija od svih stvarnosti našeg svakodnevnog života i svakodnevne stvarnosti življenja, od svake racionalne stege i norme, svakog ograničenja.
U tome i jeste razlika između sveta racionalne, normativne stvarnosti i sveta mašte i emocija kojima se neograničeno predaje jedan stvaralac da bi stvorio delo. Otuda se jedno delo ili jedan napis umetničkog karaktera ne može suditi po racionalnim normama i merilima publicističkog i političko-utilitarnog kriterijuma.
Ako se merila političke racionalnosti unesu u svet gde se slike i emocije oblikuju po estetskim konceptima i gde intenzitet doživljaja predstavlja osnovni podstrek i princip stvaranja jednog neuhvatljivog a prisutnog sveta mašte, sveg od pričina, snova i fantazije, – onda bi to grubo prekoračivanje međusobne razgraničenosti značilo kraj i smrt svakom stvaranju.
Upravo i sa te tačke gledišta, koja je bitna kad je reč o napisima pesničke vokacije, a ne grube političke ili publicističke inspiracije, presuda Okružnog suda je potpuno neodrživa. Ona govori o tome kako država nikome ne naređuje da voli ili mrzi, ali nalaže građanima da se uzdrže od vređanja. Pritom sud nije definisao ni pojam uvrede. Šta je uvreda sa tačke gledišta političkog oportuniteta, a šta sa tačke gledišta jedne estetske celovitosti u okviru koje se izražavaju određena osećanja negativne vrste? Ako mi država kao građaninu dozvoljava da nekoga mrzim ili volim, da se nečim oduševljavam a nečega gnušam, ona mi mora i kao građaninu, a pogotovu kao piscu i stvaraocu, dozvoliti i da izrazim što osećam, bilo negativno bilo pozitivno. Ako mi pak ne dozvoljava da ga izrazim, onda je to najužasnija hipokrizija koja se može zamisliti. Da i ne govorim o zahtevima mentalne higijene da se izrazi ono što se u sebi nosi kao emocija, jer u protivnom dolazi do unutarnjih poremećaja, presije, izvitoperavanja, gomilanja agresivnosti i stvaranja potencijalno opasnih ličnosti. Prema tome, država ne samo da nema pravo da mi propisuje osećanja, što sud smatra vrhunskom benevolentnošću države prema građaninu i što me zaista iznenađuje od suda. Zar se čitav nekolikohiljadugodišnji razvoj svetske i evropske civilizacije i kulture svodi na tu dobrobit građanina da mu država ne naređuje da voli ili mrzi?! Zar je struktura našeg društva i zar su procesi našeg državno-pravnog razvitka na tako niskom nivou, u tako primitivnoj fazi da se uopšte može postavljati pitanje mešanja države u karakter emocija njenih građana? Ovakva mišljenja proističu iz jednog apsolutističkog shvatanja države kao birokratske svemoći koja ne priznaje nikakve ljudske slobode. Ali ona su bila anahrona i apsurdna i za našu etatističko-birokratsku fazu, kada je država stvarno vodila računa o tome šta ko misli i govori, ali još uvek za mišljenje nije uzimala na odgovornost, nego za delo. U samoupravnom društvu mora se ići korak dalje: ne samo da imam pravo da osećam šta hoću, nego i da slobodno izrazim svoja osećanja. Na tom se principu i zasniva sloboda umetničkog stvaranja i izražavanja.
Sud je apsolutno anulira i osporava. Možda zaveden i činjenicom da se u poslednje vreme, sve češće, zabranjuju pojedine publikacije, skidaju sa repertoara drame, radio-drame i televizijske drame, itd. Ali to su poslednji trzaji birokratskoetatističke svesti koja se još uvek ne snalazi u uslovima samoupravne demokratije i to su prolazni ekscesi, kojih će se naše društvo osloboditi kao što se umelo osloboditi i ranijih godina.