Uvodna napomena za “Nacrt odbrane”
Mirjana Miočinović publicista, Beograd
U knjizi Bora Krivokapića Treba li spaliti Kiša? (Zagreb, Globus, 1980) objavljeni su svi tekstovi koji su se od jula 1976, meseca u kojem je štampano prvo izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča, pa do aprila 1979, pojavili u štampi na prostoru Jugoslavije a ticali su se ove knjige i njenog autora. Knjigom su obuhvaćena i dokumenta koja se odnose na tužbu novinara Dragoljuba Golubovića protiv Danila Kiša za navodnu klevetu iznesenu u knjizi Čas anatomije i na sudski proces koji je zatim usledio. U knjigu nije uključen samo tekst nacrta Kišove odbrane koju je pisac vodio sam, odrekavši se pomoći advokata. Stvar sasvim razumljiva, ne samo zato što je odbrana, tokom dugog sudskog procesa, imala svoje nepredvidive tokove, već i stoga što taj nacrt nije bio obelodanjen, pa samim tim nije mogao imati vrednost “dokumenta” koji bi ušao u pomenutu Krivokapićevu knjigu. (U odjecima sudskog procesa u štampi susreću se, međutim, rečenice iz Kišove odbrane, identične onima iz “nacrta”.) U piščevoj ostavštini (u celosti predstavljenoj na disku Danilo Kiš – Ostavština) sačuvan je, među sudskim dokumentima, i tekst koji ovde zovemo “Nacrtom odbrane”. On je služio Kišu kao podloga za usmenu odbranu. U tekstu se prate osnovne tačke optužnice iznesene u Krivičnoj tužbi punomoćnika, advokata Velimira Cvetića, zatim u takozvanom “Bližem objašnjenju i proširenju tužbe” pomenutog advokata i u tekstu samog tužitelja Dragoljuba Golubovića kojim i on sam proširuje prvobitnu optužbu. Sva su ova proširenja imala za povod “Pismenu izjavu” Danila Kiša (u vezi sa tužbom Dragoljuba Golubovića) predatu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, 28. septembra 1978, a po piščevom uvidu u tekst krivične tužbe. Svi tekstovi povezani sa tužbom i Kišova “Pismena izjava” objavljeni su, dakle, u knjizi Treba li spaliti Kiša?, i njihovo ponovno publikovanje ovom prilikom bilo bi suvišno već i stoga što se iz teksta “Nacrt odbrane” može lako zaključiti koje je tačke optužnice Kiš imao na umu. U pomenutom nacrtu nema samo osvrta na “Punomoćje” kojim D. Golubović ovlašćuje advokata Cvetića da ga zastupa u pomenutom sporu. Tekst tog punomoćja očigledno nije bio poznat Kišu kad je pripremao odbranu. A u njemu se, pored ostalog, kaže: “Zatražiti psihijatrijski pregled za Danila Kiša, pa ako se utvrdi da je neuračunljiv ili da mu je sposobnost shvatanja svojih postupaka bitno smanjena, povući tužbu. Ako se pokaže da je uračunljiv, zatražiti najstrožiju kaznu zatvora, jer se samo zatvorskom merom u njegovom slučaju može postići svrha kažnjavanja.” (B. Krivokapić, Treba li spaliti Kiša, str. 425) Što se tiče samog sudskog procesa, on je tekao na sledeći način.
Prvo ročište bilo je zakazano za 20. septembar 1978, i ono je otkazano zbog nedolaska tužitelja i njegovog zastupnika. Sledeće je zakazano za 26. oktobar iste godine i prekinuto posle tročasovne rasprave. Glavni pretres održan je 26. januara 1979. i nije dovršen ni posle osmočasovne rasprave. Završna rasprava, koja je trajala pet časova, održana je 22.marta 1979, i na njoj je, posle završne reči sudije, donesena oslobađajuć a presuda (II-K br. 1292/78). Među Kišovim sudskim dokumentima sačuvan je i tekst žalbe Dragoljuba Golubovića na presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu i tekst Presude Okružnog suda od 4. juna 1980, kojim se ta žalba odbija.
Tako se, posle tri godine trajanja, završila “neviđena hajka koja se podigla oko knjige Grobnica za Borisa Davidoviča i njenog autora” (Čas anatomije, Sabrana dela, Beograd, BIGZ, 1995, str. 17). U jednom odeljku “Tema i varijacija” (Homo poeticus, S.d., str. 17), pod naslovom “Zaglupljivanje ponavljanjem” (pisanom 1982), Kiš će se, pored ostalog, osvrnuti i na pomenuti sudski proces. Zbog paradigmatičnosti tog teksta, navešćemo ga u celini: “Postoji, ili je upravo uvedena od strane tih mojih tzv. oponenata, jedna nova ‘kritička metoda’ koju bih nazvao – i koja se sama definisala - kao zaglupljivanje ponavljanjem. To zatupljivanje ponavljanjem, kao vrsta intelektualnog terora i pranje mozga, jeste samo striktna primena jednog ideološkog metoda na književnu kritiku.
