Žalba Zorana Gluščevića Okružnom sudu u Beogradu
ZA VRHOVNI SUD SR SRBIJE
Žalim se na presudu Okružnog suda u Beogradu K-br. 616/69 od 28. X 1968.
godine kojom sam osuđen zbog krivičnog dela iz člana 175 stav 1 KZ na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci.
“Svako je slobodan da piše i govori sve što želi, bez i najmanjih ograničenja…
Sloboda štampe i reči mora biti potpuna… Ja sam dužan da ti, u ime slobode reči, dam puno pravo da vičeš, lažeš i pišeš štogod hoćeš…” (Lenjin o slobodi štampe, 1921.) Ja nisam ni vikao ni lagao, nego sam se zgražao nad prizorima savremene okupacije. Sud nije ni pokušao da opovrgne nego je, naprotiv, zaobišao osnovnu stvar: da je izvršena okupacija jedne socijalističke zemlje, da je taj čin javno i merodavno u našoj zemlji nazvan i sada se naziva okupacijom; da sam ja pisao isključivo o okupaciji, i to određenoj okupaciji, onoj okupaciji koju je žigosala napredna javnost u čitavom svetu, pa i mi, i da sam okupatora i okupaciju slikao u adekvatnim bojama, tj. saglasno okupatorovom ponašanju u okupiranoj zemlji, tj. sovjetskih trupa u Čehoslovačkoj, a to isključivo na osnovu pisanja naše štampe i izjava naših odgovornih političara. Sud prelazi preko tih činjenica, ne spominje ih ni jednom jedinom reči, ponašajući se i tvrdeći kao da sam “iz čista mira”, bez ikakvog spoljnjeg povoda koji bi dao motivaciju i opravdanje, a iz neprijateljskih namera prema SSSR-u a i mojoj sopstvenoj zemlji, seo i napisao članak protiv SSSR-a sa namerom da unizim tu državu i njene oružane snage i ometem razvoj prijateljskih odnosa između dve zemlje. Sud govori o pravu na mržnju, sugerišući time na posredan način ideju da sam iz mržnje prema SSSR-u napisao članak, a to svoje tvrđenje ničim ne potvrđuje, naprotiv, oglušuje se i uopšte ne pominje suprotne dokaze: jer onaj ko mrzi SSSR ne bi popularizovao njegove pisce tako izdašno u listu koji uređuje, kao što sam to učinio ja, ne bi pustio napis generala Pavla Jakšića koji iznosi zasluge sovjetske armije u poslednjem ratu i piše pohvalno, a ne pogrdno, o toj armiji. Razume se, sud je to namerno prećutao, jer bi onda otpala njegova glavna insinuacija o apriornoj, tj. bezrazložnoj mržnji kao motivaciji za moj napis.
Sud ničim nije dokazao da sam pisao protivu SSSR-a i njegovih oružanih snaga, jedini “dokazi” su mu proizvoljno tumačenje teksta koji ima sasvim jasan i određen smisao: odnosi se na one vojnike koji sudeluju ili su sudelovali u tom sramnom poslu koji se zove okupacija.
Sud me okrivljuje i proglašava krivim što sam: …”svojim napisom… i izloženom fotografijom ispod napisa – izložio poruzi SSSR kao državu obraćajući se u napisu pripadnicima Armije SSSR-a u vezi njihovog dolaska iz Lenjingrada u Prag avgusta 1968. godine kroz pitanja, savete i ironiju – šta da rade, kako da izbegnu sramnu ulogu koju im je država SSSR dodelila…” Sud potpuno proizvoljno smatra da, osim napisa, upravo zajedno sa natpisom, tj. u istoj meri kao i napis, jedna fotografija koja predstavlja grupu sovjetskih oficira koji su okupirali Prag, grupu koja broji svega dvadesetak oficira, koji su tako snimljeni da lica mogu da im se lako i bez zabune prepoznaju, dakle određene ljude i određena lica, da ta fotografija vređa SSSR kao državu! Pre svega, okupator nema pravo da se vređa niti jugoslovensko zakonodavstvo može sebi dozvoliti to da štiti okupatora. Pomenuta fotografija ima i svoj potpis iz kojeg se jasno vidi da su to oni oficiri sovjetske armije koji su okupirali Prag.
