U odbrani demokratije - sećanje na Slobodanku Nedović (1955-2004)
U vreme sumraka univerziteta u Srbiji krajem XX veka, malo se ko kao profesorka Slobodanka Nedović tako odlučno i hrabro suprotstavio ratničkom pohodu vlasti na visokoškolske institucije, i malo se ko tako beskompromisno i dosledno odupro sistematskom ograničavanju autonomije univerziteta i slobode naučnog rada. Naime, u vreme pobedonosnog ratničkog pohoda miloševićevsko-šešeljevske vlasti na ostatke univerzitetske autonomije, kada su političke stranke i prestižne institucije srpske kulture pustile univerzitet niz vodu a većina profesora i istraživača se uvukla u mišje rupe, ona je digla svoj glas razuma i savesti protiv represivnog Zakona o univerzitetu (1998). Ona je jasno ukazala da je reč o jednom od najrestriktivnijih, najnazadnijih i najpogubnijih Zakona, koji je zadao težak udarac autonomiji univerziteta, ukinuvši je u potpunosti u vitalnim sferama izbora nastavnika i saradnika i upravljanja fakultetima i univerzitetima. Pred naletom arogantne vlasti, zidovi nauke i autonomije su popucali, tako da je univerzitet dospeo pod tutorstvo vlasti. Njegovi nastavnici pretvoreni su u činovnike države, a dekani i rektori u vazale političkih moćnika.
Iz tih razloga profesorka Nedović se, zajedno sa petnaest kolega Pravnog fakulteta u Beogradu, javno i odlučno suprotstavila tom Zakonu.
Smatrala je da je njena moralna i profesionalna obaveza da se suprotstavi autoritarnoj vlasti i njenom pogubnom zakonu, koji su ugrozili osnove njene profesije. Pri tom je bila svesna posledica takvog angažmana za nju lično. Dekan-namesnik ju je suspendovao iz nastave, novčano kaznio i lišio svih počasti koje su joj kao uglednom nastavniku pripadale.
U svojoj plemenitoj i bespoštednoj borbi za demokratiju i slobodan univerzitet u Srbiji, profesorka Nedović je smogla snage da se suprotstavi totalitarističkom zlu, da ponudi odgovore na moralne i politič ke izazove mračnog vremena, da pokaže puteve izlaska Srbije iz autoritarne prošlosti ka slobodnom svetu i otvorenom društvu. Ostala je do kraja dosledna svom životnom kredu da je prisustvo autonomnog kritičkog intelektualca ključ demokratije i da bi njegova izdaja imala kobne posledice kako za sudbinu pojedinca, tako i za sudbinu ljudske zajednice.
Bila je i ostala do kraja skromna, velikodušna i plemenita. Posle petooktobarske pobede 2000. godine, kada je nova dosovska vlast široko delila visoke državne funkcije, ambasadorska mesta i sinekure, profesorka Nedović je počasti prepustila drugima. Ona se gotovo sasvim povukla iz javnog, medijskog života i vratila svojoj struci i pozivu, ljubomorno čuvajući svoju autonomnu i kritičku poziciju.
4. – Živeći i delujući na odgovoran, hrabar, principijelan i požrtvovan način, Slobodanka Nedović je sagorela u naponu snage pre svog intelektualnog zenita, potvrđujući gorku i tragičnu istinu da u Srbiji tokom protekle decenije autonomni, samosvojni i kritički angažovani intelektualci samo prividno umiru prirodnom smrću. Oni odlaze prerano, ozleđeni u borbi protiv zla, nasilja i prevara. U borbi protiv tog zla, u teškom vremenu koje dolazi, bolno će nam nedostajati njena lucidnost, hrabrost i požrtvovanost.
U ovom sve otuđenijem i ravnodušnijem svetu, u kojem je sve više znalaca a sve manje ljudi, sve se ređe susreću tako blagorodne, dobronamerne, srdačne i intelektualno raskošne ličnosti, kao što je bila Slobodanka Nedović. U biti, ona je bila po rođenju esteta, po ubeđenju idealista, po opredeljenju etična, po prirodi nekonvencionalna i neposredna, osećajna, pažljiva i srdačna prema svakom prijatelju, ali i oponentima.
Svojim životom, radom i javnim delanjem služila je na ponos svojoj porodici i prijateljima. Činila je čast ustanovi u kojoj je radila, gradu u kojem je živela i profesiji kojoj se bez ostatka posvetila. Utehu nalazimo u ponosu što smo je tako dičnu i plemenitu imali za prijatelja i saradnika.
Zato se od nje rastajemo s tugom, ali i s ponosom, zahvalni za nesebičnu ljubav koju nam je davala, za trag dobrote koji je zauvek utisnula u naša srca.