Jedan od oblika totalizirajuće svesti i intelektualnog terora, jedan sasvim nov kvalitet u istorijskom razvoju totalitarnog terora, jeste zapravo negiranje digniteta protivnika: sovjetski režiser Paradžanov nije ideološki nepodoban nego je pederast, švercer stranim devizama, prodavač droga; Solženjicin je Solženjicer (dakle nije Rus, nije naš) i, naravno, u službi stranih sila; Babelj je japanski špijun… Ja, u konkretnom slučaju, nisam bio samo sumnjiv kao književna pojava, nego sam još i, po tužbi mojih tužilaca, delinkvent čije knjige izdaju sumnjivi, politički sasvim nepodobni američki izdavači, ja sam, po njima, davao politički sumnjive izjave američkim novinarima, omalovažavao svoj narod itd.
Uzajamna sprega tih dvaju elemenata – zaglupljivanje ponavljanjem i moralna diskvalifikacija – jesu tipični fenomeni jednog totalitarnog nasleđa i primena tog nasleđa u praksi moći će jednom da posluži za jednu sociološku analizu našeg književnog života. Ako ništa drugo, moj sudski proces i moja polemika, sasvim u sprezi jedno s drugim, moći će da posluže u te svrhe: da detektuju u socijalnom i sociološkom spektru našeg društvenog života prisustvo te tamnoljubičaste boje.” * Tekst “Nacrt odbrane” pronađen je, kao što smo rekli, u rukopisnoj ostavštini Danila Kiša i pohranjen, voljom pisca, sa svim ostalim rukopisima i dokumentima, u Arhivu SANU. Do sada je bio obelodanjen samo u elektronskom obliku na već pomenutom disku, štampanom u 200 primeraka, i dostupnom samo naučnoj javnosti. Naravno, u formi u kojoj ga je ostavio pisac. Ovo je njegovo prvo objavljivanje u obliku pripremljenom za štampu.
Tekst nacrta ima tri dela. Prvi deo, u čijem zaglavlju piše I OŠTEĆEN, sadrži odgovore na osnovne tačke optužbe iznesene u “Krivičnoj tužbi”. Drugi deo, naslovljen CVETIĆ, odnosi se na “Bliža objašnjenja i proširenja tužbe”. Treći deo, označen sa GOLUBOVIĆ, ima za povod lični tužiteljev tekst kojim se, kao i u prethodnom slučaju, proširuje prvobitna tužba. Kao potporu svojoj odbrani, Kiš je pripremio izvode iz knjige Ivana Krtalića: Antologija hrvatskog humora (knj. 6). Protivnici, rugači i zabavljači: polemike i pamfleti. To su kratki odlomci iz polemika Matoša, Krleže, Cesarca i Ujevića. Smatrali smo neophodnim, a i korisnim, da ih, kao četvrti deo, pridružimo “Nacrtu odbrane”. U današnje vreme, u kojem frustrirajuća logika “politički korektnog” ima samo za posledicu sputavanje duha, korisno je prisetiti se primera neumoljive borbe protiv ljudske gluposti i opskurantizma.
Tekst je, kao što se vidi iz nekoliko faksimila stranica koje prilažemo, kucan na pisaćoj mašini, s malo ispravki i precrtavanja i s kraćim dopunama ispisanim na margini ili u nastavku kucanog teksta. Priredili smo ga poštujući do u detalje njegovu izvornu formu. U napomenama skrećemo pažnju na rečenice ispisane na margini, jer smo ih inkorporirali u tekst na mestima za koja smo mislili da im pripadaju. Poštovali smo sve načine obeležavanja teksta: brojevi, paragrafi, razmaci među odeljcima, kao i načine isticanja: velika slova i kurziv (kojim smo zamenili podvlačenja, smatrajući to uobičajenim načinom štampanog predstavljanja tako označenog teksta). U prvom delu nacrta, kada, pošto je postavio četiri osnovne teze svoje odbrane, prelazi na inkriminisane pasaž e iz Časa anatomije, Kiš, u tekstu, a češće na margini, zapisuje broj stranice na kojoj se oni nalaze u knjizi (prvo izdanje: Nolit, 1978). Jednostavnosti radi, brojeve sa margine stavili smo u kose zagrade na kraju teksta na koji se odnose. Što se same tužbe tiče (imamo na umu sva tri njena dela), u svojim napomenama citiramo samo ona njena mesta čiji se smisao ne naslućuje dovoljno jasno iz samog teksta odbrane i identifikujemo lica i događaje na koje se aludira. U Krivokapićevoj knjizi, tekstovi Krivične tužbe i “Bližeg objašnjenja i proširenja tužbe”, izišli iz pera advokata Cvetića, objavljeni su u stanju u kojem su predati Sudu: aljkavi i nepismeni. Priređivač o tome kaže: “Kako bismo isključili svaku mogućnost novih prigovora o zloupotrebi dokumenata, odustali smo i od nužnih korektorskih i lektorskih intervencija, pa sudska dokumenta predajemo u njihovoj punoj autentičnosti.” Tog se pravila i mi držimo kad god u napomenama citiramo pomenute tekstove na čiju se nepismenost osvrće i Kiš u svojoj odbrani.
* U vremenima u kojima živimo, sudski sporovi ove vrste možda i nisu mogućni, što samo po sebi ne znači da su vremena bolja. Pre bi se moglo reći da je veća tolerancija posledica ravnodušnosti prema subverzivnoj moći pisane reči. Kišova odbrana jeste svedočanstvo o jednom vremenu, o njegovim tamnim stranama, ali i o jednom vremenu u kojem su pisci znali za “vrlinu pobune i otpora” i bili spremni da plate cenu svoje nepoćudnosti.