Sud međutim zanemaruje osnovnu činjenicu – da ja govorim isključivo o tom delu oružanih snaga SSSR-a i Varšavskog pakta uopšte, jer su sve te trupe, izuzev Rumune, sudelovale u tom sramnom činu. Sud, međutim, taj sramni čin naivno naziva “dolaskom iz Lenjingrada u Prag”, dakle izbegava pravu reč, pravu kvalifikaciju, reč okupacija, kako je i naša vlada okvalifikovala taj upad u Prag i Čehoslovačku. Pošto se naša vlada nije ni do danas odrekla takve kvalifikacije, pošto ju je kao takvu nedavno potvrdio i ponovio i sam predsednik Republike u razgovoru sa italijanskim novinarima, to se ima zvanično i obavezno smatrati da su te trupe upale u Čehoslovačku da je okupiraju i okupirale je, pa su prema tome okupatori. Pošto je iz teksta, iz celog napisa, isto kao i iz fotosa i potpisa ispod njega, savršeno i nedvosmisleno, jasno da ja govorim samo o onim trupama koje su okupirale Čehoslovačku, i pošto se ja obraćam samo tim trupama: “Mladi ljudi, vi sa ovog i sličnih fotosa”… itd. A ovaj fotos predstavlja i snimkom i potpisom okupatora, dakle sovjetsku armiju u ulozi okupatora, a ne sovjetsku armiju u celini, jer i u potpisu ispod fotosa piše: “Sovjetske trupe koje su okupirale “zlatni Prag” uživaju u baroknim lepotama grada.” to se i obraćanje “Mladi ljudi, vi sa ovog i sličnih fotosa” ne može odnositi i ne odnosi se na bilo koje trupe i bilo koju armiju u celini, nego isključivo na one trupe, na one vojnike, čak i pojedinačno, koji borave na tuđoj teritoriji kao okupatori, te sam prema tome uvredio jedino i samo – okupatora, vojnika koji deluje i službuje kao okupator. A može li mi i sme li mi jedan jugoslovenski sud suditi zato što sam vređao okupatora? Može li i sme li jedan jugoslovenski javni tužilac i jedan jugoslovenski sud izjednačiti sa okupatorskim trupama SSSR-a i sila Varšavskog pakta čitavu državu? Zar se sa jednim pogrešnim i antisocijalističkim činom, koji predstavlja po jednoglasnoj oceni i naše i svetske javnosti negaciju socijalizma, sme i može izjednačiti država u celini, sa svojim socijalističkim sistemom, uređenjem i tendencijama? Ko je uvredio SSSR, ja ili sud i javni tužilac, ja koji sam napao jedan određeni čin, okupaciju, ili oni koji taj čin i tu okupaciju izjednačuju sa SSSR-om kao državom i sovjetskom armijom? Za mene one trupe koje su okupirale Prag nisu ni sovjetska armija ni sovjetska država. Ako je ko uvredio sovjetsku armiju u celini i sovjetsku državu, onda su to upravo te okupatorske trupe koje su zaposele Prag kao i oni ljudi koji su ih tamo poslali, a ne ja. Za mene one trupe koje su okupirale Prag i oduzele slobodu čehoslovačkom narodu nisu i ne predstavljaju ni sovjetsku armiju u celini, ni sovjetsku državu, nego one staljinsko-birokratske krugove u SSSR-u koji socijalistički progres vuku nazad, koji pokušavaju da rehabilituju Staljina i politiku čvrste ruke i koje neminovno moraju jednom biti politički poražene jer su istorijski osuđene na propast, jer budućnost socijalizma nije u etatizmu nego u samoupravnom dogovaranju, međusobnom poštovanju, ravnopravnosti kao i izbegavanju upotrebe sile kao argumenta. Ako sam međutim nekoga uvredio, uvredio sam okupacione trupe u Čehoslovačkoj kao i one sovjetske oficire, u sastavu tih okupatorskih trupa, čiji sam fotos objavio. Pošto me ti oficiri nisu tužili za uvredu, ne vidim kako mogu odgovarati zato što tužilac smatra da sam ih ja uvredio. Ako nekoga lično uvredim, što sam ja recimo učinio, ne može mi se suditi sve dok me ne tuži upravo onaj koga sam lično uvredio.
U tekstu suda postoji i jedna vapijuća protivrečnost: kaže se da sam uvredio državu SSSR “obraćajući se pripadnicima Armije SSSR-a”. Zar se država i armija mogu identifikovati? U kom paragrafu i u kojoj tački ili tumačenju našeg Krivičnog zakona stoji da se vređanje jedne određene grupe vojnika za jednu određenu radnju koju vrše ili su izvršili ima smatrati kao uvreda države u celini? Ako bi se tako proizvoljno i neodgovorno proširivao pojam države, onda bi se i uvreda grupe carinika na jednom graničnom prelazu, uvreda poštanskih službenika u službenom vagonu, uvreda jedne grupe milicajaca i slično morala okarakterisati kao uvreda države. Očigledno, ovakvo izjednačavanje svega i svakoga sa državom predstavlja ostatke birokratsko-etatističkih shvatanja iz perioda koji je naše društvo davno prevazišlo, te bi dopuštanje takvih uopštavanja, pored formalno-logičke besmislice, značilo i povampirenje etatističkih shvatanja od kojih je naše društvo imalo ne malo štete.
To oseća i sam sud pa odmah niže pribegava jednoj netačnosti, jednoj providnoj konstrukciji. Naime, doslovno kaže, prepričavajući moj tekst, da sam se sovjetskim trupama obratio pitanjem kako da izbegnu sramnu ulogu koju im je država SSSR dodelila… da je SSSR svojom soldateskom otela Pražanima slobodu… pripisujući pri tome SSSR-u ulogu krvnika koji ne samo da uživa u nedelu i žrtvi…